24 sata Vučić

Fejk rijaliti predsednik

Vučićevo svakodnevno pojavljivanje slabi njegovu moć, pa u trenucima kada stvarno postoji razlog da se obrati i da ga drugi čuju preti opasnost da ga više niko ne sluša. Taj stil, dakle, slabi instituciju koju lično predstavlja.

Piše Dejan Jović
AVG 27 2023,05:00
 
Devetog avgusta, Centar za istraživanja, transparentnost i odgovornost (poznatiji kao CRTA) objavio je da se predsednik Vučić u prethodnih 40 dana obratio javnosti preko televizija sa nacionalnom frekvencijom čak 30 puta. Dan nakon toga, 10. avgusta, dao je još jedan “ekskluzivni” intervju takvom mediju, televiziji Happy. Zbog toga intervjua je glavni urednik te televizije, Milomir Marić, prekinuo godišnji odmor te se – natečenog desnog oka – pojavio da u “specijalnoj Ćirilici”, u vreme kada se ona inače ne emituje zbog godišnjih odmora, intervjuiše predsednika. I taj je intervju, kao i drugi koje je predsednik dao Milomiru Mariću, trajao više sati i bio tretiran kao ekskluzivan – premda je bio svakodnevan.

Istovremeno, kada bismo se sada zapitali – šta je predsednik saopštio u svim tim brojnim, skoro svakodnevnim, javnim obraćanjima, teško da bismo mogli na to odgovoriti. Govorio je o svemu i svačemu, ali nije bilo nijedne velike vesti, prelomne, koja bi opravdala takvu vanrednost. Kosovsko-metohijska kriza, navodni pritisci zbog neuvođenja sankcija Rusiji, planovi za izgradnju u Srbiji, nepravedni mediji – to su sve stvari o kojima je već govorio. Sve što je rekao, ili barem većinu toga, javnosti su mogli saopštiti i novinari, i to na kraći i medijski primereniji način.

Pa ipak, ovaj fenomen zaslužuje posebnu pažnju. Iz ovako čestih javnih obraćanja stiče se utisak da predsednik vlada rečima, da njegova moć ovisi o svakodnevnom pristupu građanima, o tome da li ih je ubedio ili nije u svoju politiku. U stvarnosti, međutim, svi znamo da predsednik Vučić vlada na drugi način, koristeći stvarne poluge moći, one koje nisu nužno vidljive javnosti: kontrolom nad svim sastavnim delovima sistema, na svim nivoima. On je šef svemu i svima i ništa se ne može desiti bez njegove saglasnosti. Premijerka ga zove Šefe – i tako se ponaša u odnosu na njega – a partija ga i dalje tretira kao svog stvarnog šefa, premda je napustio poziciju predsednika. Šta će mu onda televizijski intervjui? Osim ako ne služe prikrivanju, a ne otkrivanju, stvarnog načina vladanja – tj. ako ne služe tome da se stekne utisak o narodnom predsedniku, onome koji nije deo struktura nego naroda, kojeg strukture ne slušaju i stoga mu je ostala jedino još televizija i narod, da na taj način savlada strukture. Da se javnosti požali kako mu je teško vladati, a potom da njegovi saradnici kažu kako bi sve propalo ili bilo drugačije da nije bilo njegove odlučujuće akcije, nekog njegovog ključnog poteza.

