by Јанош Винету Sat Oct 05, 2024 11:29 pm
Наглас размишљам:
Неке земље врло лепо толеришу мањине, а друге никако. Неке толеришу сексуалне мањине, негде религијске, негде језичке.
У Европским оквирима, не бих рекао да је баш толерантно. Свуда је пост-Наполеонска нација-држава асимиловала и уништила мањине и "сиве зоне" мешаног идентита. Европској националној држави нигде није у интересу да има јак регионални идентитет. Постоје бројни примери у Француској, Шпанији, Немачкој, Пољској где се догађао прогон и асимилација мањина, што идентитетских, што језичких, што националних. Баски, Каталонци, Окситанци, бројне Немачке језичке мањине, Немци у Пољској, Кашуби, Шлежани, итд.
Да би регионализам и слобода мањина била осигурана, они морају имати институционалну заштиту у законима и праву власт на свом локалу, као и начину који се ти закони формирају, право вета и сл.
Узмимо за пример Војводину и Швајцарску.
Швајцарска је данас земља за пример етничке и сваке друге толеранције али и место где су вековима вођени силни крвави ратови између протестаната и католика, између француско-говорећих и немачко-говорећих, за и против Хабсбурга, итд. У неком моменту је улетео Наполеон разбивши старе односе и донео идеје француске револуције и од "покорених земаља" направио нове кантоне, ослободивши их јарма.
Они су кроз своју бурну историју, хеуристиком дошли до овог врло прецизно кодификованог стања где су сада, до једне врло регионализоване и федерализоване државе где је грађанин на локалу, да се тако изразим, оснажен да одлучује без мешања са виших нивоа. Та толеранција је крвавим ратом исклесана и врло строго и прецизно кодификована правно. Они су од малена тако научени да свако кршење правила може бити пут у амбис, и стога њихова елита врло приљежно те законе спроводи а народ трпи како мора јер такав је договор.
Та толеранција није прећутна као нпр. у Војводини, која важи за наводно "толерантну мешану средину" која је де факто 70% већински српска и која се политички не разликује од остатка Србије и где Радикали владају као и свуда другде али и поред тога има јако пуно "живих" мањина које су опстале и упркос турбулентним националним превирањима. Та толеранција може да нестане, јер је крхка и подложна ударима популизма.
Дакле то је нека прећутна срећна околност која се у другим материјалним условима може распасти.
Те нације-државе по Блиском Истоку су далеко од једног друштвеног уговора и свести да се крвопролиће не исплати. А нације су прављене тако што су колонијалне силе произвољно цртале границе без икаквог обзира према историји и етничком саставу будућих држава, или са активном политиком "завади па владај".
Либан заправо има неку историју што се тиче модалитета етничке поделе, али то је сада тотално дисфункционално. По предању, краљ Либана мора бити хришћанин. Па је једна чувена сунитска породица која је претендовала на престо Либана прешла у хришћанство. И данас, председник Либана мора бити хришћанин, сунит председник владе а шиит председавајући парламентом. Та подела јесте чисто један леп средњовековни историјски куриозитет али иза ње се ваља клановска партократска етничка подела која гуши развој либанског друштва.
Први на кориту су хришћани, па сунити, па шиитима шта остане, а Палестинци и Сиријци избеглице су на дну лествице, једва преживљавају ако и преживљавају. И то је кодификовано и уклесано у законе те се репродукује као запошљавање "по националном кључу" у СФРЈ.
Home
Vilmos Tehenészfiú
