Korona i pare

According to Robert De Niro, he's going broke due to coronavirus. His lawyer says De Niro will be lucky "if he makes $7.5 million this year": https://t.co/VUzXBEG4AS pic.twitter.com/GK57YmvANI

— Consequence of Sound (@consequence) July 10, 2020

ontheotherhand wrote:Siroma čovjek.

According to Robert De Niro, he's going broke due to coronavirus. His lawyer says De Niro will be lucky "if he makes $7.5 million this year": https://t.co/VUzXBEG4AS pic.twitter.com/GK57YmvANI

— Consequence of Sound (@consequence) July 10, 2020

Daï Djakman Faré wrote:sa time da ovo nije toliko postavljanje pitanja in good faith koliko prekrizavanje jednog od mogucih odgovora i tendenciozni scaremongering.

Reljanović wrote:Da Zakon o radu ne valja, nije neka tajna. Da je naklonjen poslodavcima, još manja je nepoznanica. Da se ni takav ne poštuje, uz blagoslov vlasti, dokazano je na desetinama primera. U tom smislu, u priči o radnicama IGB Automotive u Inđiji nećemo videti ništa originalno kada je reč o matricama ponižavanja radnika. Ono što je ipak zadivljujuće jeste činjenica da se ovakve priče mogu efikasno sprečiti minimalnim zalaganjem države da se zakon promeni, a da se pri tome čak ni ne ugrozi (katastrofalna) politika dodvoravanja takozvanim stranim investitorima.

IGB Automotive je klasična priča u trci Srbije do dna. Doveden uz velike najave o boljem životu, koristio subvencije, nikada nije zaposlio onoliko radnika koliko je vlast obećavala da će učiniti. Važno je napomenuti i da se dolazak dešava pre 13 godina, dakle u vreme „pre naprednjaka“, kada je tadašnja koalicija na vlasti razvila mehanizme privlačenja stranih investicija koje su kasnije dovedene do apsurdnog podilaženja svemu što nije domaće, u trci do dna koju aktivno trčimo od 2014. godine. Ovih dana je fabrika proglasila viškom 176 zaposlenih sa ugovorom na neodređeno vreme. Radnice koje su proglašene viškom čekale su na suncu satima da bi im otkaz bio uručen. To je sasvim normalno iz perspektive poslodavca u predatorskom kapitalizmu koji živimo – zašto bi se ponašao drugačije prema robi koja mu više ne treba? Radnik jeste rob(a) i to mu se stavlja do znanja svakog dana koji provede na radu, a posebno kada poslodavcu više nije potreban.

Zanimljivo je međutim kako Zakon o radu reguliše višak zaposlenih, takozvani „tehnološki višak“. Sistem je naravno napravljen tako da uzrokuje što manje problema za poslodavca da otpusti radnika. Stoga ako otpušta manji broj radnika (zakon daje tačne parametre šta se pod time podrazumeva) poslodavac im praktično duguje minimum minimuma prava – isplatu otpremnine i (po pravilu lažnu) nadu da će imati prednost u naredna tri meseca od dana kada su otpušteni, ako poslodavac bude tražio nove radnike. U praksi, često se sa radnicima potpisuju iznuđeni „sporazumi“ da se odriču otpremnine (iako to zakonu nije moguće) ili se ona isplaćuje u iznosu manjem od zakonskog minimuma. Kada je reč o povratku na rad, retko koji bivši zaposleni ima uopšte priliku da proveri da li je poslodavac zaista nekoga zaposlio na iste poslove na kojima je on prethodno radio, a zvanična obaveza poslodavca da to prijavi ili neki sistem nadzora nad poslodavcem – ne postoje. Tako se ova prava relativizuju i uglavnom ne podrazumevaju neku naročitu sigurnost za radnike. Posebno imajući u vidu da otkazni rok u ovom slučaju ne postoji – možete dakle doći na posao ništa ne sluteći, gde će vam biti uručen otkaz i završena radna karijera kod tog poslodavca u istom danu.

