Hrvatska

Nektivni Ugnelj wrote:

VjekOSlav wrote:Sinoć u kvizu Potjera pitanje: Koje je godine homoseksualnost dekriminalizirana u Hrvatskoj? 1977, 1988, ili 1999.  Natjecatelj, mlađi tip (magistar politologije, kapetan ekipe), klikne 1999., lovac klikne 1977., a ja pomislim 1988. (u tih nekoliko sekundi blicnuo mi samo slučaj Alana Turinga u Engleskoj). Joško (voditelj kviza) kaže točan odgovor je 1977. Lovac se smješka, a natjecatelj zbunjeno klima glavom, i poluglasno kaže: Hmmm... ali tada Hrvatska nije postojala.

Da je kviz bio u Srbiji, sa istim pitanjem, jasno, mladac samo slijedi Miloševićevu politiku i Vučićevo školstvo. Ali kviz je bio u Hrvatskoj. Čija li je to politika, čije li je to školstvo? Glupi, glupi, ozbiljno (patološki) glupi, Hrvati. Boljeg komentara nemam.

Pa bold je ključ. I pitanje i ključ odgovora.

Nisam siguran do ovo ima veze sa Vučićem. Negde početkom 2000-tih sam se na pasje ime posvadjao sa zetom, urologom, koji je tvrdio da je homoseksualnost bolest. U nekom trenutku moja sestra od tetke, žena mu i takođe doktorica pokušava da nas smiri: ”Ali… tako su nas učili na fakultetu…”

Dakle, negde početkom 90-tih, a možda i kasnije, na beogradskoj Medicini su homoseksualce tretirali kao bolesne. To nije Vučićeva, pa čak ni Miloševićeva krivica. Ta stvar je malo starija.

Baš niko… 

Vjeko, ako sam ga dobro razumeo, spekuliše da bi srpsko nepoznavanje ustavnog uređenja SFRJ bilo lako objašnjivo uticajem politike i kvalitetom školstva (što je verovatno istina) dok Hrvatima zbog nečeg oduzima mogućnost sličnog izgovora. A meni se dopalo da ispričam priču o homoseksualnosti i takođe školstvu, koja malo polemiše sa idejom kako je nekad sve bilo bolje…

Uvijek mi je čast porazgovarati sa doajenima kultnog (žutog!) FB92. Baš kao nekada davno, kad bijah mlađan lovac, sa prvoborcima NOB-a (ne šalim se, prvoborci su prvoborci, prosim lepo). Mada, ja sam posve siguran da čika Condor savršeno dobro poznaje povijest Dalmacije, a ne manjka mu ni informacija o sadašnjoj situaciji, tako da tu i ne može biti neke polemike. Al ajd, reda radi, da nešto ipak otipkam, bez pretenzija da prosipam pamet.

čika Condor wrote:Čini mi se, Vjeko, da su ljudi na ostrvima nešto pozitivniji prema partizansko-jugoslovenskom nasleđu? Istina, sample size mi je minimalan, svodi se na Vis. A ti mi reci ako grešim.

