R.I.P.

IVAN TASOVAC: Poslednji pozdrav kulturnoj i političkoj čaršiji

Uz odobrenje njegove porodice Kurir objavljuje dva rukopisa direktora Beogradske filharmonije, koji je preminuo od srčanog udara 29. septembra u svom domu.

Na to šta mi­sli o ov­da­šnjoj ku­l­tu­ri i po­li­ti­ci Ivan Ta­so­vac je sta­vio ta­č­ku u avio­nu ko­jim se vra­ćao iz Tu­r­ske, sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti pre ne­go što će umre­ti.Dva teksta koja je Ivan Tasovac pripremao za objavljivanje dovršena su na letu iz Turske. Masivni srčani udar potom je prekinuo i njegov let, misao, svaku želju ali ne i našu obavezu da ga još jednom čujemo, i poslušamo. Veliko delo, koje je ostavio iza seb, stvarala je ista ona glava koja je ispisala i redove koji su pred vama. Kao putokaz za svakoga ko hoće da radi, stvara, ko je u stanju da formuliše sopstevnu misao, van svake mode, mejnstrima ili malograđanskih pravila iste takve čaršije. Njegov prezir je bio dobronameran, poučan i baš zato formulisan kroz šale. Najduhovitiji od svih nas, ostavio nam je delić tog jedinstvenog duha i u redovima koji su pred vama. Uživajte.

O ku­l­tu­r­noj čaršiji

Ko­ri­fe­ji sr­p­ske ku­l­tu­re, za­što ćutite

Vo­lim da či­tam in­te­r­vjue Mi­le­ne Dra­gi­će­vić Še­šić. Jed­na od na­ji­sta­k­nu­ti­jih ek­spe­r­t­ki­nja ideo­lo­gi­je ku­ka­nja nad sta­njem u ku­l­tu­ri (a i ge­ne­ral­no) uspe­va da re­ci­kli­ra­ju­ći so­p­stve­ne izja­ve zvu­či ne­ka­ko uvek sve­že za­bri­nu­to. Isti­na, nje­ne ek­spe­r­ti­ze ne­ma­ju ni­ka­kvu upo­tre­b­nu vred­nost, ali su vr­lo zgod­ne kao pre­po­ru­ka za još ne­ki ho­no­rar iz evro­p­skih fo­n­do­va za ra­zra­du stra­te­gi­ja eva­lua­ci­je so­p­stve­nih eva­lua­ci­ja od pre dva­de­set go­di­na. A ba­ška što i oba ru­ka­va sr­p­ske opo­zi­ci­je, ka­ko njen po­li­ti­č­ki ta­ko i njen me­di­j­ski deo, za in­te­le­k­tua­l­ce sma­tra­ju sa­mo onaj deo po­pu­la­ci­je ko­ji je slo­žan u oce­ni da u Sr­bi­ji ni­kad ni­je bi­lo ni go­re ni te­že.

U po­sled­njem in­te­r­vjuu za N1, osnov­na te­za ko­ju M. D. Š. izno­si je da kod nas ne­stru­č­ni lju­di vo­de sve obla­sti, ko­je, pot­pu­no ra­zu­mlji­vo, zbog to­ga ubr­za­no pro­pa­da­ju, a po­se­b­no, je­l­te, ku­l­tu­ra. Su­no­vrat po­či­nje ot­pri­li­ke od vre­me­na kad su po­zna­ti gra­d­ski (ne)par­ti­j­ski ka­dro­vi po­put Go­ri­ce Mo­jo­vić, Ve­sne Ma­r­ja­no­vić ili Lji­lja­ne Bla­go­je­vić bi­li na­ju­re­ni iz gra­d­ske ku­l­tu­r­ne po­li­ti­ke i vra­ti­li se svo­jim pre­đa­šnjim po­slo­vi­ma, za ko­je, ru­ku na sr­ce, osim u slu­ča­ju su­pru­ge Si­ni­še Ko­va­če­vi­ća - ni­ko ni­je znao ko­ji su. Mi­le­na Dra­gi­će­vić Še­šić je do odla­ska u pen­zi­ju, iz­me­đu osta­log, bi­la i pre­da­va­či­ca Di­plo­mat­ske aka­de­mi­je Mi­ni­sta­r­stva spo­lj­nih po­slo­va, te je ta­ko i sa­ma obu­ča­va­la sve te „nes­po­sob­ne par­ti­j­ske ka­dro­ve“ za ku­l­tu­r­nu di­plo­ma­ti­ju. To­li­ko o di­k­ta­tu­ri. No do­bro. Ha­j­de da ra­z­mo­tri­mo ma­kar je­dan deo tih ne­stru­č­nih po­slu­šni­ka ko­ji tre­nu­t­no vo­de sr­p­sku ku­l­tu­ru.

