НОБ за понављаче

Zuper wrote:

Koliko znam plan odbrane Kraljevine Jugoslavije je podrazumevao odbranu upravo tog kraja kao osnove koja moze nekako preziveti zbog terena. Od Pala preko Istocne Hercegovine i zapadne CG(Stara Hercegovina) do Boke. Zato je kralji cela svita iz Niksica otisla prema Grckoj jer je odbrana zapadnih delova te teritorije potpuno pukla u Aprilskom ratu, sto nije bilo planirano.

Zuper wrote:

To nije samo slucaj sa partizanima nego i sa Srbima kada su bezali pred Turcima u svoje vreme. Nije cudno zasto je to bila bas Sutjeska.

Arkady Ivanovich wrote:u sloveniji je bilo manje saradnika okupatora nego u srbiji zvalavih cetnika, nedicevaca i ljoticevaca

Gargantua wrote:goli otok se uredno rehabilituje za 1 ročište na sudu.

nije bilo suđenja, većanja, dokazivanja krivice, samo odluke upravnog organa, obično nekog lokalnog narodnog odbora, o upućivanju na xy meseci na tzv društveno koristan rad. bilo je protivpravno čak i za propise onog vremena, nema tu nekog mesta raspravi.

Kondo wrote:nema ovo tu pravnu liniju, prosto se rehabilituje i glorifikuje sve sto je istorijski bilo prorusko protiv ovdasnjeg komunizma u funkciji ovoga danas

Sotir wrote:Suđenja nije ni moglo da bude, jer većina niti je išta uradila niti planirala da nešto uradi. 
Ali sa druge strane opasnost itekako jeste bila stvarna, kao pred Aprilski rat. 

Mislim da su i po propisima tog doba mogli da posmenjuju sumnjive sa bitnih mesta, ili da ih upute na rad na najzabačeniji kraj. Sporno je što su ih tamo tukli, izgladnjivali, itd. Da onako velil broj ljudi nije naj.bao, ne bi se o tome danas ni pričalo. Nejasno mi je zašto su bili tako oštri prema njima.

Sotir wrote:Suđenja nije ni moglo da bude, jer većina niti je išta uradila niti planirala da nešto uradi.
Ali sa druge strane opasnost itekako jeste bila stvarna, kao pred Aprilski rat.

Mislim da su i po propisima tog doba mogli da posmenjuju sumnjive sa bitnih mesta, ili da ih upute na rad na najzabačeniji kraj. Sporno je što su ih tamo tukli, izgladnjivali, itd. Da onako velil broj ljudi nije naj.bao, ne bi se o tome danas ni pričalo. Nejasno mi je zašto su bili tako oštri prema njima.

Kazivanje Mehmeda Suljića (r. 1925.), Džakule kod Gračanice

Otac mi je umro 1943. godine. Ostao sam sa majkom i šestero braće; najstariji brat Redžo  imao  je  svega  dvanaest  godina.  Na  proljeće,  18. marta, digli su me u vojsku. Iz Gračanice u Doboj, a onda u Derventu i Zemun na  obuku. Tek u Zemunu dobio sam uniformu.  Dok smo bili na obuci, čuli smo kako topovi tuku Beograd. Jedno jutro su nas pokupili  i poslali u Sarajevo. Smješteni smo u vojarnu  Osman-pašinu. Sutradan smo “Ćirom” krenuli za Mostar, gdje smo smješteni u Sjeverni  logor. Tu smo nastavili obuku i vježbe četiri  i po mjeseca. Hrana je bila slaba. Kada najave da dolazi general Begić,  hrana se poboljša – kad Begić ode, opet se hrana smanji, samo  kupus i prasa.

Nismo  mogli  izdržati  slabu  ishranu,  pa smo  se  pobunili.  Stavili  smo  u  džepove  po  pet-šest  metaka  i  odbili  da  idemo  na  zanimanje  [vojničke  dužnosti],  odbijali  smo  da  primimo hranu. Nadsatnik nas je pozvao da probamo kahvu. Pošaljemo nekog Tahirović Avdu  iz  Janje  da  proba...  Kad  je  rekao  da  je  gorka,  prevrnemo  šest  kazana  kahve...  Sljedećeg  dana  –  prekomanda  –  Drugi  gorski  zdrug.

