Dr Zoća trenira strogoća

ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Аутошовинизам – презир према својима

(Илустрација Ф. Чанг)
Људи почињу да презиру када процене да је неко испод неког претпостављеног „минимума” људске вредности. Другим речима, презиру онога за кога верују да не вреди, да му се негира људскост. Зато је презир дехуманизујуће, непријатељско осећање, што најбоље показује избор речи – увреда – којима се презир говорно изражава.
Историјски гледано, презир је однос „нас” према „њима”, нашег племена према њиховом племену, наше породице према њиховој. Типично је да припадници једне заједнице посматрају припаднике неке друге, од њих различите заједнице, искључиво кроз своје вредности, због чега закључују да су ови други чудни, то јест да не вреде. У некадашњим монолитним друштвима такав културни презир је служио очувању вредносне матрице дате заједнице, јер је доводио до тога да сви друкчији буду одбачени. Данас, када су друштва хетерогена, састављена из бројних субкултура, када је мултикултуралност вредност и када се промовише трпељивост, овај културни презир не само да је изгубио заштитну функцију већ путем етикетирања и одбацивања доприноси настанку „девијантних” субкултура.
Појединци могу да осећају презир према себи самима. Самопрезир настаје тако што људи почну да условљавају властито осећање личне вредности. Сматрају да они такви какви су не вреде, већ да је потребно да испуне неки критеријум који су себи задали, да би вредели. Када схвате да не могу да испуне задати критеријум, тада почињу да презиру сами себе. Тако, на пример, девојка која је усвојила да су дугачке женске ноге услов за лепоту презире свој изглед, јер сматра да је ружна зато што јој ноге нису довољно дугачке.
Између презира према „онима” и презира према себи налази се трећи облик презира, а то је презир према својима. То значи да особа почне да презире чланове своје групе, то јест групе из које је потекла – било породице било заједнице.
Настанак презира према својима је комплексан и зато се представља примером. Претпоставимо да дете из сиромашне породице стално гледа како живи суседна, богата породица. Оно са жудњом гледа шта други раде и шта све имају. Оно почиње да се љути на своје сиромашне родитеље што нису богати и пита се зашто оно није имало срећу да се роди у тој богатој породици. Током игре са децом богатих суседа схвати да га они помало презиру зато што је сиромашно и што нема скупе играчке. Тада оно почиње да се осећа мање вредним, да се пред непознатим људима стиди своје породице, да на разне начине показује да им не припада, да је оно друкчије. Боли га и то што га богати никада не прихватају у потпуности, иако им се додворава и чини бројне услуге.
Још од турског доба презир према својима је основа аутошовинизма, знак непријатељски подељене, болесне заједнице.

Зоран Миливојевић
објављено: 15.08.2015.

Формуле живљења

Сажаљење

(С. Печеничић)
Један од начина на који се дефинишу људски односи јесте према начину на који једна особа реагује на оно што се догађа другој особи, поготово на оне ситуације које друга особа оцењује као важне. То се тиче и емоција јер се оне појављују онда када је важно: када је ситуација оцењена као позитивно важна – реакција су пријатна осећања, а када је негативно важна – реакција су непријатна осећања.
Када се неко налази у ситуацији због које се осећа лоше, непријатно, тада на основу емоционалне реакције других који знају за његову ситуацију може да закључи какав је њихов однос према њему као особи. Уколико су други равнодушни, не показују ни саосећање ни антипатију, особа закључује да другима није важна, да други према њој немају пријатељски, али нити изражено непријатељски однос. Уколико други реагују задовољством, тада особа закључује да други имају непријатељски однос антипатије, противосећања.
Уколико други изражавају да им је жао што се особа налази у неповољној ситуацији због које се лоше осећа, они јој показују да им је она важна и да им је важно како се она осећа. Тако изражавају пријатељски однос према особи.
Уколико је реч о људима који су већ повезани неким јаким позитивним емотивним везама, било да су блиски рођаци, партнери, пријатељи, то је сасвим разумљиво – али како долази до тога да неко саосећа са болом људи које не познаје или за чију несрећу је само чуо?
Да би неко могао да саосећа са људима које не познаје, мора да их доживи као људе који су исти као што је он сам или као они људи које воли. Тада се са њима ментално поистовећује, идентификује, или их поистовећује са онима које воли. Зато када људи у несрећној судбини туђег детета виде могућу судбину свог детета или унука, њихови ментални процеси обрађују обе менталне представе, што се сабира у доживљај снажне емоције. Како су емоције покретачи – што и јесте дослован превод ове латинске речи – снажна емоција подстиче особу на неку акцију помагања ономе са којим саосећа.
Познато је да многа примитивна племена своје припаднике сврставају у људе, а припаднике другог племена у нељуде. У поставци „ми” и „они”, племенски закони штите само нас, припаднике племена, а не односе се на њих – припаднике другог племена. Напредак цивилизације може да се утврди према тома у којој мери припадници једне заједнице имају пријатељски однос према оним другима које не познају. Што је већа разлика између две заједнице, већа је препрека за поистовећивање, саосећање и солидарност.
Онај који саосећа, који сажаљева, тиме изражава људску љубав према другима – агапе – што не значи да треба да отпише властиту љубав према себи и својима.
Зоран Миливојевић
објављено: 06.09.2015.