Partizanskom da, jugoslavenskom ne. Znamo da te stvari ni u teoriji, a ni u praksi (1941.-1945.) nisu razdvojive, al eto, stanje na terenu je takvo, razdvojeno, i u najboljem (antifašističkom) slučaju, suprotstavljeno. Koliko ja shvaćam hrvatstvo, a evo, proučavam ga brat bratu cirka 35 godina, epski neprijatelj ne može imati dva lica; jedno dobro, i jedno loše, pa da se jednoj JNA, ili jednoj Jugoslaviji, ili jednom socijalizmu, dozvole oba. Pa nije to grčka tragedija, pa da, šta znam, kao nacionalnog idola Hrvati iskuju jednog Olivera Dragojevića (iz Vele Luke na Korčuli) i u njegovoj ranijoj i u njegovoj kasnijoj, jelte, umjetničkoj fazi. Ne mere jbg, previše je to komplicirano (vojska ne trpi složene naredbe), računa se (štuje) samo onaj Drugi Oliver, koji je jebo sebi, pardon, Jugoslaviji mater. U državi koja je svjetonazorski ustrojena kao mitteleuropejska vojna krajina, sa konobarskim turizmom kao temeljnom granom privrednog razvoja, bolje se i ne može očekivati. Dakle ne bih se ja ni na Titovom Visu baš šetao sa jugoslavenskom trobojnicom, šta znaš na kakvu napaljenu budaletinu možeš naletit. Ali hajde da za trenutak ostavimo otoke po strani, uostalom u sezoni na južnopučinskim škojima o tim stvarima možeš eventualno porazgovarati sa Česima, Slovencima, Mađarima, Beograđanima, Zagrepčanima, Nijemcima, Austrijancima, Fincima, itd. ali ne i sa malobrojnim domorocima (mitskim bićima) koji i (preko zime) tamo žive. O istinskoj imbecilnosti tisućljetnog hrvatstva puno slikovitije govori jedan Šibenik. Koliko je samo grad Šibenik dao partizana, a vjerojatno je jedini grad na Jadranu (i uopće u Hrvatskoj) za kojeg možemo reći da je osnovan baš u vrijeme one nakupine na kamenu zvane srednjovjekovno hrvatsko kraljevstvo. Dakle povijesno gledano, nema rvackijeg grada od partizanskog Šibenika, kakav crni, pardon beli Zagreb, ili još crnji Zadar, Osijek da ne spominjem, hat ideš ištenem und gotesvil. I ko je na vlasti u tom Šibeniku? Pa zna se. Doduše, postojale su uvijek tu neke sitne razlike između slavonskog i dalmatinskog adezea, ovaj drugi je ipak nekako skloniji čuvanju partizanske baštine. Ne i jugoslavenske, jasno.

Kako god, previše je Dalmacija vlastite krvi prolila da bi ljudi tek tako zaboravili partizane, jer to su u prvom redu stvarne obiteljske priče, istinita stradanja i istinita herojstva. A grobovi ne lažu, ma koliko propagandnih govana politikanti s desnice posljednjih 30ak godina izlijevali po njima, držeći sebe i svoju "geostratešku" priču na vlasti (epsko-ratničkim emocijama). Pritom bih ja tu spomenuo i one balegare u ranijem periodu, koji nisu bili s desnice, al su na grobovima palih boraca uredno / bez pardona izgradili svoje partijsko-foteljaške karijere (pa i vikendice na moru), ponešto usput, u to ime, i razjebali (npr. privredu / radnike), a na koncu, posve odlučno, i energično, ponešto i sravnili sa zemljom. Nećete o tome pronaći u medijima, ali ako vas put nanese u Vukovar, potražite tzv. Švapsko groblje, pa ćete na putu do njega, u jednom malenom, lijepo uređenom parku, naletiti na, vjerovali ili ne, spomenik NOB-u, restauriran nakon Mirne reintegracije. Srušila ga je, ili bolje reći preorala granatama Jugoslavenska Narodna Armija. Znamo ko je danas (ih, da samo danas) na vlasti u Vukovaru, međutim taj spomenik od bijelog kamena stoji. Ne samo da stoji, već na njemu nema ni ustaških grafita, i to već godinama, jer ja svaki put kad skočim do Vukovara (čitaj vukovarske bolnice, gdje mi je lakše dobiti termin za razne preglede), skočim i do tog parka, provjerim. Eto, čuda se dešavaju.

Spoiler:

Meni je uvijek drago kad naletim na neki spomenik NOB-u, jer tu kod mene u Slavoniji nije ih lako pronaći. Moraš potegnit u šumu, s prethodno vrlo precizno istraženim / pohranjenim koordinatama. Srećom pa sam planinar, tako da mi nije problem, dapače.













Proljeće 2024. U daljini planina Psunj (vidi se relej na Brezovom polju, najvišem vrhu Psunja, i generalno Slavonije), fotkano sa zapadnog Papuka, iz sela ponad kojeg je osnovana legendarna XII. Slavonska brigada. Tu sad kad se spustiš u klanac između Papuka i Psunja, pa nekoliko kilometara nalijevo (prema Slavonskoj Požegi), nizvodno niz potok Orljavu, dođeš do sela Kamenska (ušća Brzaje u Orljavu), i brdašca gdje je nekada (do 1992.) stajao veličanstveni spomenik Pobjedi naroda Slavonije (nad fašizmom).



To je izgleda bio neki drugi narod. Ovaj noviji narod Slavonije, rođen devedesetih, nije pobjedio ni fašizam ni nacionalsocijalizam, stoga borba i dalje traje.

VjekOSlav wrote:Dakle ne bih se ja ni na Titovom Visu baš šetao sa jugoslavenskom trobojnicom, šta znaš na kakvu napaljenu budaletinu možeš naletit.

