http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=98823
НИН-ов жири за најбољи роман, о издаваштву у 2015.
Преобилно, а сиротињско
У годинама преобиља олако објављиваних књига, губи се одговорност издавача, потписаних уредника, рецензената и аутора над невином белином папира. Чланови нашег жирија кажу да ће бити неколико наслова на које треба обратити пажњу
Ко може боље да сведочи о издаваштву и књижевној продукцији у протеклој години, од чланова жирија за НИН-ов роман године? Њих петоро промишљају за потребе ове теме, омеђени нашим захтевом за бројем карактера.
Између дилеме да ли почети или завршити овај текст са изјавом председника жирија Божидара Боже Копривице, опредељујемо се за ово прво. Полазимо од тврдње овог есејисте, аутора неколико књига (публика је масовно читала Само богови могу обећати) драматурга и навијача Партизана да књижевна продукција у Србији последњих година личи на најављени дочек Нове године у Београду, што се може видети по ликовној страни, односно по томе како је опремљена већина књига у Србији. Он жали јер нема више мајстора какав је био Миле Грозданић и других, а међу млађима издваја, иако се он ретко бави опремом књига већ другим пословима, Славимира Стојановића:
„Већина књига које је читао НИН-ов жири, по мом осећању, била би најбоља лектира за већину чланова владајуће клике, укључив и председника и премијера. Има један добар наслов међу њима који гласи – Пита од шита. Илити Пита од гована! Не говорим ја, наравно, овде о теорији одраза, али је сигурно да је укупна атмосфера таква да су образовање и култура стављени у најнеповољнији положај, а томе су допринела и такозвана партијска кадровска решења. Конфузији у издаваштву доприносе и тзв. препоруке илити рецензије неких људи који су некада имали неку врсту слуха за књижевност, а данас га злоупотребљавају, или су корумпирани. Међу њима су и бард Драшко Ређеп, као и неке препоруке Љиљане Шоп. Рецензије доводе у заблуду читаоце књига, а и неки писци као рецензенти доприносе тој конфузији – доакадемик Милован Витезовић, Васа Павковић, Марко Видојковић, Маја Волк, Милица Јефтимијевић Лилић… Срећа је, ипак, да се међу тих више од 150 књига колико је стигло за НИН-ову награду, може пронаћи двадесетак наслова који имају неки књижевни стандард, а десетак књига су на нивоу неких ранијих, бољих година. Радује ме да су се појавили неки релативно млађи аутори као што су Дана Тодоровић, Дејан Тиаго Станковић, Владимир Табашевић и Љубомир Кораћевић који ће, надам се, заузети важна места у повести српске књижевности.“
Јасмина Врбавац, уредник у Редакцији за културу ТВ Београд, власница је награде Стеријиног позорја за театрологију за књигу Жртвовање краља, мит у драмама Љубомира Симовића. Она у свом уводном делу изјаве нотира да у књижевном свету постоји читав паралелни универзум, невидљиви свет који буја и неминовно метастазира, а да није честито ни видео светло дана:
„Као иза огледала, у свету домаћих Алиса и чаробњака из Оза, писци различитих занимања, али и понеки теоретичари, критичари, професори књижевности, наставници, новинари и библиотекари, пишу за паралелни свет издавачких кућа, новина и књижевних часописа, а потом жирирају и награђују неким локално препознатљивим наградама локално познате списатељске величине. Биографије тих писаца не разликују се од биографија писаца које познајемо са страница водећих књижевних часописа и медија. Мноштво до сада објављених књига, неколико награда, чак и покоји превод, то су биографије аутора за чија имена никада нисмо чули. С правом? Несумњиво! Као што је и готово немогуће да ћемо за њих чути само зато што су им књиге биле послате на адресу НИН-а не би ли се нашле у конкуренцији за најпрестижнију награду за роман. Тужна је ова политика самозаваравања која, ако је судећи по броју аматерски писаних романа, доминира књижевном сценом. Тужна и зато што су овом производњом на велико, заправо преварени и писци (који верују да су написали велико дело) и читаоци (који верују да читају књижевност).“
Професор енглеске књижевности на Филолошком факултету у Београду и на Филозофском факултету у Новом Саду Зоран Пауновић (53), уверен је да синтагма борба за опстанак пречесто служи као оправдање за занемаривање културне мисије какву би издаваштво требало да подразумева. Притом, у изневеравању те мисије, али и елементарне професионалне етике, по правилу предњаче они чији је успех у тој борби за опстанак видљив и неспоран:
