NINova nagrada

Dakle, u teoriji, na jednoj strani imamo: Sašu Ilića iz Jagodine, Ivana Milenkovića iz Ćuprije, Mariju Nenezić iz Beograda, Marjana Čakarevića i Branka Kukića (oba iz Čačka) i Teofila Pančića koji je rođen u Skoplju, a svjestan sebe postaje u Pirotu. Na drugoj strani su Vladimir Tabašević iz Mostara, Miro Vuksanović iz Crne Gore, Emir Kusturica i Vladimir Kecmanović (oba iz Sarajeva), Igor Marojević, rodom iz Vrbasa, a formativno Bokelj, Franja Petrinović iz Novog Slankamena, Dejan Stoiljković iz Niša, Laura Barna iz Banata, Muharem Bazdulj iz Travnika.

William Murderface wrote:Ko je ovaj Igor Perišić? Zvuči kao totalni ludak. Negde oko 26 minuta raspad mozga (ali i pre toga nije mnogo bolje). Tabašević u odnosu na njega zvuči kao esencija razuma.

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3831975/.html

Нинова награда се још једно време држала. Пад је започео додељивањем награде Филипу Давиду (2015), наставио се с Дејаном Атанацковићем (2018), а убрзао се са Сашом Илићем (2020) и инаугурацијом НВО реализма као званичне естетске доктрине Друге Србије.

Zapanjujuće je u kojoj se meri ovogodišnja proizvodnja ne odlepljuje od najsirovijeg realizma, pa sve vrvi od mudrih deda i još mudrijih baba, od poučnih priča čestitih starina, kao da se od vremena Svetolika Rankovića (1863-1899) do danas nije dogodilo ništa ni u srpskoj ni u svetskoj književnosti. Pojačano lučenje patriotske supstancije uočava se po broju tekstova posvećenih Prvom svetskom ratu, što samo govori da nesrećni pisci ne uspevaju da se odupru priglupoj ali agresivnoj državnoj propagandi. Prvo lice jednine (kako je primetio jedan član žirija) preuzima apsolutni primat, jedino što loš pisac veruje da istina književnosti leži u tome ja, a ne u jeziku, pa onda maltretira jezik dok iz njega temeljno ne istera svaki dah života. O nekakvoj intelektualnoj ili spekulativnoj književnosti na način, recimo, Borislava Pekića, nema ni primisli (pa opet moramo da čekamo Basaru). Humor, ironija i samoironija, utopljeni u marinadu celomudrenog realističkog palamuđenja, uočavaju se tek u tragovima. Sa sadašnjošću se ozbiljno suočavaju svega tri, možda četiri romana (mnogo je sigurnije voditi vojsku preko Albanije 1915. godine i organizovati dvorske balove u 19. veku). Dakle, jad i beda.

А пошто је жири прочитао свих двеста романа, Миленковић је изјавио да је у шири избор ушло тридесетак књига, при чему је „за једно десетак романа жири био благонаклон“ (овде 1:40) – што ће рећи, да ни они баш нису нешто, али хајде, да их пустимо – док „170 романа без икаквог жаљења и оклевања можете да баците у смеће“! (овде 1:43).
Да бацимо у смеће? Без икаквог жаљења и оклевања? Међу тим Миленковићевим књигама за ђубре биле су, рецимо, и Парусија Славице Гароње (роман о истребљењу Срба у западној Славонији), Године врана Синише Ковачевића (судбина Београда у I св. рату) или Последњи аргонаут Александра Гаталице (лутање по сећањима наше цивилизације).
Колико човек треба да буде арогантан да би ове и друге књиге бацао у ђубре? Колико треба да буде осион, па да на следећи начин опише своје читање књига: „Не мали број људи пита ме да ли сам прочитао свих двеста наслова. Не, нисам. Сваки сам роман консултовао, али као што дегустатор не пије вина која проба, него испљуне текућину, тако ни ја не читам све (…) Ако прва страница не ваља, показује искуство, неће ваљати ни 12, ни 67, ни 238“!
Замишљам Миленковића како чита. Узме Парусију, окрене прву страну – шта, опет српска прошлост, докле више, хајд у ђубре. Онда Године врана, окрене прву страну – јао, I св. рат, аман, у смеће. Онда узме Аргонаута – шта је, бре, ово, а где је Србија која бунца и коље и послује, промашај, напоље! И тако 170 пута. А онда, на крају, пошто је стотинама пута морао да „испљуне текућину“, уморан и згађен изјављује како је „српска књижевности у дубокој кризи већ 30 година“ (овде и овде).