Ujutro  nas  utovariše  na  voz  za  Konjic.  Na  željezničkoj  stanici  su  nas  dočekala  tri  njemačka oficira i preko prevodioca ponudili nam da idemo u školu u Njemačku, pa da se vratimo “kao oficiri”. Mi smo tražila samo da nas obuku u dobre uniforme, daju dobru hranu i pošalju na front.

Odatle su nas Nijemci uputili u selo Hasiboviće,  poviše  Jablanice,  na  zanimanje  –  gdje  smo  podigli  šatore.  Dobili  smo  dobru  hranu,  odjeću.  Na  kapi  je  bio  znak  NDH  i  amblem  Drugog  gorskog  zdruga.  Tu  smo  zanimali  dva  mjeseca  –  izloženi  napadima  engleske   avijacije   i   partizanskih   jedinica.   Imali smo nekoliko ranjenih, jedan poginuo – neki Salko... Prekinuli smo vježbe i vratili se u Konjic, gdje su nam podijelili činove desetara. Naredna četiri mjeseca proveo sam na obezbjeđenju centrale...

Potom  su  uslijedili  još  žešći  sukobi  sa  partizanima  oko  Konjica...  Ubijeno  nam  je  pet vojnika i jedan starješina. Oklopnim vozom smo, u jednoj akciji, došli na poprište i zatekli ranjene i pobijene naše vojnike... Kad smo  na  juriš  potisli  partizane,  na  njihovom  položaju,  zatekli  smo  stravičan  prizor – prikovanog  vojnika  za  drvo,  kojeg  su  partizani  počeli  živog  guliti.  Kada  smo  ga  skinuli,   bio  je  još  vruć,  a  koža  s  ruku  mu  je  bila  do  laktova  oguljena.  To  je  bila  Sedma  krajiška  brigada.

Nakon  kratkotrajne  borbe  na  položaju Lisičići, partizani su nas opkolili i zarobili.  Bilo  nas  je  malo...  Jedan  naš  je  poginuo,  a  jednog  su  strijeljali.  Na  partizanskoj  strani poginulo je devet i ranjeno više vojnika... Među  partizanima  sam  prepoznao  Muharema  i  Zulfu  koji  su  bili  u  “zelenom  kadru”,  naši ljudi. Davao sam im nekad municiju, to je bila Jedanaesta muslimanska livanjska brigada... Zato sam kao partizanski zarobljenik imao  korektan  tretman,  pogotovo  kad  sam  im  rekao  da  poznajem  neke  istaknutije  partizane iz Tuzle, između ostalih Ahmeta Šiljića... iz Gračanice. Nakon nekoliko dana, već sam bio u partizanima, prvo malo na probi, a zatim na najtežim zadacima. U teškim borbama oko Konjica  između  partizana  i  ustaša,  ginulo  se,  gladovalo...  Bila  je  zima  i  dosta  hladno.  Izvlačio sam ranjene u toku borbe... i slučajno vidio  kako  oficiri  lumpuju,  dok  vojska  gladuje  i  gine.  Odlučio  sam  da  pobjegnem  iz  partizana...  Iskoristio  jednu  zgodnu  priliku  i prešao na drugu stranu...

Nakon  više  peripetija,  došao  sam  u  komandu kod Pletikose, koji je bio na Ruskom frontu,  ranjen,  pa  vraćen....  Iako  sam  tražio  da  se  vratim  kući,  zbog  prekida  saobraćaja  kod  Kaknja,  upućen  sam  u  nekadašnju  svoju  jedinicu...  Tako  sam  se  našao  u  Devetoj  gorskoj  diviziji,  Luburićevoj,  koja  je  vodila  žestoke borbe oko Konjica.  U martu 1945. srušen je i Stari most u Konjicu.  Mi smo se probijali  prema  Igmanu,  došli  u  Bradinu,  umorni, gladni, promrzli. Kad smo izbili na Igman, dobio sam temperaturu... Dva dana i dvije noći sam bio izvan borbe.