Usavremenom svetu, slike (imidži) i percepcije važnije su od činjenica. Mi živimo, kako je to originalno i inventivno rečeno u pojmu post-truth (izabranom za “pojam godine” još 2016.) u svetu u kojem istina više nije toliko važna. Važnije je stvoriti sliku, zauzeti prostor, izgraditi percepciju – makar i lažnu ili delimično tačnu – o demokratiji, nego ubedljivo činjenicama pokazati da se radi o demokratiji. U tom svetu slika, u svetu “medijatizacije politike” građani biraju ne tako što važu argumente i čitaju dokumente, nego po tome dopada li im se ili ne neka ličnost, da li im deluje pozitivno ili ih nervira, da li mogu da ga gledaju ili ne. Politika više nije toliko sfera racionalnog ubeđivanja drugih – protivnika i birača – u ispravnost naših odluka ili stavova, nego sfera u kojoj se prodaje politička roba, koja mora biti upakovana lepo, mora biti dostupna svima i svuda a po ceni prihvatljiva. Moramo biti ubeđeni da baš to trebamo, i da je baš to što nam se nudi najbolje – nešto bez čega ne možemo. Medijatizacija politike dovodi do toga da u nama stvara želju za baš takvom politikom i nikakvom drukčijom – do toga da poverujemo da jednostavno nema alternative jer je svaka alternativa lošija i protivna našim interesima.

Roba široke potrošnje – npr. vešmašine ili usisavači – sada sve kraće traju ali sve lepše izgledaju. Političari traju sve duže, ne zato što lepše izgledaju od prethodnih nego zato što nas uspešno ubeđuju da im nema alternative. Razaranje alternative, onemogućavanje bilo koga drugoga da konstruira svoj pozitivan imidž, važan je deo političkih aktivnosti onoga ko je na vlasti. Britanski sociolog politike Erik Gordi je u svojoj knjizi Kultura vlasti u Srbiji: nacionalizam i razaranje alternativa još 1999. (u Srbiji objavljeno u izdanju Samizdata dve godine kasnije) objasnio da je Slobodan Milošević vladao tako što je razarao sve alternative svojoj politici. Strogo je kontrolisao medijski prostor – pa je alternativi preostalo samo da se pojavi na ulicama, ne slučajno lupajući o lonce baš u vreme glavnog dnevnika RTS-a. Javna televizija je u devedesetima, stoga, bila glavna meta ali i glavni motivator protesta: od Draškovićevog juriša na “TV Bastilju” do 5. oktobra 2000.

Da li vladar može sam sebi da našteti svakodnevnim pojavljivanjem u medijima, bez dobrog razloga za to? Da li može da ubedi javnost da je to bilo nužno, ili bi mogao da proizvede kontraefekat, da dosadi ljudima, koji će potom da reaguju prebacivanjem na neki drugi program?

Onemogućavanje konstituisanja alternative time što se medijski prostor ispunjava do kraja prisustvom samog vladara, nije jedina tehnika koja se danas koristi. Tu je i politika otkazivanja (engl. cancel culture), kojom se protivnici difamiraju do nivoa da ih se više ne uzima ozbiljno, pa im se stoga onemogućava javni prostor. Oni postaju “izdajnici”, “Francuzi”, “lažljivice”, “hrvatski državljani”, “tajkuni”, “elita” (posprdno, kao da je biti elita nešto loše), “neradnici” – uvek sumnjivi i nedostojni. Tehnika otkazivanja provodi se i time što se ponekad nekoga od tih “nedostojnih” pozove u navodno dijaloške emisije, a onda mu se (ili joj se) onemogući da govori, odnosno da ga/ju se čuje, time što će se pričati glasno i istovremeno dok on/ona govori. Forma je time zadovoljena – imali su “šansu” da se pojave – ali u suštini takve šanse nema.

Uz to, medijski prostor promoviše politički podobnu amaterokratiju time što izjednačava npr. političke komentare amatera – ljudi koji nikada nisu istraživali političke procese – sa kvalifikovanim mišljenjima profesionalaca, politikologa. To se radi i u drugim profesijama, naročito onda kad su teme i političke. Videli smo to, recimo, u širokom otvaranju prostora amaterima da komentarišu koronu, ili da govore o ekonomskim uspesima vlasti. Izjednačavanje amaterskog i profesionalnog, a potom i istiskivanje profesionalnog da bi zavladalo amatersko, onemogućava racionalnu diskusiju i devalvira smisao odgovorne politike. Politika je – u demokratskim i otvorenim društvima – jedan veliki seminar u kojem jedni pokušavaju da ubede druge da su u pravu. Ako nema najmanje dve strane koje racionalno argumentuju svoje pozicije, nema ni racionalne odluke o temi o kojoj se diskutuje.

