istorijski fragmenti

У приватној фарбари, купујем неко лепило за плочице, и старији пар је испред мене на каси. Њега баш и не разумем много, док га касир није питао откад је ту. Госпођа није баш укапирала питање, па је негде из трећег круга објаснила лику да овај говори српски као да је ту већ годину ипо.

Испадне да је тип Немац, купили су ту кућу пре два месеца и доселили се. "Их бин ајн гастарбајтер ин Југославиен )" вели он. Свиђа му се народ али све се распада а нико не поправљља, сви хоће да је све приватно а улицу нико не шиша. Нема се, провртим гест прстима, он слеже раменима.

Notxor wrote:Kerning, braćo moja, kerning i fontovi.

Mór Thököly wrote:I malko nije postojala ona zgrada na slici 1903

Tuča u Klubu književnika, 1973. pic.twitter.com/ubwswdF826

— Valentina Branković (@BibliotekarkaX) March 22, 2023

Ferenc Puskás wrote:Hm u mene mater nije bila dpkr style, nego više onako domaće samoupravnosocijalistički dostojanstveno obavlja kućanske poslove, tv malo jači ton komemorativog programa i samo u tišini utira suze. Oplakala, kako i tv komentar reče, plejadu revolucionara. Prvi kog se sjećam Veljko Vlahović, poslije se nisam toliko čudio.

Тих дана је школа била у реорганизацији. Прва вест је гласила "саобраћај иде из центра", што сам као пешак и бициклиста поздравио, све чекајући да претварање главне улице у пешачку зону не буде само од 17:00 до 01:00 (или тако нешто), него трајно. Међутим не, саобраћајни смер ће се преместити из школског центра (како се школа некад звала) у пољопривредну, а електро ће се спојити са грађевинским из 13. фебруара па ће они бити нова електро-грађевинска (грађанска...) школа, у просторијама некадашње треће гимназије.



Укидали су се оури, спајала се школа опет у целину. Две учионице негде у приземљу су спојене (зграда има челичну конструкцију, а преградни зидови могу да се премештају, па је умело да се деси да прекидач за светло остане у другој учионици) и то је сад била велика зборница за шездесетак људи... а и распоред ће бити за толико компликованији. Директор није постао ни математичар Бране Симоновић из ПУВО, ни машинац (изгледа опет ријечки, као што је и цела та генерација) Раша Стајин из ПУОВ, него неки Крле Влајић, ваљда историчар или тако неки друштвењак.
Новопреоснована машинска је требало да се зове по неком чувеном борцу, не баш до ранга народног хероја, који је био виђенији политичар у покрајини, и ако се не варам умешан и у ону матурску зајебанцију почетком 1973. а умро ваљда претходне године (да, да, чак смо у четне новине убацили некролог, писао онај другар ког смо бројали као петог Зрењанинца у воду), па се по њему још ништа није стигло назвати. То је већ била готова ствар, знам да сам добио формуларе за годишњи план са тим именом у заглављу, а видео сам и неке друге формуларе.


А онда је било пуј пике не важи. Рекли из ССРНа, а и они који су па играчи и шта они ту има да се питају, ал' ето питали су се, а нови директор строго партијски човек па морао и њих да слуша, рекли дакле они да не долази у обзир да један овакав тексас од школе носи име тако знаменитог човека*. Тог се типа иначе само три године касније слабо сећао било ко осим ужег круга, ал' морао је мало и ССРН да се покаже будан и битан.


И крене потрага за новим именом, и нађе се. Директор ископа неког шпанског борца, који је тамо био ваљда Темпов горила, или тако нечији, тајни лик за послове у сенци, па се из разлога конспирације о њему ништа није ни смело знати. У партијској архиви је нашао само два листа о њему. Али, два јака разлога: ишао је у неку железничку школу овде, која се сматра претечом машинске. Други, јачи, из истог је села одакле и директор. Готово.

* и, колико се сећам, ништа се по њему није ни звало. Имао је ту једну шансу и није му се дало.