Napad   na   Igman   predvodio   je   lično  Luburić,  koji  je  bio  u  Sarajevu.  Vozio  se  u  džipu, jedan kamion ispred njega i jedan iza. Čujem, ubija neposlušne oficire. Sam je išao naprijed... Nakon tridesetak dana neprekidnih  borbi,  počelo  je  odstupanje.  Prvo  noćenje  u  Kreševu,  potom  Kiseljak,  avionski  napadi,  mnogo  poginulih.  Prošli  smo  kroz  Busovaču, a onda produžili za Doboj. Opet avioni. Tu sam vidio dosta ljudi iz naših krajeva, iz Pjanine Gračaničke bojne, iz zelenog kadra i drugih. U Doboju sam našao Adema Sprečića, Osmana Buljubašića i druge. Našao sam j dajdžu Huseina Fazlića.

Doboj  je  pao  17.  aprila,  a  mi  smo  dan  prije počeli odstupanje prema Derventi. Oko Dervente – pucnjava i napad partizana. Neki Čerkezi  se  oženili  našim  ženama,  one  plaču  ispraćajući ih.  Prošao je i Pjano u trokolici.

Odatle smo produžili prema Brodu. Iza pola noći,  Nijemci  su  minirali  značajne  objekte.  Kad  smo  prešli  preko  Save,  digli  su  mostove...  Povlačili  smo  se  prema  Sisku.  Nakon  dva-tri dana, dolazi Pjano i poziva u stroj, po Luburićevoj naredbi. Primijetio sam mu suze u  očima.  Ako  se  ne  postrojimo,  tenkovima  će  nas  pregaziti.  Slušali  smo  u  stroju  govor  Maksa Luburića. Rekao je da u Velikoj Gorici  moramo  obući  ustaška  odijela.  Nismo  imali kud... Tako smo prema granici krenuli u crnim ustaškim uniformama.

Nakon   prelaska   u   Sloveniju,   zarobili  smo  čitav  jedan  bugarski  bataljon.  Vojnike su otjerali Nijemci i ustaše, a mi u magacin da nakupimo makarona: Osman Hafizin, Avdo  Buljubašić  i  drugi...  U  blizini  su  bile  neke dvije žene, koje su nam skuhale makarone...  Jedna  od  njih  bi  se  i  udala,  samo  da  neko od nas ostane... Niko nije prihvatio ponudu. Krenuli smo dalje.

U opštoj gužvi bio sam se izgubio ili izostao za svojima, te sam se priključio nekoj 25. mostarskoj bojni. Krećući se naprijed, u jednom šumarku ugledali smo Maksa Luburića i nekog ustaškog zapovjednika kako pregovaraju  sa  jednim  partizanskim  majorom.  Pregovori očigledno nisu uspjeli. Luburić je megafonom  pozvao  vojsku  da  se  ne  predaje...  Potom  su  raspalili  po  nama...  Gine  vojska  i  narod,  lijepi.  Iskopao  sam  rov  nožem  da  se  sakrijem. Pođem prema jednom potoku, naiđem na šest ranjenika, sve jedan do drugog, s njima i jedno dijete, koje je tražilo vode...

Na  tromeđi  Austrije,  Slovenije  i  Italije  pronašao  sam  svoje  saborce.  U  akšam  je  naišao džip sa kojeg nas je hrvatski partizanski oficir, pozivao da predamo oružje, da se ide kući,  pošto  više  neće  biti  rata..  Svako  će  se  vratiti svom poslu, govorio je. Niko neće odgovarati ko nije vršio zločine. Nama drago - bacimo  oružje  na  velike  kamare  i  krećemo  dalje bez pratnje...

