timur chevket wrote:Greshni Vasilije wrote:
Deca, ako žele da se bave društvom, neka se bave društvom a ne drugom decom, a pogotovo ne na ovaj način - ne pominjemo imena, već umesto toga ratujemo sa izmaštanim protivnikom kome smo zbirno pripisali sve što ne volimo.
Njihov najzanimljiviji momenat je objavljivanje tekstova privilegovane dece koja su 3 nedelje videla kako izgleda fizički rad i zaključila da 1) zidari ne jebu 2) kriminalci se regrutuju iz tih slojeva. Pokazao sam taj tekst jednom mom drugaru, onako malo sirovijem, koji radi moleraj i građevinu. Samo je rekao da bi ištemovao autora.
pa imao je ransijer onu lepu knjigu nights of labor gde se bavio radnickim imaginarijumom xix veka. ispada da su radnici zapravo imali daleko bogatiji i raznovrsniji zivot, cesto kao autodidakti, i veci stepen razumevanja za onovremenski hipsteraj nego sto bi se pomislilo na prvi pogled. pisali pesme, imali komplikovane ljubavne zivote, slikali i uopste bili deo jedne pobune ne samo protiv materijalne bede vec i odredjene predeterminisanosti svojih zivota.
takodje je, po meni, problem i to sto se stvara neko dijalekticko sujeverje izmedju korupcije komunizma (komunjare) i pojave nacionalizma. pa bas su mase i najduze ostale u otklonu od povampirenog ustastva i cetnistva a prvo su mu podlegli nekadasnji vulgarni jugo-unitaristi & anti-titoisti - cosic & tudjman.
Opisuješ baš onaj krug autentične radničke klase poznog socijalizma koji sam imao prilike da upoznam kroz nekoliko višedecenijskih kontakata. Dozvoliću sebi tvrdnju da je rad u jasno definisanim smenama omogućavao ljudima da se u slobodno vreme bave složenim hobijima i umetnošću u skladu sa svojim afinitetima (čudno, baš onako kako postulira maksima 8+8+8).
Ovaj gore što bi štemovao autora je lik za koga znaš, moj dobar drugar iz Pomoravlja, iz jedne baš takve porodice - radnici u lokalnim fabrikama koji su tokom gnusnog socijalizma uživali u apsolutnoj sigurnosti, posvećivali se hobijima (npr. otac koji budži motocikle, a deca - opsesivni modelari, ovaj je bio i na putu da postane ozbiljan likovni umetnik, ali ga jebe temperament i nedostatak strpljenja) i imali jako složene živote.
Rasturanjem tog poretka deca iz radničkih porodica postala su ekonomski lumpeni i zanatlije, uz ponekog kriminalca i jako retke primere izlaska iz tog miljea i ulazak u krug "dobitnika tranzicije" i nosilaca nove srednje klase, ali razgovor sa njima neretko otkriva tragove tog lepšeg vremena, što kroz muziku, što kroz priče o kosmopolitskim susretima na, recimo, skupovima izviđača, što kroz poznavanje zanimljivih hobija koji zahtevaju vreme i posvećenje.
(Još jedna stvar na koju se retko obraća pažnja: za mnoge pripadnike radničkih porodica u Srbiji, 5. oktobar 2000. godine je katastrofalan datum. Ne iz ideoloških, već iz ekonomskih razloga. Znam, šira slika i sve to, ali šira slika ne donosi prase na sto).