Videh pre neki dan klinca u majici na crveno-bele kocke (nije fudbalski dres, nema grba i broja, samo sahovnica) kako bezbrizno trckara po trgu u Sapcu, punom druge dece. Jedan Balkan, dva kontinenta





Dobro, to jeste bas redak slucaj, jbg, mi nismo turisticko mesto

Dobro, to mi je bio baš onako kretenski primjer, da ne kažem navijački, šetati okolo obučen u zastavu neprijateljske države. Baš je to pravi način da upoznaš ljude, posebno one koji nisu ratnički raspoloženi. Kao što u svatovima ističu državnu zastavu kroz prozor auta koji je na čelu kolone, fakat mi nije jasno zašto to mladi ljudi danas rade, el se vjenčavaju za državu, ili međusobno, koji klinc se događa. Dobili možda zaštitu od države u vidu povoljnih stambenih kredita? Posla / znanstvene karijere? 100 hektara poljoprivrednog zemljišta + mehanizacija? Besplatnog vrtića? Planiraju možda ostati u toj državi nakon što se vjenčaju?

Ja se nešto ne sjećam da je npr. jedan Koča Popović šetao plažom u zastavi. Ili da mu je na ronilačkom odijelu bila utisnuta zvijezda petokraka. Može se jugoslavensko naslijeđe i na druge načine baštiniti, ili ga se barem na drugačije načine prisjećati. Npr. kroz priču o radničkom samoupravljanju. Ili priču o modernoj arhitekturi, ili dizajnu. Ili npr. priču o pravu žene da na izborima glasa, ili pak pravu žene da sama raspolaže svojim tijelom. Za hrvatstvo i srpstvo pak nisam siguran da se mogu baštiniti bez luđačkog mahanja državnom zastavom, i krvavih barjaktara.

VjekOSlav wrote:... što u svatovima ističu državnu zastavu kroz prozor auta koji je na čelu kolone, fakat mi nije jasno zašto to mladi ljudi danas rade, el se vjenčavaju za državu, ili međusobno, koji klinc se događa. Dobili možda zaštitu od države u vidu povoljnih stambenih kredita? Posla / znanstvene karijere? 100 hektara poljoprivrednog zemljišta + mehanizacija? Besplatnog vrtića? Planiraju možda ostati u toj državi nakon što se vjenčaju?

Ех, велико је цивилизацијско достигнуће што сватови уопште успевају да се одрже без разбијених глава и пре него што почну. Ту се увек нађе неко од старијих који ће да зна шта је ред, шта се ваља, шта не долази у обзир, и притом ако их има двојица, неће се слагати. Тако је било седамдесетих и осамдесетих, а онда има 20 година за које немам података, јер деведесетих ни не знам да смо уопште били у некаквим сватовима, а после нисмо били ту. У последњих петнаестак година, на релативно малом узорку, видим да се лако договара сценарио, да се уважавају обичаји друге стране, да нема везе што је пола од тога недавно измишљено, све може. Видео сам да се такав договор постигне за десет минута, што је некад било незамисливо.

Е ту негде спада и то са заставом, текућом, која је већ, ту напросто нико неће да се противи. Тј није питање зашто застава, него како да кажеш да нећеш, јер би онда упао у получасовне преговоре са шансом за разбијање њоње, главе и понеки прелом.

Ah da, zaboravih, pa može kroz vjeru, zar ne? Mislim, ta priča o naslijeđu i baštini. Baštinim hrvatstvo kroz vjeru u Boga. Баштиним српство кроз веру у Бога. Baštinimo etnofiletizam kako na Nebu tako i na Zemlji / Нека буде воља Твоја и на Zемљи као на Nебу. Živjelo Svetosavlje, живео кардинал Степинац. A sad se raziđimo, u miru i spokoju. Амен.