Kada smo stigli do mosta na Dravi, partizani su presjekli kolonu... Mrtvi umorni zaspali  smo  na  jednoj  livadi  u  blizini  mosta... U  neko  doba,  natjerali  su  na  nas  konje...  i  mnoge podrobili, izranjavali i osakatili. Hasanu  Kuloviću  iz  Džakula  konj  je  kopitom  raznio  nos,  a  Huseinu  Ahmetbašiću  iz  Džakula  zdrobio  ruku.  U  sabah  su  nas  potjerali  prema  Celju  “ko  hajvane”.  One  koji  su  padali,  ubijali  su  na  licu  mjesta.  I  ja  sam  od  umora  bio  pao  u  jedan  jarak.  Sa  mnom  još  nekoliko  iznemoglih.  Riješio  sam–nek  me ubiju,  nisam  mogao  dalje.  Uz  mene  je  bio  Jusuf  Hodžić,  sin  Osmana  iz  Doborovaca.  Vidio  sam  kako  jedan  partizanski  oficir,  rodom iz Gračanice puca s konja i ubija jednog nesretnika, drugi  iz  mitraljeza...  ubija  dvojicu...  koji  se  samo  prevrnuše.  Iz  straha,  ko zna – nekako  sam  prikupio  snagu  i  vratio  se  u  kolonu.  Bilo  je  to  na  samom  ulazu  u  Samobor, gdje smo se zadržali svega dva sahata. Kad  smo  krenuli  prema  Sisku,  opet  su  navalili  na  nas.  Tukli  su  čime  god  su  stigli:  puškama,  motkama,  kaišima.  Mene  su  udarili  tokom  od  opasača,  sav  sam  bio  u  krvi.  I  sad  od  toga  nosim  ožiljak.  Jusufa  Kulovića,  sina Kasimova iz Džakula, su izveli iz kolone i pod jednim mostom isjekli sjekirom, vidio sam kako ga sijeku.

Među partizanima je bila jedna žena koja je najviše udarala. Žeđ  je  bila  nesnosna.  Otišao  sam  da  na  jednom  potoku  nalijem  vode  u  čuturu.  Vidio  sam  kako  ubiše  jednog  mladića  koji  je  rukama  zahvatio  malo  vode.  Jedva  sam  ponovo utekao u kolonu... Osjetio sam žestok udarac motke po nozi... Pomislih – odsjekoše mi nogu. “Rekao sam ti da se čuvaš”, reče mi  amidža.  Dao  sam  mu  čuturu  da  se malo okrijepi.

U tim kolonama, mi smo bili najobičnije roblje. Kad smo prolazili kroz srpska mjesta, partizani  su  preko  zvučnika  pozivali  narod  da  se  “nad  nama  može  vršiti  osveta”.  Dok  smo  prolazili  tim  naseljima,  udarali  su  čime  god  su  stigli  –  kamenjem,  motkama,  sjekirama...  Jedanput  me  je  u  koloni  prepoznao  Kemal Handžić iz Konjica, bio je u partizanskoj uniformi. Prišao mi je, zagrlio me i prišapnuo: “Kada te budu pitali u kojoj si vojsci bio i gdje si ratovao, govori istinu i uvijek govori isto da te ne uhvate u laži”.

Sa nama u koloni bio je i Mustafa Džananović, zvani Omerbegović iz Džanana (Doborovci), sa svojom ženom. Na ulazu u Veliku  Goricu  tu  su  ženu  napale  tri  partizanke,  dvije  su  je  držale,  a  treća  udarala  motkom.  Svu “haljinku”–dimije i bluzu su joj poderale. Na ulazu u logor dočekali su nas opet sa motkama. Oni koji su padali od udaraca, bili su pregaženi. Kako nas nisu mogli sve potrpati u logor, neke su natjerali da se penju na stabla kestenova, k’o životinje. Dosta je ljudi provelo tu noć na drvetu. Neki su od umora padali na one koji su bili ispod tog drveća...