Kontrola procesa dodele nacionalnih frekvencija je stoga ključan instrument političke kontrole i zadržavanja monopola. Nedavno je jedan od najboljih srpskih politikologa, Nebojša Vladisavljević, ukazao na to, rekavši da bi opozicijski protesti od jeseni trebali da u fokus stave zahtev za dodelom nacionalne frekvencije medijima koji nisu pod kontrolom vlasti. Obe Vladisavljevićeve knjige – jedna koja je bila doktorska disertacija koju je odbranio na London School of Economics, o antibirokratskoj revoluciji, i druga koju je objavio 2019. pod naslovom Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra – bave se fenomenom nastanka i održavanja autoritarnog poretka, te otporima koje takav poredak izaziva. Obe su sada dostupne na srpskom jeziku, zahvaljujući izdavačkoj kući Arhipelag. Vladisavljević zna šta govori – i zašto danas ukazuje na važnost slobodnih medija za slobodno društvo.

Još jedna od tehnika kojima se koriste oni koji žele zadržati monopol jeste u stalnoj sekuritizaciji politike – u stvaranju “vanrednog stanja” zbog neke stvarne ili izmišljene pretnje nacionalnoj bezbednosti. Kosovska kriza, kako je u svojoj takođe odličnoj knjizi Crisis and Ontological Inecurity: Serbia’s Anxiety over Kosovo’s Secession, objavljenoj na engleskom jeziku 2020. godine, objasnio drugi srpski politikolog, Filip Ejdus, omogućava takvu trajnu sekuritizaciju srpske politike. Održavanje teme Kosova i Metohije živom i permanentno nedovršenom koristi Aleksandru Vučiću da uvek ima povoda za javne istupe i da u njima poziva na jedinstvo nacije. To je radio i Slobodan Milošević, koji je na temi Kosova učvrstio svoju vlast kroz “antibirokratsku revoluciju”, a potom se jedno vreme – dok je bilo moguće – suprotstavljao uvođenju višepartijskog sistema, sve dok se ne reši kosovsko pitanje.

Otome imamo odlično svedočanstvo u dnevnicima koje je Borisav Jović objavio još 1995. godine, pod naslovom Poslednji dani SFRJ. Jović tamo navodi jednu raspravu koju su imali u partijskom i državnom vrhu Srbije 1990. godine, u kojoj je Milošević rekao da se višepartijski sistem može dozvoliti kada se reši problem Kosova i Metohije, ne pre toga. Dozvolio ga je jer je morao, ali ga je potom de facto suspendovao u celom periodu svoje vlasti. Ko pažljivo prati dnevnike srpskih televizija, videće da su oni skoro podjednako kosovski koliko i srpski – da je u njima tema Kosova veoma često na prvom mestu i zauzima najveći politički prostor. Malošta se stvarno dešava, ali se zato tema održava u fokusu u tolikoj meri da zasenjuje sve ostale. Rešavanje toga pitanja stoga nije u najboljem interesu onima koji žele ostati na vlasti što duže. A ako se i reši jednoga dana, tu su uvek druge “opasnosti” po nacionalnu bezbednost, pre svega identitetsku, kao što su “Zapad”, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i – naravno – razni domaći izdajnici.