бтw.

https://vijesti.hrt.hr/svijet/vatikan-danas-objavljuje-odluku-o-ukazanjima-u-medugorju-11764050
 
Ergo, Gospa se u Međugorju, kaže naš dobri Papa, nije pojavila. Nula bodova. Međutim (!) plodovi paganske idolatrije (a štovanje Marije jeste upravo drevni paganski kult, čemu su dinarsko-ilirski krajevi i inače tradicionalno skloni), pokazali su se blagorodni za katoličanstveni puk, i širenje Dobre vijesti. Pa dobro, mislim si, to smo znali i ranije, nije Uskrs pao s Marsa u kršćanski kalendar, znamo kako se na ovim prostorima pokrštavalo (mačem i reinterpretacijom narodnih običaja). Ono pak što nismo znali je da Isus nije bio u pravu kad je onomad (Mt 17,1-13; Mk 9,2-10; Lk 9,28-36; Iv 2,13-17) popizdia i potjera one bestidne trgovce iz božjeg hrama. Trebao ih je dakle lijepo pustiti da 40+ godina zarađuju na pritupoj raji, i onda, nakon 40+ godina, proglasiti "Nihil obstat". Jer tako se širi Božja riječ, a ne onako kako piše u Novom zavjetu. Čudno mi samo da od tolikog štovanja Marije, kraljice Mira, pobožni Hrvati uporno slave Bljesak i Oluju, a ne Mirnu reintegraciju.


 

Bravo Drago

И вера и држава су стране силе које гледају да се умешају у твој живот како год могу. Религија, види корен речи (ре-лигере, привезати или такво што). А држава гледа да те држи... у џепу, у шаци.

Da, ista je funkcija, još od starog Egipta, kad je trebalo održati red, mir (i poredak) među divljom rajom koja se slila s planina u plodnu nizinu Nila, pa eto svećenika u pomoć faraonu. Al to nema veze s našim Hrvatima i Srbima, oni su božanski narodi sami po sebi, i da su postojali u vrijeme starog Egipta, svi bi bili faraoni.

https://nasice.hr/vijesti/16687/

Evo otvorio se prije neki dan, nakon godina i godina (desetljeća) restauracije, velelebni dvorac grofova Pejačević u Našicama. Platiš, uđeš, i postaneš grof Pejačević. Ili ako si Hrvatica, postaneš grofica i skladateljica Dora Pejačević. Ima i klavir. 

На двору Мрњавчевића се то звало гласовир, ако се не варам...

Bah, nije Egipat, nego još starije, Mezopotamija. Klavir je noviji.

VjekOSlav wrote:Koliko ja shvaćam hrvatstvo, a evo, proučavam ga brat bratu cirka 35 godina, epski neprijatelj ne može imati dva lica; jedno dobro, i jedno loše, pa da se jednoj JNA, ili jednoj Jugoslaviji, ili jednom socijalizmu, dozvole oba. Pa nije to grčka tragedija, pa da, šta znam, kao nacionalnog idola Hrvati iskuju jednog Olivera Dragojevića (iz Vele Luke na Korčuli) i u njegovoj ranijoj i u njegovoj kasnijoj, jelte, umjetničkoj fazi. Ne mere jbg, previše je to komplicirano (vojska ne trpi složene naredbe), računa se (štuje) samo onaj Drugi Oliver, koji je jebo sebi, pardon, Jugoslaviji mater. U državi koja je svjetonazorski ustrojena kao mitteleuropejska vojna krajina, sa konobarskim turizmom kao temeljnom granom privrednog razvoja, bolje se i ne može očekivati. Dakle ne bih se ja ni na Titovom Visu baš šetao sa jugoslavenskom trobojnicom, šta znaš na kakvu napaljenu budaletinu možeš naletit. Ali hajde da za trenutak ostavimo otoke po strani, uostalom u sezoni na južnopučinskim škojima o tim stvarima možeš eventualno porazgovarati sa Česima, Slovencima, Mađarima, Beograđanima, Zagrepčanima, Nijemcima, Austrijancima, Fincima, itd. ali ne i sa malobrojnim domorocima (mitskim bićima) koji i (preko zime) tamo žive. O istinskoj imbecilnosti tisućljetnog hrvatstva puno slikovitije govori jedan Šibenik. Koliko je samo grad Šibenik dao partizana, a vjerojatno je jedini grad na Jadranu (i uopće u Hrvatskoj) za kojeg možemo reći da je osnovan baš u vrijeme one nakupine na kamenu zvane srednjovjekovno hrvatsko kraljevstvo. Dakle povijesno gledano, nema rvackijeg grada od partizanskog Šibenika, kakav crni, pardon beli Zagreb, ili još crnji Zadar, Osijek da ne spominjem, hat ideš ištenem und gotesvil. I ko je na vlasti u tom Šibeniku? Pa zna se. Doduše, postojale su uvijek tu neke sitne razlike između slavonskog i dalmatinskog adezea, ovaj drugi je ipak nekako skloniji čuvanju partizanske baštine. Ne i jugoslavenske, jasno.