Pre­t­pos­ta­vljam da je M. D. Š. pre svih mi­sli­la na Iva­na Me­de­ni­cu, ko­ga je baš ova kre­zu­ba vla­st pre­po­zna­la kao po­li­ti­č­ki po­dob­nog slu­gu i za­to ga pos­ta­vi­la za ume­t­ni­č­kog di­re­k­to­ra Bi­te­fa. Ve­ro­vat­no je ima­la u vi­du i pi­sca i di­re­k­to­ra Na­rod­ne bi­blio­te­ke Vla­di­mi­ra Pi­šta­la. Po­red to­ga što je ne­stru­čan, on je i ne­vi­đe­no na­d­men, jer ne psu­je u svo­jim jav­nim na­stu­pi­ma, či­me oči­gled­no sni­ža­va je­di­ni kri­te­ri­jum stru­č­nos­ti i ta­len­ta, ko­je su uspos­ta­vi­li Se­r­gej Tri­fu­no­vić, Ma­r­ko Vi­do­j­ko­vić i sli­č­ne tri­ce i ku(la)či­ne. Ve­ro­vat­no bi tre­ba­lo da se gra­đan­ska Sr­bi­ja odre­k­ne i No­vi­ce An­ti­ća, a re­ci­kli­ra Ko­ka­na Mla­de­no­vi­ća, ko­ga su glu­m­ci ono­ma­d­ne je­dva na­ju­ri­li iz Ate­ljea 212. Ili uva­že­na pro­fe­so­r­ka sma­tra da je šef-di­ri­gent or­ke­stra RTS Bo­jan Su­đić ne­stru­čan da vo­di Be­mus? Mo­gu­će je i da di­re­k­tor Ju­go­slo­ve­n­ske ki­no­te­ke Ju­go­slav Pan­te­lić ne za­slu­žu­je po­ve­re­nje da bu­de na če­lu Fe­sta. Ve­ro­vat­no je i da su se di­re­k­to­r­ka JDP Ta­ma­ra Vu­č­ko­vić i di­re­k­to­r­ka Mu­ze­ja Ju­go­sla­vi­je Ne­da Kne­že­vić uč­la­ni­le u SNS, jer ina­če ne bi bi­le na če­lu tih in­sti­tu­ci­ja. A mo­žda su i Ti­ja­na Pa­l­ko­vlje­vić Bu­ga­r­ski, ko­ja vo­di Ga­le­ri­ju Ma­ti­ce sr­p­ske, ili vio­li­ni­sta Ste­fan Mi­len­ko­vić baš te dve po­sled­nje ka­pi, na ko­je upo­zo­ra­va pro­fe­so­r­ka, ko­je će pre­li­ti ča­šu i sa­te­ra­ti u na­j­du­blji am­bis osta­t­ke na­pa­će­ne i pod di­k­ta­tu­rom ug­nje­te­ne sr­p­ske ku­l­tu­re.