Ujutro su nas rasporedili u dvije kolone. Jednu  su  potjerali  prema  Bjelovaru,  drugu,  u  kojoj  sam  se  i  ja  našao–prema  Sisku.  Nismo  imali  hrane,  bili  smo  i  gladni  i  žedni...  Neki su pili mokraću. U jednoj konjušnici u Sisku ja sam iz konjskog izmeta vadio ostatke žita, trpao u džepove i kasnije jeo. U đubretu sam našao i komad buđavog hljeba i pojeo ga. Naiđe partizan sa puškom i otjera me odatle. Zamalo  da  crknem  od  žeđi,  nakapam  mokraće,  a  onda  popijem–i  ponovo  ožednim.  Gledao sam kako ljudi skaču u bunare, duboke deset metara i piju zatrovanu vodu. Onim koji su uspijevali izaći, usta su bila puna crvi. U barakama sam vidio dosta starijih ljudi iz našeg kraja, koji se nisu vratili kući. Ubijeni su. Tu je bio i dajdža Mustin Ahmet i Husein Fatmić iz Džakula. Samo se on vratio kući živ i amidža Osman Suljić, zvani Pavelić.

Kad  smo  krenuli  iz  Siska,  vidjeli  smo  u  pratnji onog našeg, ranije spomenutog partizanskog oficira iz Gračanice, kako jaše pored kolone. Usput nas je savjetovao da ne tražimo  hranu  po  kućama  kako  nas  narod  ne  bi  napao. Od Daruvara do Pakraca – naša pratnja  se promijenila.  Preuzeli  su  nas  ponovo  stražari  srpske  nacionalnosti...  Opet  su  nas  tukli,  iznemogle  ubijali.  U  koloni  za  Pakrac,  osam  dana  nismo  ništa  jeli.  Ko  je  stigao,  usput,  jeo  je  lišće  i  travu.  Kad  je  jedan  nesretnik iz kolone zgrabio šaku dudovog lišća i počeo jesti, vidio sam, prišao mu je partizanski poručnik zvani Suljo (to mu je nadimak, nije bio musliman), zgrabio ga za kosu, zavratio  glavu  i  zaklao  nožem.  Oblizujući  nož govorio je: “Ustaška krv je slatka!”

Tek  u  Pakracu  su  nam  dali  neko  sledovanje–po jednu prohu, k’o stoci. Tom prilikom pokušao sam podići jednu mrvu prohe sa zemlje i dobio udarac puškom u bubrege i opasačem  po  vratu.  Od  toga  osjećam  bolove i danas... Kad nam je neka žena iz Pakraca pokušala kroz žicu proturiti korpu prohe, uhvatili je i svezanu uvukli u logor. Otimajući se, govorila je: “I oni su ljudi, možda bolji od vas.”

U  Pakracu  su  nam  saopštili  da  dvadeset  osmo i mlađa godišta idu kući. Asim Junuzović iz Gračanice i ja smo rekli da smo 1929-to godište i to nas je spasilo. Oni koji su ostali – pobijeni su. Svi su pobijeni. Jednog  dana  izdvojili  su  nas  dvadeset  i  pet mlađih ljudi iz okoline Gračanice i uputili  u  logor  u  Bosanski  Brod.  U  tom  logoru  proveli  smo  oko  tridesetak  dana.  Ja  sam  tu  radio  kao  majstor.  U susjednom  logoru  na  drugoj  strani,  gdje  su  bile  starješine,  dosta  judi  je  ubijeno.  Savom  su  plutali  leševi,  a bilo je puno leševa i u kraterima od avionskih bombi.

Komandant  našeg  logora  u  Slavonskom  Brodu bio je neki Nurija, rodom iz Gradačca. Silno nas je obradovao kad nam je saopštio  da  dolaze  novi  logoraši,  a  da  mi  idemo  kući. Nove logoraše doveo je onaj isti Suljo, koji je kod Pakraca zaklao čovjeka. U pratnji mu  je  bila  neka  žena,  potporučnik.  Na  ulazu u logor predao je dokumente u kojima je pisalo  da  dovodi  1.500  logoraša.  Prepoznao  sam dosta ljudi iz naših krajeva, među njima Omera Ibričića iz Džakula, Ibrahima Ibričića, Redžu Šerbečića, Jasima Serhatlića iz Serhatlija i druge.