Hvala na lepom postu i još lepšim fotkama! Vidim da se bicikl zamenio štapovima, je li to funkcija godina ili naprosto uspona pri ovom poduhvatu? Glede Jugoslavije, meni je sve draža kako je sve više mrze, a mrze je na potpuno isti način na svim stranama tih nepomirljivih barikada/ naracija. Mada takođe mislim da jugonostalgija najviše drma Srbe, i to uglavnom zato što su ostali bez onog predivnog mora.

Ipak… sete li se Hrvati ponekad… da je to bila njihova ideja?

паће wrote:

VjekOSlav wrote:... što u svatovima ističu državnu zastavu kroz prozor auta koji je na čelu kolone, fakat mi nije jasno zašto to mladi ljudi danas rade, el se vjenčavaju za državu, ili međusobno, koji klinc se događa. Dobili možda zaštitu od države u vidu povoljnih stambenih kredita? Posla / znanstvene karijere? 100 hektara poljoprivrednog zemljišta + mehanizacija? Besplatnog vrtića? Planiraju možda ostati u toj državi nakon što se vjenčaju?

Ех, велико је цивилизацијско достигнуће што сватови уопште успевају да се одрже без разбијених глава и пре него што почну. Ту се увек нађе неко од старијих који ће да зна шта је ред, шта се ваља, шта не долази у обзир, и притом ако их има двојица, неће се слагати. Тако је било седамдесетих и осамдесетих, а онда има 20 година за које немам података, јер деведесетих ни не знам да смо уопште били у некаквим сватовима, а после нисмо били ту. У последњих петнаестак година, на релативно малом узорку, видим да се лако договара сценарио, да се уважавају обичаји друге стране, да нема везе што је пола од тога недавно измишљено, све може. Видео сам да се такав договор постигне за десет минута, што је некад било незамисливо.

Da te aktualizujem: sad je moderno da se mlada na pola proslave u restoranu presvuče u komotniju odeću, i onda nastaje ludilo. Kreću prvo domaći hitovi osamdesetih, pa Brena, pa Ceca i na kraju Aleksandra Prijović. Tu negde mladoženj, mlada i kumovi povuku crtu belog, da im bude lepše i brže. True story.

Vilmos Tehenészfiú wrote:

паће wrote:

Ех, велико је цивилизацијско достигнуће што сватови уопште успевају да се одрже без разбијених глава и пре него што почну. Ту се увек нађе неко од старијих који ће да зна шта је ред, шта се ваља, шта не долази у обзир, и притом ако их има двојица, неће се слагати. Тако је било седамдесетих и осамдесетих, а онда има 20 година за које немам података, јер деведесетих ни не знам да смо уопште били у некаквим сватовима, а после нисмо били ту. У последњих петнаестак година, на релативно малом узорку, видим да се лако договара сценарио, да се уважавају обичаји друге стране, да нема везе што је пола од тога недавно измишљено, све може. Видео сам да се такав договор постигне за десет минута, што је некад било незамисливо.

Da te aktualizujem: sad je moderno da se mlada na pola proslave u restoranu presvuče u komotniju odeću, i onda nastaje ludilo. Kreću prvo domaći hitovi osamdesetih, pa Brena, pa Ceca i na kraju Aleksandra Prijović. Tu negde mladoženj, mlada i kumovi povuku crtu belog, da im bude lepše i brže. True story.

Мој једноцифрени узорак (јебига, доживиш те године кад те више зову на сахране) то потврђује... да је почело пре око десет година.

U pravu si.

čika Condor wrote:

Ipak… sete li se Hrvati ponekad… da je to bila njihova ideja?