Li­č­no ni­sam pri­me­tio ne­stru­č­nost Ju­ga Ra­di­vo­je­vi­ća, ko­ji je po­kre­nuo pre­po­rod Beo­gra­d­skog dra­m­skog po­zo­ri­šta, ali ja sam pro­ve­re­no ne­stru­čan - po­gle­da­j­te sa­mo ka­ko se već go­di­na­ma uru­ša­va Beo­gra­d­ska fi­l­ha­r­mo­ni­ja - pa je ve­ro­vat­no do me­ne. Pi­tam se, me­đu­tim, da li se ne­ko još se­ća ime­na di­re­k­to­ra Na­rod­nog mu­ze­ja i Mu­ze­ja sa­vre­me­ne ume­t­nos­ti iz vre­me­na kad su bi­li za­tvo­re­ni? Da li su to ek­spe­r­t­ski ka­dro­vi za ko­ji­ma ža­li M. D. Š.? Da li se ne­ko od fi­l­ma­dži­ja se­ća bu­dže­ta Fi­l­m­skog cen­tra Sr­bi­je od pre 2013. go­di­ne? Da li se ne­ko od di­re­k­to­ra in­sti­tu­ci­ja ku­l­tu­re se­ća so­p­stve­nih bu­dže­ta od pre 2013. go­di­ne? I za­što to­li­ko njih ću­ti i do­zvo­lja­va da ih bi­lo ko pro­gla­ša­va za nes­po­sob­ne po­slu­šni­ke s par­ti­j­skom knji­ži­com? Ve­ro­vat­no za­to što se u Sr­bi­ji pa­la­na­č­ka i si­t­no­ši­ća­r­dži­j­ska po­li­ti­ka ne­za­me­ra­nja ča­r­ši­ji če­sto tre­ti­ra kao osnov­ni pos­tu­lat odr­ži­vos­ti u ku­l­tu­ri. Što se me­ne ti­če, do­kle god ko­ri­fe­ji sr­p­ske ku­l­tu­re bu­du ću­ta­li i jav­no se po­na­ša­li kao da ih se sve ovo ne ti­če - bi­će za­pa­m­će­ni kao na­jo­bi­č­ni­ji li­ce­me­ri. Ali da se ra­zu­me­mo, to je nji­ho­vo ap­so­lu­t­no pra­vo kao što je i pro­fe­so­r­ki­no da, uz mi­ni­mal­ne mo­di­fi­ka­ci­je, po­na­vlja svo­je izja­ve go­di­na­ma - ko­li­ko god bi­le po­gre­šne. Ka­ko god, vre­me će po­ka­za­ti ko je bio u pra­vu.

O po­li­ti­č­koj čaršiji

Ho­mo­fo­bi­ja - si­gu­r­na ku­ća sr­p­ske opozicije

Sva­ko ima pra­vo na svo­ju vi­zi­ju Sr­bi­je. Vu­čić je vi­di kao su­ve­re­nu dr­ža­vu ko­ja ja­ča eko­no­mi­ju, spo­rt, ku­l­tu­ru i me­đu­na­rod­ne od­no­se. Vuk Je­re­mić i osta­li Bo­ški­ći, pak, kao po­li­ci­j­sku dr­ža­vu, u ko­joj će se, u pau­za­ma ha­p­še­nja nei­sto­mi­šlje­ni­ka, po kra­t­kom pos­tu­p­ku, upa­da­ti u me­di­je ko­ji im ni­su po vo­lji.

Ko­man­dant Ma­ri­ni­ka Te­pić će, po­red za­šti­te ko­ko­ša­ka od dro­gi­ra­nja u Mo­ro­vi­ću, ta­ko­đe ha­p­si­ti sve ko­ji mi­sle da Ju­na­j­ted me­di­ja mo­ra da po­štu­je za­ko­ne ma­kar ono­li­ko ko­li­ko i Te­le­kom.

Dra­gan Đi­las vi­di Sr­bi­ju kao pri­vat­nu fi­r­mu u ko­joj je pro­fit za­ga­ran­to­van jer gu­bi­ci idu na te­ret po­re­skih ob­ve­zni­ka. Ar­hi­te­k­ta Ba­kić se za­la­že za Sr­bi­ju u ko­joj će bi­ti do­zvo­lje­na isklju­či­vo este­ti­ka Vi­šnji­č­ke ba­nje i u ko­joj će se sve osta­lo ru­ši­ti do te­me­lja. Za­to pr­vo i osnov­no pi­ta­nje sr­p­ske opo­zi­ci­je osta­je: ka­ko s ta­ko ma­lo su­vi­slih ide­ja doa­ka­ti na­ju­spe­šni­jem sr­p­skom po­li­ti­ča­ru. I eto, po­sle pu­no go­di­na ra­z­mi­šlja­nja, ovog pu­ta slo­žno i u sa­ra­d­nji sa ama­te­r­skim pe­va­č­kim dru­štvom na tri­bi­na­ma fu­d­ba­l­skog sta­dio­na Par­ti­za­na, na­po­kon su shva­ti­li da ho­mo­fo­bi­ja mo­že bi­ti nji­ho­vo na­j­ja­če i na­j­va­žni­je ve­zi­v­no tki­vo.

