Dnevni SMS Slobodana Milosevica

William Murderface wrote:nego je još i zaslužan za njegovo upucavanje. Heroj, takoreći.
Bravo.

Споразум Милана Стојадиновића са југословенским властима

Комунистичка Југославија није била сигурна у којој се држави Јужне Америке крије Анте Павелић. Али, је највише сумњала да је његово уточиште у Аргентини, због тога је 1951. године захтевала изручење Павелића. Међутим, Перонова влада је одговорила да се лице са тим именом не налази на њеној територији. Југославији су били потребни докази да се усташки ратни злочинац Анте Павелић крије у Аргентини. Због тога је одлучено да се упостави сарадња и направи тајни договор са Миланом Стојадиновићем, који се већ дуже време налазио у Аргентини. За ту сврху је из Југославије специјално послат у Аргентину на тајни састанак са Стојадиновићем начелник СИД-а (Служба за информације и документацију Министарства спољних послова ФНРЈ) Бошко Видаковић. Тајни састанак је одржан 20. августа 1952. године у Буенос Ајресу. Стојадиновић је требало да ради против Павелића и усташа, тако што би се приближио усташком поглавнику и с њим успоставио социјалне контакте, који би изазвали раздор у хрватској емиграцији. У случају позитивног исхода, југословенске власти ће побољшати материјалне услове његовој сестри у Београду, пустити из затвора његовог рођеног брата Драгомира Стојадиновића, који је осуђен на 15 година робије и омогућити му слободан одлазак из Југославије. Такође, преко Милана Стојадиновића или лица које он одреди ишли би одређени привредни аранжмани између Југославије и Запада. Као знак добре воље Југославија је Милану одобрила коришћење државног архива како би могао да напише мемоаре. Последњи састанак Милана са представницима југословенских власти имао је 2. децембра 1953. године у Буенос Ајресу када је одлучено да се у интересу успешног обављања посла прекину даљи контакти, како не би изазвали сумњу и открили своје намере.

Стојадиновић се успешно приближио Павелићу, постали су „пријатељи“, њихове породице почеле су међусобно да се посећују. Године 1954. Стојадиновић и Павелић постигли су договор о мирном разлазу Срба и Хрвата. Римски лист „Темпо“ 11. августа 1954. године објавио је вест о политичком споразуму бившег југословенског председника владе др Милана Стојадиновића и поглавника усташке НДХ др Анте Павелића у Буенос Ајресу. Месец дана касније аргентински лист „Хогар“ је обавио чланак о овом споразуму. Споразум Стојадиновић-Павелић је произвео негативне реакције од стране хрватске и српске емиграције. Павелић је проглашени за националног издајника од доброг дела усташких следбеника, који су сматрали да је сваки споразум са Србима раван велеиздаји. Комунистичка Југославија је званично осудила споразум, истичући да Павелић и Стојадиновић нису представљали више никог. Милан је све акције водио по задатку, као изјаве у вези с кризом око Трста, састанку с Павелићем, разговору с делегацијом хрватског емигрантског листа „Избор“.

Пошто је Стојадиновић успешно искомпромитово Павелића код усташа, југословенске власти су му амнестирале млађег брата. Драгомир Стојадиновић је 1955. године пуштен из затвора пре истека казне, пред одлазак у Аргентину састао се са шефом југословенске тајне полиције Александром Ранковићем са којим је постигао договор о раду против Павелића и усташа у овој јужноамеричкој земљи. У Аргентини је преко Драгомира ишла веза између југословенских власти и Милана Стојадиновића. Браћа Стојадиновић су од тада заједнички водили специјалан рат против усташа. Године 1955. аргентински диктатор Хуан Перон је збачен с власти у војном удару, Павелић је изгубио свог великог заштитника. Да би повратио углед међу усташама, Павелић 8. јуна 1956. године оснива Хрватски ослободилачки покрет. Пошто је Павелић одлучио да се врати у јавни политички живот донета је одлука да се ликвидира.

Bluberi wrote:Jebala te naša vikipedija.

