WW2 revizionizam

Посебно је занимљива пророчка визија учења Димитрија Љотића, коју често истичу његови савремени следбеници. Љотић је пре скоро 100 година превидео јединство либералне демократије, комунизма и „секте богаташа” усмерено против српских националних интереса. Тако и тумаче разлоге за његову отворену колаборацију. За љотићевце (али и за многе друге!) нема већег зла од савеза „дубоке НАТО државе” и „дубоке комунистичке државе” у Србији уперене против српског народа. Због тога ће Димитрија Љотића, у каснијим деценијама, његови следбеници од милоште називати не само „учитељ” као израз поштовања, већ и „наш Мита” што симболизује присност. Са протоком времена које доноси нове историјске чињенице, многе ствари се мењају, изузев априорно негативног наратива против Димитрија Љотића у нашој званичној јавности. Зашто само према њему не сме постојати критичко преиспитавање утемељено на новим сазнањима? – пита се Драгослав Бокан.

beatakeshi wrote:Optimisto. Ja ovo ne bih gledao celo ni za masan honorar.

But suppose some golden-voiced follower of Riley-Smith’s were to emerge. Could he finally displace Runciman? I suspect the answer is no. It is now difficult to imagine the mass of general readers—assuming they exist—being reached even by a historian of genius. The exigencies of modern academic publishing, declining levels of general culture among historians themselves, and, in some cases, what occasionally looks less like sloppiness or indifference and more like a positive hostility toward good writing among peer reviewers, above all the atrophying of readers’ own attention spans—for all these reasons, it seems to me unlikely that we will ever see a classic on the order of Runciman capture the public imagination. Historiography is becoming stuck.