„Комерцијални критеријум преовладава како у избору књига за превод тако и у одабиру (и третману) дела домаћих писаца. (Наравно, тржишни потенцијал не мора да стоји у обрнутој пропорцији с квалитетом: срећна је околност то што има добрих и одличних писаца чија дела читаоци траже и купују.) Видљив је и недостатак квалитетног уредничког рада: много је издања која остављају тужан утисак недорађености. Међу домаћим делима, велик је број оних у којима је очигледно да је аутор био у потпуности препуштен самом себи, те да су уз присуство поуздане уредничке руке могла у некој избрушеној верзији изгледати много боље. Слично је и с преводима: превише је оних којима је циљ рудиментарно преношење приче, не и уметничких особености превођеног текста. Принципи узорног издавачког рада сасвим су јасни и свима познати; мало је, међутим, оних који настоје да их се доследно придржавају.“
Новинарка Другог програма Радио Београда Тамара Крстић од ове године је заједно са Зораном Пауновићем први пут члан НИН-овог жирија. Она ово време крсти временом читања и живљења наметнутих лаких комада који деле улоге читавом друштву, како би се критичка мисао уклонила, култура и уметност маргинализовале, и остало све мање оног књижевно-уметничког сценског простора у коме се игра на карту више зарад праве природе и заборављених вредности књижевности:
„Тако се у годинама `преобиља` олако објављиваних књига, губи било каква одговорност издавача, потписаних уредника, рецензената и аутора: над невином белином папира; према речима и језику; облику и форми; према грађи; наслеђу књижевности; цитираним делима која стоје уписана великим словима у историји књижевности; према значају награде за коју конкуришу а пре свега према поимању књижевног текста. Ипак, у свеопштој кризи света и века, идентитета и хуманитета, етике и естетике, издаваштва и књижевности, постоје још увек књиге којима се успоставља биће језика којим се уобличава и разобличава свет. И они писци који се над „таштином писања“ још увек питају зашто пишу. Они у којима се наслућује одговор Данила Киша: „Пишем, дакле, јер сам незадовољан собом и светом. И да бих исказао то незадовољство. Да бих преживео!“
Михајло Пантић аутор је великог броја збирки прича које су му прибавиле значајне награде и признања. Професор је на Филолошком факултету у Београду и као одговор на наше питање како види издавачку продукцију у Србији данас, понудио је одговор:
„Има нечег неразумљивог у понашању претежне већине овдашњих издавача, како оних који слове за велике и угледне, што је друго име за тржишну, супермаркетску моћ, што оних са руба, из једнособних станова, који би за себе да дохвате неку мрвицу са посног колача овдашње културне потрошње. Издавачи, разуме се, постоје да би објављивали књиге, што је труизам, али, зашто објављују баш све што је написано, то не зна ни сфинга. Дакле, и овогодишња преобилна, а опет некако сиротињска продукција романа писаних на српском језику не разликује се битно од претходних, уназад петнаестак година, откада је и књижевност у бесконачној транзицији. Све се на крају сведе на неколико наслова које ће заинтересовани читалац, онај што и даље са добрим разлозима мисли како је роман огледало неког доба, прочитати са мање или више задовољства или са мање или више запитаности. Остало мирне душе може заобићи, не зато што нема времена, већ зато што то време може искористити на паметнији начин. Судећи према романима с врха овогодишњег каталога, при чему ме посебно радује појава неколико нових гласова, рекло би се да је српски роман (роман у књижевном, а не у трафикантском смислу) у доброј кондицији. Његов тематски, језички и поетички распон је врло широк, он је естетски потентан, друштвено активан, кратко речено, уметнички усредсређен на важна питања прошлости и садашњости“.
И тако, из овог елитног збира мишљења, лако се закључује – јесте пуно тих књига, јесте и пуно писаца, јесте да ти издавачи баш и немају увек неопходне критеријуме, јесте да цвета хиљаду цветова, али није да нема и добрих, великих романа. Један од њих ће 18. јануара 2016. бити проглашен најбољим у 2015. години.
Радмила Станковић
Home
by namerna prolaznica 13.08.15 14:18
.
.
.
паће
. А пошто је особеност садашње фазе ми да читам један ред сфа (онако дебљи - сад је на реду Винџијева трилогија "Мировни рат" - "Безвладни" - "Изгубљени у стварном времену") један ред са оног списка где су ствари које сам мислио да би требало да прочитам а стоје на том списку већ 40 година, кренуо сам без неког реда, тј бајаги абецедно. Окрњићу једном и тог Крлежу, има дана.