Uvođenje vanrednosti sa ciljem sprečavanja normalnosti a time i pluralističnosti politike provodi se i kroz stalno uznemiravanje reda, na svim poljima. To se dešava stalnim skraćivanjima mandata izabranih institucija kako se one nikada ne bi mogle u stvarnosti konstituisati kao pretnja vladaru. U demokratskim sistemima se zna da mandat parlamenta traje četiri godine, kako bi se nakon tog mandata moglo proceniti da li je vladajuća partija ili koalicija ostvarila svoja obećanja. Takođe, regularno i izvesno trajanje mandata omogućava opoziciji da se razvije i predstavi u četverogodišnjem periodu, kako bi birači mogli da procene da li je ona bolja alternativa vladajućim partijama ili nije. U poludemokratskim sistemima, međutim, nema redovitosti, nego uvek postoji neizvesnost – najčešće namerno i potpuno nepotrebno stvorena – u kojoj vladar odlučuje kada će se formirati vlada (pa se ona čeka i nekoliko meseci nakon izbora premda se može formirati odmah) i kada će se raspustiti parlament. Sve je privremeno, ograničeno, polufunkcionalno i zavisno. Time se uvodi neredovno, vanredno stanje, u kojem se te institucije podređuju volji onoga ko stvarno vlada.

Slično razaranje reda i poretka dešava se i onda kad se npr. pomera trajanje glavnog televizijskog dnevnika – naročito kada se to radi zbog toga što vladar “proguta” 20 minuta dnevnika, a time poremeti televizijski program za celo veče. TV dnevnik javnog servisa je važna institucija, pa se samo u vanrednim okolnostima i veoma retko može desiti da počne ili završi izvan svoga zadanoga okvira. Ali, to se dešava tako često da je i ta institucija danas oslabljena, a time i onemogućena.

Postavlja se, međutim, pitanje – da li takvo monopolisanje i intervenisanje u redovno stanje pomaže ili šteti samom vladaru? Da li vladar može sam sebi da našteti svakodnevnim pojavljivanjem u medijima, bez dobrog razloga za to? Da li može da ubedi javnost da je to bilo nužno, ili bi mogao da proizvede kontraefekat, da dosadi ljudima, koji će potom da reaguju prebacivanjem na neki drugi program?

Moć javne reči zavisi i od učestalosti njene upotrebe. Kao i svaka roba, i politički istupi su vredniji kad ih ima manje, a “jeftiniji” kad ih je mnogo. Kada se predsednik Republike (da ne pominjemo kralja ili kraljicu gde su oni šefovi država) obraća naciji, a naročito kada se to najavljuje kao “ekskluzivno” i “važno”, samo to delo, taj čin obraćanja nosi sa sobom veliku moć. U normalnim društvima vanredno obraćanje šefa države je upravo to šta ova reč znači: vanredno. Ono se dešava retko i uvek sa dobrim razlogom. Predsednik u takvim sistemima nije premijer, koji mora da odgovara na kritike opozicije. Predsednik nema opoziciju i tek pred izbore se suočava sa protivnicima, sa kandidatom koji predlaže alternativan program za obavljanje te funkcije. Zbog toga su predsednici u pravilu mnogo popularniji od premijera – oni naprosto ne moraju da se brane, niti su odgovorni za politike koje se vode, naročito u parlamentarnim i polupredsedničkim demokratijama. Ponekad ih, kao u slučaju nekadašnjeg hrvatskog predsednika Ive Josipovića, ta popularnost prevari, jer smatraju da ona nije rezultat institucionalne pozicije koju imaju nego da je lična. I “najpopularniji” mogu da izgube izbore ako pogrešno interpretiraju rezultate istraživanja javnog mnjenja.

Postoji izreka, koja vredi za reč šefa države: Roma locuta, causa finita. To znači – Rim je rekao svoje, stvar je završena! Kada se vrhovni autoritet u zemlji, drugim rečima, obrati i progovori, to treba da bude kraj dilema koje o nekoj važnoj temi postoje. Zato “Rim” govori retko. A zato što govori retko, njegova reč ima snagu mača.

