...
SULTANISTIČKE TEŽNJE
(1998-2000)
Milošević je poslednje tri godine svoje vla-
davine ubrzano jačao sultanističke crte po-
retka. Ovakav razvoj naši društveni naučni-
ci već su iscrpno opisali (Antonić, 2000a;
Pavlović, 2000; Goati, 2000: 54-57;
2001: 223-228). Stoga ću samo da pono-
vim da je to značilo:
– da se društvena osnova vlasti, od 1989. do
1997. godine, suzila sa oko 70% na nekih
20% biračkog tela;
– da je vlast, kako bi se održala, sve šire poče-
la da upotrebljava nasilje, naročito u obra-
čunu sa nezavisnom javnošću i opozicijom;
– da su oslabile objedinjujuće veze između
društva i režima (poput zajedničkih vredno-
sti i interesa), a da je glavna kopča postalo
štićeništvo (klijentizam), koje je počelo da se
uvlači u sve pore društva;
– da je osnovna odlika političkog poretka, uz
ličnu vlast, postala porodična vladavina;
– da je privredni poredak do kraja uobličen
u tzv. politički kapitalizam, u kome se glavna
dobit ne ostvaruje na tržištu već dobijanjem
kakvog državnog monopola.
Naravno da je sam Milošević bio najzaslu-
žniji za ovakav tok. Ali, taj razvoj događaja
nije bio posledica nikakvog njegovog nau-
ma. Milošević svakako nije ništa znao ni o
sultanizmu, niti je smišljeno sledio prime-
re ostalih sultanističkih samodržaca (Tru-
hilja, Divalijea, Batiste, Somose, Markosa
itd.; opširnije o njima u: SR, 1998). On se
jednostavno ravnao prema prilikama, vu-
kavši poteze kojima je odgovarao na svako-
dnevne političke izazove. No, kako je njego-
va politika uživala sve manju podršku u na-
rodu, ali i u svetu, Milošević je morao da se
sve više poštapa sa dva pomoćna sredstva:
nasiljem i podmićivanjem.
Takav razvoj je svojstven za sul-
tanizam i sasvim različit u odnosu na klasič-
nu diktaturu. Klasična diktatura započinje
sa širokim nasiljem usmerenim na “neprija-
telja”. Ali, sa slamanjem protivnika, uspo-
stavlja se nova ravnoteža političke moći koja
podrazumeva da vlast može da se održava i uz
neveliku upotrebu nasilja. Nasuprot tome,
vladavina sultanističkog samodršca po pravi-
lu započinje bez mnogo nasilja – nasleđem
ili čak pobedom na izborima. No, kako vre-
me prolazi, početni legitimitet postepeno
nestaje, pa su potrebna sve češća i veća nasi-
lja da bi se vlast zadržala. Kako puko nasilje
nije dovoljno, režim se uporedo oslanja na
ustroj opšteg podmićivanja (klijentizam),
šireći ga i na mesta koja su prethodno bila
pošteđena (univerziteti, škole, bolnice itd.).
Na kraju, kada je celo društvo prožeto kli-
jentizmom, to dovodi do vrlo jasne podele
na naše, i stoga povlašćene, i ne-naše, i stoga
obespravljene. A pošto je ovih drugih kudi-
kamo više, oni se u pokornosti mogu držati
jedino daljim pojačavanjem nasilja. Tako je
napredak u korišćenju nasilja “prirodni za-
kon” sultanističkog poretka.
I drugo, što proističe iz ovoga,
sultanizam, za razliku od diktature, na kraju
vodi do ličnog rata samodršca sa opozicijom.
Klasična diktatura počiva na određenoj
ustanovi, recimo, vojsci. Tu je i ideologija,
poput antikolonijalizma, antikomunizma,
nacionalizma. Vlast tamo još uvek zadržava
izvesne odlike sredstva za ostvarenje nekog
opštedruštvenog cilja – nacionalnog oslobo-
đenja, modernizacije, očuvanja tradicional-
nih vrednosti itd. U sultanizmu, pak, vlast je
lična, a samodržac doživljava vladavinu kao
samoj sebi cilj. I dok su u diktaturi neprija-
telji vlasti samo neprijatelji određene usta-
nove i/ili ideologije, dotle su neprijatelji
vlasti u sultanizmu lični neprijatelji. Dok u
diktaturi mogu da postoje neutralni ili
umereni društveni krugovi, u sultanizmu
ima samo ličnih privrženika (članova klijenti-
stičke grupe) i ličnih neprijatelja (svih osta-
lih). Otuda je rat sultanističkog samodršca
sa njegovim neprijateljima prirodno stanje
odnosa prema opoziciji (Linz and Stepan,
1996: 56-65; 70-71; Chehabi & Linz,
1998b: 39-40).
...