NINova nagrada

William Murderface wrote:+1000

I svaki put uspe da me rasplače.

Meni je svaki njegov autobiografski tekst vredniji od poslednjih deset doitnika NIN-a (Tišma included).

William Murderface wrote:

Ne mogu da verujem koliko se ta ekipa raspištoljila. Više i ne kriju šta im je na pameti.

Но, највећа сличност између Омерпаше Латаса и Једра наде јесте у сусрету главних јунака. Истина, ближи је Адам Оз (чије је вајање започето још у Пругастоплавим сторијама) Омерпаши Латасу, него што Никола Смекија, главни јунак Једра наде (власник фабрике за производњу морнарских мајица) подсећа на Богдана Зимоњића. Али, у начелу, и у разговору између Николе и Адама Оза при крају романа, може се препознати сусрет два принципа – Адам Оз, власник Пераста, директор Светског океанолошког института, председник Медитеранског удружења маслинара, челник Aquacoma „у чијем су посиједу респектабилни проценти свјетских извора слатке воде“, жели, слично као и Латас, „све што човек може постати и бити“ и „што га подиже у очима света“, а Никола Смекија на крају не жели ништа „до само да буде и остане оно што је“. С тим што су размере зла које обитава у Адаму Озу, као и моћи ђаволских метаморфоза његових, знатно веће него што је то случај када је у питању Латас. Адам Оз је заправо есенција зла, тако мајсторском руком вођен и обликован јунак, каквог српска књижевност до сада није познавала:
„О знао је да поприми и изглед мужа неке Пераштанке. Лукав као Зевс, узимао је друга обличја како би се само домогао туђег, и тјелесно задовољио. Могао је да се трансформише управо до непрепознатљивости. У једну цркву да уђе као жупник, а да из друге изађе као парох.“
И Адам Оз и Латас виде једну светску владу и једну светску религију. У Андрићевом делу та светска сила је Турска, а религија ислам, док у Маловићевом остварењу светску владу формирају Уједињене земље, чија је религија, суштински, религија новца.
Измештање носилаца власти који угрожавају слободу и опстајање нација и суверенитет и самосталност држава, иако су, на први поглед, управо они у егзистенцијалној опасности, ка Израелу и Јеврејима (Адам Оз: „Јевреј? Прије бих за себе рекао да нисам онај који јесам.“), сасвим примерено актуелној ситуацији (Маловић као да је антиципирао нови ратни сукоб између Израела и Палестине који је, наговештавајући све већу трагедију по читав Блиски исток, започео непосредно по објављивању Једра наде) и духу времена („Потом су тек наставиле да се ређају битке, током којих су Уједињене земље млеле независну државу за независном државом“), одаје овог Бокеља и као изузетно одважног и храброг аутора, будући да и даље сваки помен Јевреја и Израела, уколико није изразито позитивно конотиран, веома често изазива асоцијацију на антисемитизам; без обзира на то што, дакако, код Маловића нема никаквих елемената антисемитског.
Али зато има, и то у великој мери, у идејном и идеолошком слоју дела, много тога антиевропског и антиамеричког, антизападног и антиглобалистичког, а понајвише, ипак, антиутопијског:
„То ће рећи да смо поодавно ушли у хаос … Живимо дане пренаглашености свих непредвидивости! Уједињене земље не могу да однесу финалну побједу. Тај је савез, као и Хитлеров, стваран; он постоји – али није истинит. Тај савез, с друге стране, има истините противнике, али је питање да ли би они били стварнији да су предухитрили Уједињене земље? Или се пак никад и не би руководили каубојском логиком Уједињених земаља?“

● U ko­joj mje­ri ste se osla­nja­li na vje­ro­do­stoj­ne po­dat­ke ka­da ste spe­ku­li­sa­li da je Kri­sto­fer Ko­lum­bo naj­vje­ro­vat­ni­je kon­ver­zos, je­vrej­skog po­ri­je­kla?
– Pot­pu­no sam se oslo­nio na ne­pri­ko­sno­ve­ni auto­ri­tet, na Si­mo­na Vi­zen­ta­la, po­zna­ti­jeg po to­me što je bio naj­ve­ći lo­vac na na­ci­ste. Od tog Je­vre­ja sam na­u­čio, kroz knji­ge na­rav­no, da na pr­va tri bro­da ko­ja kre­ću za „Idi­ju” 1492. ne­ma ka­to­lič­kog sve­šte­ni­ka. Ukr­can je, gle! – ime­nom zna­ni Lu­is de To­res, tu­mač za he­brej­ski!
U pri­či o Ko­lum­bu, ko­jom se okon­ča­va ka­zi­va­nje o mor­nar­skoj ma­ji­ci, ka­že se da je svih 120 mor­na­ra, mo­ra­lo da bu­de ukr­ca­no do po­no­ći 2. av­gu­sta 1492. Čud­no, ima­ju li se u vi­du po­mor­ski obi­ča­ji. A ni­je čud­no ako zna­mo da u po­noć is­ti­če za­bra­na ka­to­lič­kih kra­lje­va da ni­ti je­dan Je­vre­jin ne smi­je no­gom bi­ti pri­su­tan na špan­skom tlu. Tri bro­da, pu­na su Je­vre­ja. Ko­lum­bo vje­ru­je u ka­zi­va­nja enig­ma­tič­ne pri­do­šli­ce u Špa­ni­ju Sred­njeg vi­je­ka, u El­da­na Had Da­ni­ja, da ta­mo u ze­mlja­ma na is­to­ku – iz­gu­blje­na je­vrej­ska ple­me­na ži­ve u sop­stve­nim kra­ljev­stvi­ma. Fi­na­le ma­e­sto­zo ro­man „Je­dro na­de” do­ži­vlja­va u pro­u­če­noj tvrd­nji, da je pr­vo – Zdra­vo! – na ame­rič­kom kon­ti­nen­tu bi­lo iz­re­če­no na he­brej­skom. Ovim se ba­ca far no­ve svje­tlo­sti na na­ma zna­nu isto­ri­ju. Ovim se ro­ma­nom isto­ri­ja za­pra­vo mi­je­nja, jer ni­sam si­gu­ran da je do­vo­ljan broj lju­di čuo šta je ot­krio Si­mon Vi­zen­tal. Na Ko­lum­bo­vim bro­do­vi­ma vr­vi od Je­vre­ja.