Karijera Milana Stojadinovića počinje 1914. godine, pred Prvi svetski rat. Postavljen je za pisara prve klase Ministarstva finansija pod ministrovanjem pokojnog Laze Pačua. Već 1916. godine, na Krfu postaje načelnik Glavnog državnog računovodstva Ministarstva finansija, pošto je kao "neophodno potreban" bio oslobođen od mobilizacije i rata, iako je bio rezervni artiljerijski oficir. Po oslobođenju 1918. godine, postaje generalni direktor državnog računovodstva Ministarstva finansija. Podnosi ostavku 1919. godine dolaskom za ministra finansija dr Voje Veljkovića i postaje generalni direktor tada novoosnovane "Englesko-srpske banke" u Beogradu. Ova banka propala je 1921. ili godinu posle, pošto se utvrdilo da nije unela ni pet banknota inostranog kapitala, da je novac pribavila preko milionskih kredita od Narodne banke i drugih banaka iz Jugoslavije, da se bavila švercom deviza i valuta, kao i da je apsorbovala velike uloge na štednju mase sitnih ulagača koji su padom banke izgubili svoje uloge.
Pred pad ove banke, Stojadinović blagovremeno daje ostavku na položaj generalnog direktora tako da je sudska odgovornost pala na direktora odeljenja Utješinovića, koji je osuđen na nekoliko godina robije, zbog čega je pokušao da se ubije pucanjem iz revolvera u slepoočnicu. Napuštanjem položaja generalnog direktora "Englesko-srpske banke" Stojadinović dolazi na položaj ministra finansija (9. decembra 1922. godine), u izbornoj vladi Pašić-Pribičević. Kao ministar finansija, troši sva novčana sredstva, pa čak i srpske depozite i prvu tranšu dolarskog "zajma" s bankom u NJujorku, "Blerov zajam". Prva tranša zajma stigla je 1922. godine "koalicionoj demokratskoj radikalnoj vladi", a prema Ugovoru i Zakonu o zajmu namenjena je za izgradnju železnica i druge ugovorom i zakonom tačno precizirane i fiksirane investicije.
Ovu tranšu od 20 miliona dolara stavljenu Vladi na raspolaganje kod Narodne banke pretvara u dinare, ustupajući, Narodnoj banci dolare po najnovijem kursu. U državnom budžetu, zatečenom od koalicione vlade za 1922/1923. budžetsku godinu, nisu bili predviđeni ni krediti ni zakonska ovlašćenja za trošenje milijarde i dvadeset miliona dinara, koliko je stvarno utrošeno za vreme izbora, bez ikakve zakonske i budžetom odobrene mogućnosti. Ministar finansija povlačio je, sukcesivno, od Narodne banke okrugle veće sume, koje je preko glavne državne blagajne i finansijskih uprava trošio za izbore. Na taj način je impresionirao biračke mase, predstavljajući se kao sposoban ministar finansija i najbolji, do tada, finansijski stručnjak.
Najveću aferu u Jugoslaviji od 1918. do 1941. godine predstavlja "afera s ratnom štetom", koja pripada dr Milanu Stojadinoviću kao ministru finansija. U ovoj aferi učestvuju banke, kao saradnici ministra finansija, industrijalci i trgovci, pa čak i sam vladar. Berzanskim transakcijama banke i trgovci došli su do milionskih profita, dok su industrijalci pomoću obveznica dva odsto rente ratne štete na lak i jeftin način dobili na račun reparacije materijal, mašine i instalacije za fabrike. Stvarno oštećeni građani za vreme rata nisu obeštećeni. Na račun reparacije stvoreni su novi poratni milioneri, a ugovori o miru, Versajski, Senžermenski, izigrani su i povređeni.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276982-Lepa-kuma-sve-zavrsava

William Murderface wrote:A jbg, ja rekoh bez Lopušine, ali zaboravih da dodam i Večernje novosti

uskok i ajduk wrote:

... по инструкцијама југословенске УДБЕ

Svi građani Srbije imali su prilike za ovo vreme, a pogotovu poslednjih nedelja da sami vide na šta liče sednice naše Skupštine. U trenutku kada je potrebno postići veliko jedinstvo da bi se postiglo nešto dobro za Srbiju i njene građane, pojedine političke stranke i njihovi predstavnici u Narodnoj skupštini su svojim ponašanjem blokirali mehanizam za odlučivanje u Narodnoj skupštini. Siguran sam da Srbijom uzduž i popreko ne bismo mogli naći mnogo građana koji odobravaju ovakvo stanje. Zato smatram da je najbrži i najčistiji izlaz iz ovakve parlamentarne krize - da se omogući građanima Srbije koji jedini imaju to suvereno pravo - da izaberu novi parlament naše republike.
Ja želim građanima Srbije da izaberu takav parlament kojim će se Srbija ponositi. Zato želim građanima Srbije uspeh na predstojećim parlamentarnim izborima.

