by Guest Sat Jul 02, 2016 10:06 pm
ре тачно седамдесет година, у свом чувеном говору у Цириху, Винстон Черчил је рекао да је за остваривање сна о уједињеној Европи потребно само „да стотине милиона мушкараца и жена одлуче да учине право, а не погрешно, и да, као награду, добију благостање, а не проклетство”.
Како вам то данас звучи? Када су милиони у Енглеској Европи рекли не, позивајући се, између осталих и на њега, и када се милиони, широм Европе, надају да ће и сами имати прилику да се с њом поздраве. Када би милиони с Блиског истока ипак да стигну до те и такве и Европе. Када се НАТО и Русија све чешће гледају кроз нишан, а не кроз наочаре „на даљину”. И када, многима, све поново мирише на „крв, сузе и зној”. Живимо ли најлепше Черчилове снове, или његове ноћне море?
Плашим се да ја на то питање немам одговор и да, нажалост, нисам једини.
Европа, пре свих, не зна тачно шта ће са собом. То нас је довело у ситуацију да не зна, изгледа, ни шта ће с нама, без обзира на то што ми друго, до Европе, немамо и што смо њен географски, историјски и културни део, и што смо се веома јасно определили. Да, ми желимо у Европу.
Где је она тачно, каква је, каква ће да буде, није нешто што нас је определило у нашим сновима. Ми смо хтели да будемо Европа по ономе што нас је и чему она учила.