Home
by Filipenko Sat Dec 03, 2016 11:15 pmMislim da se bespotrebno bedačiš. Nova vremena ne kvare toliko, koliko razotkrivaju. Ni pre 10, 50, 100 ili 300 godina ljudi nisu halapljivo čitali i obrazovno-kulturno vozdizali 1 sebe masovno, nego samo danas zahvaljujući pristupu novim tehnologijama imaš priliku da spoznaš koliko njih bleji (danas po instagramu i fejsu, juče i sutra ko zna gde). Ne verujem da je neki naročiti procenat populacije ikada čitao mnogo više ili manje. OK, danas ima gomila šund literature koja nekoć nije bila dostupna, kao i raznih drugih mlatimudijalnih aktivnosti da ti zaokuplja vreme, ali procenat knjigoljubaca nije mnogo veći niti manji.
Meni je veći problem ultra-kapitalističko poimanje književnosti. Valja ono što će doneti profit, dakle što će da čita najšira publika. I onda to na teritorijama na periferijama kapitalizma, kao u ovoj državi, rezultuje time da se samo šund isplati.
Tako modna blogerka Zorraannnaagh ima već tri izdate knjige. E sad, ona se pisanjem jednostavno ne bavi, ona putuje, zajebava se, promoviše sebe (i proizvode za koje joj se plati) po ZG mrežama. Pisanje za nju rade ghost writeri. Problem je u tome što ja njih doživljavam nužnim u situacijama kada u pisanu reč treba pretočiti nečije bogato iskustvo, a da taj neko prosto nije vičan pisanju. Lupam, neki đeneral, heroj socijalističkog rada, poznati lekar ili kuvar, državnik ili staaaari slikar. Piše se po uputstvima te osobe, onda ona pogleda napisano, nešto izmeni i tako dalje. A ne da se klincima bez ikakvog životnog iskustva daje procenat u zamenu za korišćenje njihovog imena uz ghostwriteovanje gomile bulšita. Pazi molim te, by Zoorrrrrrannnnaghhhh lično:
A onda se pod njenim imenom nabudži roman Vanilla sky (da, obavezno su sva imena na engleskom) sa tako neverovatnom pričom:
Mislim, jebote, ovo je ZGjezik 1/1.
Elem, šta želim reći - valjda ghostwrite-ovanje nije napravljeno da se piše klasičan roman pod kvaziautorstvom, nego u svrhe koje sam gore pobrojao. Za mene je to potpuna perverzija i izvrtanje, kao da slika Leonarda Da Vinčija nije Leonardova slika, već slika bogataša koji ju je naručio, ili da Rafaelove slike zapravo potpisuje antihrist (tj. papa) koji bi je platio umesto samog umetnika. Odvratno.
Meni je veći problem ultra-kapitalističko poimanje književnosti. Valja ono što će doneti profit, dakle što će da čita najšira publika. I onda to na teritorijama na periferijama kapitalizma, kao u ovoj državi, rezultuje time da se samo šund isplati.
Tako modna blogerka Zorraannnaagh ima već tri izdate knjige. E sad, ona se pisanjem jednostavno ne bavi, ona putuje, zajebava se, promoviše sebe (i proizvode za koje joj se plati) po ZG mrežama. Pisanje za nju rade ghost writeri. Problem je u tome što ja njih doživljavam nužnim u situacijama kada u pisanu reč treba pretočiti nečije bogato iskustvo, a da taj neko prosto nije vičan pisanju. Lupam, neki đeneral, heroj socijalističkog rada, poznati lekar ili kuvar, državnik ili staaaari slikar. Piše se po uputstvima te osobe, onda ona pogleda napisano, nešto izmeni i tako dalje. A ne da se klincima bez ikakvog životnog iskustva daje procenat u zamenu za korišćenje njihovog imena uz ghostwriteovanje gomile bulšita. Pazi molim te, by Zoorrrrrrannnnaghhhh lično:
Life journal nije klasična knjiga, on je moderan dnevnik koji bi svaka devojčica ili devojka samo mogla da poželi. Brižljivo je osmišljen tako da se u njega unesu informacije o životu, i da bude mali vodič a velika podrška.
Sastoji se iz tri dela.
Prvi deo nosi naziv „Moji planovi“. Nije zamišljen kao strog planer, već kao prostor u kojem se pored unošenja planova sabiraju utisci, ocenjuju dani, ističu očekivanja…
Drugi deo, „Moje misli“, protkan je motivišućim citatima. Svaka stranica ovog dela stvarana je sa pažnjom i ljubavlju – na parnim stranama nalaze se motivacioni citati, a na neparnim je prostor za pisanje životnih događaja i misli.
„Moje navike“ predstavljaju treći deo dnevnika. U njemu je pružena podrška kako da se uz snagu sopstvene volje otarasimo loših navika.
Pravi poklon kojim bi svaka ženska osoba trebalo da časti sebe i svoje prijateljice.
A onda se pod njenim imenom nabudži roman Vanilla sky (da, obavezno su sva imena na engleskom) sa tako neverovatnom pričom:
Nikad nisi tu. Nikad ne znam gde ćeš biti. Sva ta putovanja, taj tvoj manekenski posao, te žurke na koje ideš po celom svetu. Tvoji prijatelji koji te prate. Mediji koji ne prestaju da pišu o svemu što radiš. Sve oči su uvek uprte u tebe. Nikad nisi bila samo sa mnom.
Lana je devojka koja ima sve. Belu vilu na Dedinju, besprekorne rezultate u svemu čega se lati, bezuslovnu ljubav roditelja koji ispunjavaju svaku njenu želju. Ipak, iza blistave fasade krije se osetljiva devojka koja se neizmerno trudi da dokaže da je zaslužila sve što ima, i sebi i drugima.
Mislim, jebote, ovo je ZGjezik 1/1.
Elem, šta želim reći - valjda ghostwrite-ovanje nije napravljeno da se piše klasičan roman pod kvaziautorstvom, nego u svrhe koje sam gore pobrojao. Za mene je to potpuna perverzija i izvrtanje, kao da slika Leonarda Da Vinčija nije Leonardova slika, već slika bogataša koji ju je naručio, ili da Rafaelove slike zapravo potpisuje antihrist (tj. papa) koji bi je platio umesto samog umetnika. Odvratno.
). Mi uglavnom ne radimo personal branding, bilo je par pokušaja, al su uvek pratili korporativne kampanje. U poslednje vreme radimo baš najdosadnije korporativne stvari - osiguravajuća društva, banke, softvere za produktivnost i nekoliko firmi za nearshoring obrazovane istocno evropske radne snage. 
. Ova klinka nece uci nikad, nece ni Deksa ja bih reko, al Kecmanovic bi mogao i to je dosta strasno. 
паће