Predsednik Milosevic wrote:Stednja i ekonomija su dva izraza za istu sadrzinu. Stednju cemo morati da prihgvatimo kao nacin zivota i u porodici, i u drzavi. Mozda zato sto smo dugo, tako reci, vecito bili siromasni, i sto smo se cesto stideli tog siromastva, ustezali smo se, bar pred drugima, da pokazemo stedljivost, jer smo je dozivljavali kao legitimizaciju tog siromastva. Ali, mi sada jesmo siromasni. Da bismo to prestali da budemo, treba ne samo vise da radimo vec i da vise stedimo. Uostalo, to rade i mnogo bogatija i razvijenija drustva od naseg. Cak i najrazvijenija, stedljivost shvataju kao racionalan i odgovoran i kulturan odnos prema drustvenim i licnim dobrima. Prema tome, program stednje za nas ima prioritetan znacaj. On mora da postane ne samo aktuelan ekonomski odgovor na postojecu krizu, vec treba da postane i deo ukupnog socijalnog, kulturnog i uopste drustvenog preobrazaja koji nam je neophodan. A stednja treba da obuhvati sve u nasem radu - od povecanja radne discipline do smanjenja i likvidiranja nepotrebnih troskova.

Пре годину дана, из Хага, Слободан Милошевић је предложио опозицији да се удружи и кандидује за председника Србије Шешеља или Вас. Ви сте се тада захвалили и изјавили како сте вољни да се латите једино дужности председника владе. Да ли Ваша понуда још увек стоји?
Хтео сам тиме рећи како је нама потребна потпуно другачија политичка мисао од оне која је на власти и у опозицији. Нама је потребно нешто много јаче и више од реформи: офанзивна државна стратегија радикалног препорода у свим доменима. Зато ни српски радикали на власти — упркос доказане оданости народу, непоткупљивости и пожртвованости — не би успели да извуку Србију из овог амбиса пропадања ако би остали верни свом наивном и незналачком опредељењу за либерални капитализам, које иначе деле с „демократским блоком”, како гласи ново име старих издајника и лопужа. Премда су они успели у великој мери да разоре националну економију, према налозима из амбасаде САД а противно интересима Европске уније, Србија још увек располаже ресурсима и моћима да се брзо препороди и постане водећа сила овог дела света.

Odluka pada sutra
26. 07. 2002.

Odluka pada sutra

BEOGRAD - Lider SRS Vojislav Šešelj ponovo je juče pozvao 'ključne opozicione stranke SPS i SPO na dogovor oko zajedničkog predsedničkog kandidata'. Šešelj je najavio da će ta stranka definitivnu odluku doneti sutra na Centralnoj otadžbinskoj upravi i naveo da bi ukoliko do takvog dogovora ne dođe predsednički kandidat SRS mogao da bude on ili Tomislav Nikolić. On je dodao da je SRS 'spremna na sve eventualne dogovore, čak i sa DSS, ali oni odbijaju taj dogovor'. Šešelj nije isključio mogućnost da zajednički kandidat bude nestranačka ličnost, pomenuvši ponovo, kako je rekao, primera radi, Slavenka Terzića i Mirka Zurovca'.

Lider radikala je izrazio očekivanje da će se i bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević do nedelje izjasniti kog kandidata će podržati na predsedničkim izborima.
- Sreo sam se prekjuče s Mirom Marković i ona nije znala ni da potvrdi ni da demantuje tu vest da me je Milošević podržao - rekao je Šešelj. On je, ipak, ocenio da bi mu Miloševićeva podrška mnogo značila i da bi ga obradovala ukoliko bi bio kandidat.
Potpredsednik SPS Branko Ružić ocenio je juče da opozicija treba da podrži jednog kandidata, a 'SPS smatra da to treba da bude kandidat ove najjače opozicione stranke ili nestranačka ličnost koja uživa poverenje građana'. On je demantovao da se predsednik SPS Slobodan Milošević izjasnio o pitanju zajedničkog kandidata opozicije i predlogu da to bude lider SRS Vojislav Šešelj. On je dodao da je iz opštinskih odbora stiglo više od 30 imena za potencijalne kandidate, a veliki broj predloga se odnosi na Slobodana Miloševića - rekao je Ružić i istakao da je predsednik SPS 'moralni pobednik i da bi na predsedničkim izborima odneo pobedu da postoje pravne mogućnosti da se kandiduje'. Prema njegovim rečima, jedan broj opštinskih odbora predložio je Dragoša Kalajića za predsedničkog kandidata i 'nije isključeno da će SPS raspravljati i o mogućnosti da on bude kandidat ove stranke'. Ružić je istakao da su od nestranačkih ličnosti do sada spominjani bivši ambasador pri misiji UN Vladislav Jovanović, Slavenko Terzić i Mirko Zurovac.
I. C. - N.Č.