I kad se dođe do osamdesetih, od sovjetofjalstva ne ostaje u praksi ništa ili vrlo malo, svi smo bili orijentisani ka zapadu i zanimala nas je Moskva ko lanjski sneg. Ja sam odbio da odem na put u CCCP (transibirskom zeleznicom) početkom 80-tih, umesto toga sam uzeo interrail kartu i švrljao po Evropi. Kulturno sovjetofilstvo se ponovo rađa sa usponom Miloševića kada kreće antizapadni narativ, od neke 1987. Da nije njega, sovjetofilstvo ovde ne bi postojalo, sem kao malo veća statistička greška.
Edička Limonov je svoje najvažnije knjige napisao u Njujorku a objavio u Parizu, bio je tada sovjetski disident - niko ga nije čitao u ključu korpusa sovjetske literature nego više kao nekog Bukovskog sa ruskom dušom i slično. Ovde se među intelektualcima u 80-tim dominantno čitala disidentska literatura tipa Solženjicina koja se teško može okarakterisati kao sovjetska, barem kod mene ne može nikako.