Ovde imamo, međutim, totalnu devalvaciju moći koja proističe iz položaja i autoriteta šefa države. Predsednik koji komentariše tvitove, koji ide u detalje, koji crta po ploči kao neki učitelj – prestaje biti moćan (i presudan) akter političkog života, autoritet koji ne mora (i ne treba) da govori da bi bio prisutan. On postaje učitelj, politički analitičar (kakvih ima danas na stotine, možda i više), tviteraš, građevinski inženjer koji nam objašnjava građevinske projekte. Njegovo svakodnevno pojavljivanje slabi njegovu moć, pa u trenucima kada stvarno postoji razlog da se obrati i da ga drugi čuju preti opasnost da ga više niko ne sluša. Taj stil, dakle, slabi instituciju koju lično predstavlja. Priča liči na onu o pastiru koji je vikao “evo vuka” da bi privukao pažnju jer mu je bilo dosadno i osećao je da ga niko ne primećuje. Kada je stvarno došao vuk, niko mu nije verovao.

Aleksandar Vučić nekima izgleda kao da je na korak do toga da postane prvi stvarni reality predsednik. Ali, da bi on to postao, trebalo bi da instalira kamere u svoju kancelariju, a sutra možda i u svoj stan, kako bi “narod” video šta on stvarno radi, šta govori, šta misli, kako stvarno upravlja Srbijom. On to, naravno, neće učiniti jer u stvari više skriva nego što otkriva tim čestim javnim nastupima. On je u stvari fake reality predsednik, koji stvara sliku o sebi kao potpuno transparentnom i uvek dostupnom, onome koji sve objašnjava, a u stvari nas ostavlja u neizvesnosti. Njegovu poziciju najbolje opisuju fantastični stihovi Arsena Dedića – ono sve što znaš o meni, to je stvarno tako malo. Uprkos svakodnevnom pojavljivanju u medijima, mi ne znamo ni najvažnije – npr. šta on stvarno vidi kao rešenje za pitanje Kosova. Da li ima neki konkretan predlog? Da li podržava ili ne podržava ideju podele Kosova, da li razmišlja o reintegraciji u Srbiju (i kako to planira da uradi)? Šta misli o Vladimiru Putinu? Da li stvarno želi da Srbija postane članica Evropske unije – ili ne želi? Takvih pitanja bi se moglo navesti još mnogo.

Njegovi javni istupi su tu da nam govore ali ne kažu, da iznesu ali ne donesu. On govori a ćuti. I govori da bi drugi ćutali.

Dobar Jovic. Ispravite me ako gresim, ali mislim da mu je ovo prvi otvoreno antivucicevski tekst.

al tako on nastupa, sav pristojan i dobrobamjeran
Osim kad laprda o lingvistici

pola vesić pola kalkulator za ugradnju 
dakle 30€/m2 ako rade 15k m2 ali cenim da će ipak biti 9k m2 i 50€/m2

Na današnjem ročištu na suđenju klanu Veljka Belivuka kratko je svedočila i Milena Ljepoja, inače sestra ubijenog Milana Ljepoje, a nakon nje i Slavica Radovanović Ljepoja, udovica ubijenog Milana Ljepoje.

Slavica Radovanović Ljepoja kazala je pred sudom da je nakon nekoliko dana od nestanka svog supruga, to prijavila u policijskoj stanici u 29. novembra, ali da od tada od policije više nije imala nikakvih povratnih informacija o njemu.

„Posle nekoliko meseci sam na televiziji čula u emisiji Hit tvit od predsednika Aleksandra Vučića da je moj suprug ubijen i predsednik mi je izjavio saučešće i rekao je tad u 11 sati uveče da imaju njegov DNK. Onda sam pozvala sutradan UKP i pitala kakav je to način da ja saznajem da je moj suprug ubijen od predsednika koji meni izjavljuje saučešće u 11 uveče, a da meni niko ništa nije javio i pitala sam ih da li imaju DNK. Oni su mi rekli da nemaju nikakav DNK još uvek i da je to možda Vučić iz nekog razloga rekao u ovom trenutku. Oni su mi tada ostavili nadu da je moj suprug i dalje živ i ja sam još nekoliko meseci i živela u toj nadi, a onda sam shvatila da nije“, ispričala je udovica Milana Ljepoje.