Savremena domać(insk/ičk)a književnost

Uncle Baby Billy wrote:jaooo kolko je ovo neprijatno

Toliko da boli.
Ne znam sta je sa (domacim) autorima, koji toliko nemaju iskustva iz zivota, ono makar da su prosli, videli, culi od drugih ljudi nesto o cemu bi pisali, ili bar se ocesali o isto, razumeli pa to preneli, izmastali, iskonstruisali,  bacili na papir. Svi ti izmisljeni dijalozi koji podsecaju na domace humoristicke serije tipa Srecnih ljudi.

Bas je primetna ta praznina, pored teskog nedostatka talenta

Pročelje dvospratne kuće u Ulici Maksima Gorkog zeleni se na suncu. Poput žive ograde od betona. Nekadašnja slave građanske klase sada već blaženopočivše kraljevine kruni se sa nje zajedno sa malterom fasade. Kao da se naslage istorije skidaju jedna po jedna, ostavljajući golo telo istine o porazu jedne ideje i pobedi druge. Zidovi kuće prošarani su rupama od gelera. Neke su nastale tokom nacističkih, a neke tokom savezničkih bombardovanja. Iznad ulaza koji čine dvokrilna bela vrata stoji znak “kolonijalno bakalska radnja” koji je neko precrtao crvenom farbom i ispod napisao:
ŽIVELA NARODNA VLAST, SMRT KAPITALISTIMA
Ispred vrata se tiskaju kurve, poput čete partizana koja čeka na sledovanje čorbe iz manjerke.
“Znaš li koja je razlika između bakalnice i prodavnice?”, pita jedna kurva drugu.
“Ne znam.”, odgovara ova.
“Bakalnica ima vlasnika.”

Ovo kao da je pisano nečim sličnim onom Marić generator, teško drugačije sve ovo može stati u jedan pasus.

Ok, ovo je suho zlato. Naslage gluposti, predrasuda i neznanja se ljušte jedna preko druge ostavljajući golo govno.

zemlja ništaka na brdovitom balkanu

Erős Pista wrote:Lebe.

https://www.juznevesti.com/komentar/Dejan-Stojiljkovic/Visak-mudrosti.sr.html

Jel istina ovo:

Nakon završetka rata, vojska i nova vlast rekvirirali su sve škole u Nišu. Tako da su deca morala da idu na časove po lokalnim kafanama i drugim prostorima. Jedan od tih prostora bila je i mrtvačnica u vojnoj bolnici. 

Istina je. Tiražni pisac koristi "Tako da" na početku rečenice, za šta u petom razredu sledi ocena manje na pismenom. I nema nikog da mu to pogleda, da popravi, pošto naši pisci ne dozvoljavaju da im urednici diraju tekstove, sve je to čista Reč, izbrušena poput dijamanta, poput sura iz Kurana. Tako da nam je književnost otišla u kurac.

Prostor ili prostorija, pitanje je sad?

Kad smo kod toga primetio sam kod mnogih forumasa pocetak "I da" pa zapeta pa dalje recenica tipa i da, nisam raspolozen a trebalo bi "da, nisam raspolozen" ili hemingvejevskije "nisam raspolozen".
Kad to vidim iskrolujem ostatak

Erős Pista wrote:Ahahaa, a u drugom niskim mediju, drugi odlomak!

https://niskevesti.rs/dejan-stojiljkovic-njegove-ubice/

Гле, не фали квачица.

disident wrote:Toliko da boli.
Ne znam sta je sa (domacim) autorima, koji toliko nemaju iskustva iz zivota, ono makar da su prosli, videli, culi od drugih ljudi nesto o cemu bi pisali, ili bar se ocesali o isto, razumeli pa to preneli, izmastali, iskonstruisali,  bacili na papir. Svi ti izmisljeni dijalozi koji podsecaju na domace humoristicke serije tipa Srecnih ljudi.

Bas je primetna ta praznina, pored teskog nedostatka talenta

Bas sam razmisljao o ovome pre neko vece. Nije to (samo) stvar nedostatka zivotnog iskustva. Tj. svi mi imamo nekakvo zivotno iskustvo. Da si proveo sasvim "normalan i dosadan" zivot , opet bi imao o kome i o cemu da pises. Npr, neko ko je pregrmeo tiraniju u porodici, ili na poslu, savrseno dobro moze da razume tiraniju kao istorijsku pojavu, i tiranina kao njeno lice. Ako si imao Kaligulu za porodicnim stolom, nece ti biti tesko da ga zamislis na rimskom prestolu. 