Nakon  prebrojavanja,  Komandant  Nurija  je  utvrdio  da  nedostaje  oko  500  ljudi  i  naredio  Sulji  da  i  ove  vrati  nazad.  Suljo  se pokušao  opravdati  riječima:  “Moguće  je  da  fali,  neki  su  pobjegli,  a  neki  popadali  putem”.  Uslijedila  je  prepirka,  nakon  koje  je  Nurija naredio Sulji i njegovoj pratnji da odloži oružje. Umiješala se i njegova pomoćnica, neka žena – po činu potporučnik, koja je ljutito  rekla  da  je  u  partizanima  od  ‘43.  godine i da nikada nikome nije odložila oružje pa neće ni sada. Zatim je repetirala automat, govoreći: “Suljo ih je poubijao, govorila sam mu: nemoj ih ubijati, nisu oni stoka.” U tom trenutku  poručnik  Suljo  je  odložio  oružje,  potom su ga svezali i pritvorili u logoru. Na saslušanju je priznao da je bio u četnicima od 1941. godine, da prešao u partizane tek pred kraj  rata,  da  je  pobio  dosta  muslimana...  Za  svoja zlodjela strijeljan je u istom tom logoru.

Kasnije  nam  je  kapetan  Nurija  objašnjavao  kako  nas  nisu  zlostavljali  i  ubijali  partizani od ‘41., već četnici koji su prešli u partizane pred kraj rata. To sam objašnjenje čuo i  od  jednog  kapetana  JNA,  Srbina  sa  Banije, za vrijeme služenja vojnog roka.On mi se povjerio da je u kolonama smrti i logorima, Prva  proleterska  brigada,  popunjena  Srbijancima 1945. godine, pobila 25.500, a Šesta lička 27.700 zarobljenika. Ove dvije brigade su za te zločine navodno kažnjene.

Kapetan  Nurija  je  održao  riječ.  Izašli  smo na slobodu, kako nam je i obećao. Kada smo  svi  zajedno,  pristigli  logoraši  iz  Džakula,  došli  u  OZN-u  u  Gračanici  da  se  prijavimo,  susreli  smo  Saliha  Tihića,  koji  nam  je rekao da dođemo za sedam dana dok prođe  mobilizacija  ljudstva  koje  se  upućivalo  u  potjeru  za  preostalim  četnicima  na  Romaniji. Tako smo izbjegli Romaniju, odakle se mnogi nisu živi vratili.

U  jesen  1945.,  dok  sam  nadničio  u  Srijemu,  između  Rume  i  sela  Klijenka,  naišao  sam na ostatke ljudskih tijela koji su izvirivali iz zemlje. Neke su mi žene objasnile da su to zarobljenici iz kolona smrti koje su stanovnici tih sela pobili motikama, krampama, kosama, svim onim što su imali u rukama. Svjedok  ove  priče  je  bio  i  rahmetli  Ahmedbašić  Mehmed, koji je sa mnom bio na radu

Moj  tetak  Sprečić  Mustafa  mi  je  pričao  da  je  njegov  brat  Juso  otjeran  u  Tuzlu  u  logor i da ga je pokušao pronaći. U logoru mu je jedan čovjek koji je bio u uniformi rekao: “Nemoj ih tražiti, ti su ljudi odvučeni kamionima  na  Majevicu  i  svi  su  ubijeni”.  Prema  mom saznanju i sjećanju mojih rođaka i komšija,  iz  Tuzlanskog  logora  su  na  Majevicu  odvučene i pobijene naše komšije: Dedić Kadrija, Musić Redžo, Sprečić Jusuf iz Sokola, Haso  Mujica-Mujaga,  Ahmed  Bešić,  Kasim  Musin,  Džafić  Jusuf  i  mnogi  drugi.  Iz  mog  sela Džakula preko dvadeset i sedam mještana se nije vratilo kući. Da nas dragi Allah sačuva  od  Titovog  i  komunističkog  zločina!