Ho­mo­fo­bi­ja kao si­gu­r­na ku­ća sr­p­skih de­mo­kra­ta i svih ko­ji se ta­ko pred­sta­vlja­ju. Ta­ko je skan­di­ra­nje „Vu­či­ću pe­de­ru“ po­ka­za­lo ne sa­mo ste­pen in­te­le­k­tual­ne ogra­ni­če­nos­ti sr­p­ske opo­zi­ci­je već i od­su­stvo slu­ha za dru­štve­ne pro­me­ne u 21. ve­ku. Ti­me se bes­po­vrat­no pre­ki­nu­la i po­sled­nja nit ko­ja je opo­zi­ci­ju ve­zi­va­la sa ur­ba­nim i pri­sto­j­nim sve­tom. Pri­sto­jan svet mi­sli da bi­ti ho­mo­se­k­sua­lac ni­je uvre­da, kao što ni­je uvre­da bi­ti ni lez­be­j­ka, ni trans, a bo­ga­mi, ni he­te­ro­se­k­sua­lac. Ne­skri­ve­na ra­dost s ko­jom su tzv. ne­za­vi­sni me­di­ji izve­šta­va­li o ho­r­skoj pre­zen­ta­ci­ji no­ve ideo­lo­ške pla­t­fo­r­me bra­ni­la­ca sr­p­ske de­mo­kra­ti­je po­djed­na­ko proi­zi­la­zi iz nji­ho­ve ne­pro­fe­sio­nal­nos­ti kao i iz nji­ho­ve su­štin­ske ma­lo­gra­đa­n­šti­ne. U tom, nji­ho­vom, tea­tru ap­su­r­da - sve je mo­gu­će.

Mo­gu­će je bo­ri­ti se pro­tiv „di­k­ta­tu­re“, ali isto­vre­me­no pre­ti­ti lu­stra­ci­jom i ha­p­še­njem sva­ko­ga ko ne de­li s va­ma iste ideo­lo­ške ma­tri­ce. Mo­gu­će je, ka­ko to či­ni aka­de­mik Teo­do­ro­vić, vi­še ve­ro­va­ti op­tu­že­nim kri­mi­na­l­ci­ma Mi­lj­ko­vi­ću i Be­li­vu­ku ne­go in­sti­tu­ci­ja­ma ko­je su ih po­ha­p­si­le. Kao što je mo­gu­će, ako ste Du­šan Pe­tri­čić, op­tu­ži­va­ti kri­mi­na­l­ce blis­ke SNS za pri­vre­me­nu za­bra­nu nje­go­ve ogav­ne stra­ni­ce na Fej­s­bu­ku. Jer, zna ča­r­ši­ja da Su­za­na Va­si­lje­vić u slo­bod­no vre­me i po po­tre­bi ša­ma­ra Za­ke­r­be­r­ga kad god on ne po­de­li do­vo­lj­ne ko­li­či­ne stra­na­č­kog ma­te­ri­ja­la SNS po Si­li­ci­ju­m­skoj do­li­ni. Isto kao što je ča­r­ši­ja zna­la i sei­ri­la nad iz­mi­šlje­nim vo­zom ko­ji je na­vod­no ispao iz ši­na kod Gr­de­li­ce i ko­ji „Že­le­zni­ce Sr­bi­je“ da­ni­ma ni­su mo­gle da pro­na­đu.

U pri­n­ci­pu, ne­mam ni­šta pro­tiv lju­di ko­ji ve­ru­ju da je ze­mlja rav­na plo­ča ili da će ha­p­si­ti po­li­ti­č­ke pro­ti­v­ni­ke kad do­đu na vla­st, ali se ču­dim me­di­ji­ma ko­ji im za ta­kve bu­da­la­šti­ne da­ju to­li­ko pros­to­ra. I za­to de­lu­je ra­cio­nal­na na­ja­va Že­lj­ka Mi­tro­vi­ća da će uki­nu­ti ri­ja­li­ti pro­gra­me. Te­ško je izdr­ža­ti ko­n­ku­re­n­ci­ju Si­ni­še Ko­va­če­vi­ća i osta­lih li­de­ra opo­zi­ci­je na te­le­vi­zi­ja­ma ko­je se po so­p­stve­nom su­bje­k­ti­v­nom ose­ća­nju po­na­ša­ju kra­j­nje pro­fe­sio­nal­no. Dru­gim re­či­ma: Kri­sti­jan Go­lu­bo­vić pro­po.

https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3784953/tasovac-poslednji-pozdrav-kulturnoj-i-politickoj-carsiji

nisam ga godinama ni videla ni čula, jedne zime, pre ne znam ni ja koliko godina, premnogo,
pevao je u barakici na starom gradu, tu smo znali da banemo posle ponoći. 
obožavala sam makedonski deo repertoara i nikad mi neće biti jasno zašto on na svim snimcima snimcima zvuči beživotno kao prosečni šlager pevač.

kaleš bre anđo niko nije pevao kao on, pa ni amira