1989.
Проблем је био што кобол нема степеновање. Тј има али само целим бројем, заборави децимале. Зато сам морао да напишем рутину у бејзику (за вакса, наравно, нисмо ни мислили да ово пребацујемо и на ПДП), па да је улинкујем у програм за обрачун камате. И то је пичило све у шеснаест, интерна банка се разбијала од пара, само су зујали.
Наравно, од тих пара ми у ЕРЦу нисмо видели ни кинте. Ми смо у РЗЗС, чији просек плата не сме да буде изнад просека Стоура, јер "нико се неће [неоправдано] обогатити док ја седим ту". Прц је у томе што су РЗЗС чинили Жића, два поддиректора, кафе куварица, пола спремачице (другу половину је плаћала интерна банка), три оператерке, служба плана и анализе (гђа К и њена радница, иначе Жићина швалерка), шефица РЗЗС и ерц. Значи три директора, три шефа, два НКВ радника, четворо са средњом школом, и нас четворо-петоро програмера, кад нас је већ колико било. И још сам ја ту нешто предњачио као админ, а нисам се баш нешто био усрећио с ловом. Јер просек Стоура се рачунао као и сваки други просек, значи поделиш масу са бројем радника и то ти је. С тим што су у том броју огромна већина били ситни трговци, продавци по стовариштима, књижарама, киосцима, самоуслугама и где већ, са отприлике два разреда средње школе у просеку. И имали су одакле и да украду. А просек школске спреме у РЗЗС је био негде око две године факултета. Приде, на платном списку су били и ти директори, који су напросто морали да буду плаћени, а да у просеку не бисмо штрчали изнад система, сви остали су добијали мање. Тако да је врло могуће да бих за исти посао, у некој од чланица, добијао можда и двоструко више, ал' јебига.
И још немамо ни шта да украдемо. Једино што смо се омастили је био онај силни грешком одштампани папир, извештаји од више десетина килограма по које нико не би дошао, штампе које би пропале механички јер је папир био сувише лаган (минимум 50г по квадратном метру, боље 70 па навише) па се гужвао, или би се покидала она челична трака са словима, или би два програма имала своје мишљење о томе где почиње нова страна па би се на једном листу одштампало 50 редова а на следећем 2, итд итд. Звали смо папир сервис, они дошли са камионетом и потоварили то све. Два дана касније кажу да нису могли да измере посебно наш папир а посебно оно што су већ имали, али су на основу слободне процене закључили да је нашег папира било 70%. Очин је било толико, али возач је био мој ђак и само је намигнуо кад је одвалио бројку. Није била нека лова, а нисмо тачно знали ни чија је. Пошто се тај папир и иначе бацао, та лова је практично ничија, у ваздуху, не постоји нигде... па смо решили да туримо то у касицу за кафу. Од тога смо пили кафу два ипо месеца. Ето ћара.
Home
by fikret selimbašić Thu Mar 23, 2023 2:18 pm
revolucionara koji pamtim su upravo Džemo i Razija, imao sam četiri godine i petnaestak dana. Edvard Kardelj je bio drugi a Đuro Pucar Stari je bronza. Onda je na red došlo oplakivanje Tita, ikreno su plakali, a zadnji za kojim se ozbilje žalilo nio je Vladimir Bakarić, mislim da je njegova sahrana bila zadnja koja je išla u direktnom tv prenosu. 
Bleeding Blitva