Hrvatsko sjećanje seže u daleku prošlost. Evo primjera radi, sljedeće, 2025. godine, Hrvati će se prisjećati krunidbe kralja Tomislava. Ja recimo imam problem sjetiti se što sam radio prošli tjedan, a i godine su mi generalno zbrčkane od 2000. naovamo, tako da mi je nečija memorija, pritom osjetilna, da ne kažem erektivna, koja pamti 1100 godina unazad, fakat impresivna. Posebice und poglavito jer se ta krunidba nikada i nije dogodila. Jugoslavenstvo se međutim jeste dogodilo, i jeste bila originalna hrvatska ideja, mada se Hrvati, u smislu osjećaja pripadnosti / nacionalnog zajedništva, formiraju tek kad je Stjepan Radić do koljena (stomaka) zagazio u blato podravskih, banijskih, i inih, do zla boga nepismenih, arhajskih i ekonomski posve bijednih sela Lijepe Naše (bogati slavonski seljak značilo je samo seljak koji doslovno ne umire od gladi, ništa više od toga). Dakle tek početkom 20. stoljeća. No ok, poznati su i autori i pokreti koji su kroz stoljeća iznosili ideje slavenskog i južnoslavenskog ujedinjenja, možemo ih nazvati hrvatskom intelektualnom, a u nekim periodima i političkom elitom. U političkoj areni današnje RH međutim južnoslavensko ujedinjenje, osim (isključivo) u negativnom kontekstu, kao tema ne postoji. Mada bi se ona pozitivna iskustva (tu sad govorimo o stvarnim pozitivnim iskustvima, ne o krunidbi kralja Tomislava) tog historijskog procesa mogla itekako koristiti za dobro ljudi i u Hrvatskoj, i u regiji, a bogami i u EU. Zašto se to ne radi, pa ja bih rekao da se to ne radi zbog osjećaja pripadnosti naciji. Od onog Križanićevog, kršćanskog i sveslavenskog osjećaja nemoći (istrebljenja) pred turskim osvajačem, preko prosvjetiteljskog, kulturnog i političkog (Kačić, Relković, Gaj, Strossmayer, Starčević), socijalnog, ekonomskog i građanskog (od Radića do socijalizma i Ustava SRH 1974.), hrvatstvo je svoju karijeru završilo na Anti Gotovini i Luki Modriću. Sjete li se, ponekad, Ante Gotovina i Luka Modrić da je jugoslavenstvo bilo njihova ideja?

čika Condor wrote:Vidim da se bicikl zamenio štapovima, je li to funkcija godina ili naprosto uspona pri ovom poduhvatu?

Ma i dalje ja furam na biciklu, nema meni Slavonije, Baranje & Srijema bez biciklističkih avantura. Planinarski štapovi su za spust, jer tu pucaju koljena, ionako nagrižena artritisom. Mada su štapovi i inače dobri za kondiciju (nordijsko hodanje). Uspon dakle nije problem, još ako su stijene pa se mogu pomoći i rukama, milina, al je spust pakao. Kako tvoj rekreativni život?

otoci

lol, na sekund sam pomislio da priča princkralj čarls

sto se tice otoka i nesto drugacijeg odnosa prema jugoslovenstvu/partizanima zaboravili ste pomenuti dve jako bitne stvari
gotovo da nije bilo rata ovog poslednjeg na otocima i drugo srba je malo
zbog toga se devedesetih nije zapatila mrznja u meri kao u nekim drugim delovima hrvatske

hk1 wrote:sto se tice otoka i nesto drugacijeg odnosa prema jugoslovenstvu/partizanima zaboravili ste pomenuti dve jako bitne stvari
gotovo da nije bilo rata ovog poslednjeg na otocima i drugo srba je malo
zbog toga se devedesetih nije zapatila mrznja u meri kao u nekim drugim delovima hrvatske

Hm... bio dr Krlo na Visu. Otočani su i te kako osjetili izolaciju Dalmacije, bili su na ratištu, srpske vikendice su paljene i otimane. Nije to, nego ono što je već rečeno, na partizanskim spomenicima su imena djedova, rođaka i suseljana, to je prosto njihovo. U jednom selu na Braču je na partizansku spomen ploču samo dodana šahovnica i imena poginulih u posljednjem ratu pored partizanskih.

ne razumem ovo za krla
pa jebem mu, ne sporim taj deo, ali nije to jedini partizanski kraj u hrvatskoj, pa je situacija drugacija
odatle je i krenula prica

split je npr jednako partizanski, a odnos prema toj zaovsavstini bitno drugaciji


pokojni teca mi je bio hrvat, oficir JNA iz partizanske porodice iz gradca na moru
ne znam kakvo je tamo stanje, osim da je sdp na vlasti

https://net.hr/danas/vijesti/hrvoje-klasic-o-rusenju-spomenika-antifasistima-u-gradcu-i-hrvatskoj-36200238-88c6-11ec-a157-1e7784eb046e#google_vignette