Hocu da kazem da nije potrebno neko egzoticno zivotno iskustvo da bi se covek bavio humanistikom, ukljucujuci tu i knjizevnost. Na svakog chad Hemingveja, uvek ima neki virgin Ibzen. Ibzen je bio tipican salonski burzuj 19. veka, ali upravo zato je malo ko razumeo malogradjanstinu tako intimno kao on. Orvel svoje najpoznatije delo nije napisao inspirisan Burmom ili Spanijom, vec sljakom u propagandistickom odeljenju BBCa. Ne u rovu, gde mu je metak prosvirao vrat, nego medju pencil pusherima je prepoznao distopijsko zlo.

Tu je kljucna, rekao bih,  autorelfektivnost tj. samospoznaja. Ono sto u Delfima pise - poznaj sebe. U procesu samospoznaje covek dobija sposobnost da posmatra sebe, ljude oko sebe, i situacije u kojima se nalaze, te da ih vrednosno ocenjuje. Refleksija je ono sto cini dobrog pisca, filozofa, istoricara, psihologa, mistika itd. Bez nje je covek u principu zivotinja, ali najopasnija, jer i dalje ima instrumentalni razum.  Neki ljudi se rode bez sposobnosti za refleksiju, ili im je pak njihova sredina potpuno zatukla - to su psihopate, sociopate i narcisi. Najveci broj ljudi je ima ali, rekao bih, ipak "bira" da je ne koristi, jer je tako mnogo lakse ici kroz zivot. Samosvesni karijerista ne moze da dogura daleko, jebi ga.

 I tu, konacno, dolazimo do naseg problema sa piscima kao sto je ovaj lik. Njihov problem nije sto nemaju zivotnog iskustva, vec sto to zivotno iskustvo koje imaju ne podvrgavaju reflektivnim procesima. Kada se to oduzme, coveku ostaje samo puko raspolozenje, afekat, neka elementarna zivotinjska empatija. To je ta praznina o kojoj pricas, a koja se onda popunjava "atmosferom" i "autenticnoscu". Monotno geganje kroz scene, koje se na kraju nekako razvuku i stope jednu amorfnu celinu, i jedino sto ti na kraju ostane je aftertaste te dominantne emocije koja se provlacila. Poetika nedesavanja, kako je nazvao Gulara, kada kritikuje balkanski soc film. 

Da se ovaj Stojiljkovic nasao onog sudbonosnog jutra 1857. na trgu u Parizu, kada su goljotinirali nekog nesrecnika, on bi sigurno bio spreman. Vec bi u glavi imao ispisane barokne opise fasada francuskih zgrada, i zapisao bi komentare francuskih kurvi i policajaca. Setao bi trgom trazeci idealan vidik sa koga bi njegov lik gledao egzekuciju. Kupio bi lokalnu novinu da popamti sta se tog dana pisalo. Konacno bi, ovlas prateci samo giljotiniranje, razmisljao kako da progura ekranizaciju svog uratka na RTS.  A za to vreme, nedaleko pored njega, prenerazeni Tolstoj steze pesnice i daje zakletvu da vise nikada nece sluziti drzavi, koja prvo pravi onakve nesrecnike, a onda im oduzima zivot.

Odlicnan post

+1

+1

Метафора и виц, кад мораш да их објашњаваш...

Бар није измишљао дијалог између Бранка и Томе.

Мораћу једном да погледам то чудо, да видим на шта личи реконструкција Зрењанина из тог периода каријере му. Моји матори су ишли више пута да га слушају, једном су повели и мене, ал' једва да се сећам како је изгледао наш крај сале.

Karakaš i Bulatović i odličan intervju Jelene Kontić

https://www.vijesti.me/kultura/607411/karakas-za-vijesti-zbog-svojih-knjiga-ne-smijem-doci-u-rodni-grad-a-niko-ih-nije-ni-procitao

Nevolje u raju