Kriterijumi kojima se u proceni vodi potpisnik ovih redova idu sledećim redom (prema stepenu rastuće opštosti): 1. Ako je rečenica osnovna jedinica kojom pisac barata, onda nijedan roman u kojem rečenica ne zadovoljava elementarne zahteve gramatike i pravopisa, ne može ući u razmatranje. Da li se ovo podrazumeva? Svakako. Ali podrazumeva se i da izdavači vode računa o tome, a oni opet objavljuju nepismene i besmislene tekstove. 2. Ukoliko rečenica sadrži minimum prenosivog značenja, to još ne znači i da je dobra. Banalnosti i opšta mesta, te srednjoškolska smatranja „o prelepim prolećnim danima“ i „leptirićima u trbuhu“ pri pogledu „na njegove blage kestenjaste oči“ ne prolazi najveći broj uradaka. 3. Treći kiterijum uvodi složenost u romaneskno tkivo, odnosno u igru ulazi celina. Veoma mali broj pisaca, međutim, uspeva da održi dovoljno visok nivo koncentracije da bi tekst uopšte zadobio formu romana. Tek posle ova tri koraka počinje ozbiljna rasprava. O psihološkoj uverljivosti likova, o jezičkim inovacijama, o funkciji rečenice (samo prenosi informaciju ili usložnjava značenja) i njenom ritmu, o tome da li je stil trom ili dinamičan (da li uopšte ima stila), da li tekst pravi odmak u odnosu na ono što je već viđeno i isprobano, o relevantnosti teme... drugim rečima, tek tada počinje rad na ozbiljnom poređenju.

Srećem poznanicu koja je već godinu dana ljuta na mene što sam (ja, dakle, lično) dodelio prošlogodišnjeg NIN-a Vladimiru Tabaševiću, odnosno što sam popustio pred njegovim pritiscima.
Upadam u zbun i u dubokom nerazumevanju trepćem svojim lepim ženskim okicama.
Kakvim pritiscima?, pitam, pokušavajući u međuvremenu da se setim kada me je to i gde pritiskao čovek kojeg sam prvi put u životu sreo na proglašenju dobitnika. Krupan je čovek Tabašević, ne bi mi promaklo da me je pritiskao. Kaže mi poznanica da se ne pravim lud i da vrlo dobro znam na šta misli.
Na trenutak sam u iskušenju da popustim zlovolji i kažem joj kako sigurno ne znam na šta misli jer nisam primetio da misli, ali umesto toga nastavljam da trepćem svojim krupnim ženskim okicama. Kaže da je rečeni laureat svašta pisao po internetskim forumima, da je mizogin, da je pravio skandale.
Prekidam je i kažem da me, kao druga člana, savršeno ne zanima šta je pisac, gde i kako radio i palamudio, te da kao drug član ne ocenjujem ničije ponašanje i njegovu političko-moralnu podobnost, već samo tekst.
„Pa tebi onda ni Handke nije sporan“, kaže pobedonosno.
Nije, odgovaram. Sada se, vidim, i ona malo zbunila. To što je Handke samoga sebe diskvalifikovao kao intelektualca i građanina ne čini ga manjim piscem.
„Ako nisi u stanju da se oslobodiš psihičkog mehanizma“, kažem agresivno, „i da ga čitaš ne misleći na to što je, iz gluposti, zato što je drkadžija, ili samo budala, podržavao masovnog zločinca i njegovu ekipu iz pakla – nemoj da ga čitaš. Uostalom, dovoljna mu je kazna što su mu čestitali Vulin i Dodik“.