Samo ako pređe određeni broj ili procenat radnika koje otpušta, poslodavac mora da donese program rešavanja viška zaposlenih. Ovaj program pretpostavlja duži vremenski period rešavanja viška zaposlenih, kao i mogućnost primene alternativnih mera kako bi se otkazi izbegli ili značajno umanjili. I tu, naravno, postoji niz problema. Najpre, poslodavci veoma često koriste nedozvoljene kriterijume da bi se utvrdio višak zaposlenih – odnosno, ko će dobiti otkaz. Na primeru IGB Automotive može se zaključiti da je (ne)formalni kriterijum, ili jedan od njih, bila činjenica koja je od radnica koliko koristila pravo na bolovanje, odnosno odsustvovala sa rada zbog bolesti – tako nešto se može zaključiti iz njene izjave date medijima. Bolovanje je zakonom izričito utvrđeno kao nedozvoljeni kriterijum za otpuštanje ali se očigledno ipak primenjuje. Dalje, iako je poslodavcima na raspolaganju niz mera kojima mogu umanjiti broj onih koje otpuštaju (na primer, umesto da otpusti jednog zaposlenog poslodavac može dva zaposlena prebaciti na polovinu radnog vremena) poslodavci najčešće samo formalno konstatuju da „ne može biti primenjena nijedna mera rešavanja viška zaposlenih“ i time izaberu po njih najjednostavnije rešenje, otpustiti sve, bez ikakvog obzira prema radnicima i njihovim porodicama. Ni mišljenja sindikata i Nacionalne službe za zapošljavanje koja je potrebno pribaviti po pravilu ne utiču na odluku poslodavca. Ona nisu obavezujuća tako da za većinu poslodavaca podrazumevaju samo „nužno zlo“, odnosno nešto što se formalno mora ispuniti kako bi otpuštanja bila zakonita.

Kada se stvari analiziraju, jasno je da radnik koji je proglašen viškom zaposlenih nema puno izbora. Zakon štiti poslodavca, omogućava mu neograničena otpuštanja pod fleksibilnim uslovima, što dovodi do brisanja granice sigurnosti između radnog odnosa na neodređeno vreme (koji je uvek bio smatran sigurnim) i ostalih oblika rada (koji su prekarni, nesigurni). Ako je nekoga moguće u jednom danu otpustiti gotovo bez ograničenja, kako se to može smatrati sigurnim zaposlenjem?

Zašto je ova priča važna? Iz više razloga. Najpre, postoje realne prognoze da nas najgore kada je reč o otkazima tek čeka. Novi (jesenji) talas otkaza zapravo će biti samo vrhunac onoga što se i preko leta dešava u manjem obimu, odnosno onoga što je započelo još u martu pre uvođenja vanrednog stanja. Suočeni sa ogromnim padom obima posla, mnogi poslodavci su još početkom marta počeli da deluju „preventivno“, otpuštajući najmanje zaštićene radnike – one na privremenim i povremenim poslovima, angažovane putem zadruga ili agencija za privremeno zapošljavanje, naravno i one angažovane na crno. Usledilo je potom neobnavljanje isteklih ili raskidanje aktuelnih ugovora o radu na određeno vreme. U kapitalizmu nema solidarnosti, niti humanosti, rekli bi takvi poslodavci. Neki su u takvim uslovima, naročito neposredno nakon uvođenja vanrednog stanja, obilato koristili inertnost države da bi otpuštali suprotno zakonu. Ipak, nisu se svi ponašali isto. Postoje primeri (i to nemali broj) onih koji su imali dovoljno zdravog razuma da u svojim radnicima vide ljude koji se ne mogu mehanički, administrativno odstraniti preko noći. Oni su čekali da vide reakciju države. Mere koje su usledile mogu se okvalifikovati raznim pridevima, ali svakako se ne može reći da su bile od koristi dvema najugroženijim kategorijama – samim radnicima i malim i srednjim poslodavcima koji su pretrpeli ozbiljne gubitke obustavljanjem rada ili značajnim umanjenjem obima posla. Mnogi poslodavci imaju obavezu da do isteka mera podrške države, kao i tri meseca nakon toga, zadrže radnike. Posledice korone će se međutim osećati još jako dugo, verovatno tokom cele naredne godine – i to pod uslovom da se epidemija (i pandemija) stave pod kontrolu i pronađe dovoljno efikasna terapija protiv smrtonosnog virusa.

U takvim okolnostima, poslodavci će iskoristiti prvi trenutak koji im je na raspolaganju da otpuste viškove, a da ne moraju da vrate primljenu pomoć. Neki će možda čak preračunati da im je jeftinije da vrate pomoć sa kamatom, a da radnike otpuštaju odmah. Država nema odakle da pomogne, zahvaljujući banalnom trošenju novca u okviru prvog paketa (promašenih) mera, kao i na predizbornu farsu kojoj smo prisustvovali. Iako su mnogi u vlasti očigledno shvatili da mere moraju biti mnogo više fokusirane da bi dale bilo kakve rezultate – ono što su i ekonomisti i sami poslodavci, kao i sindikati od samog početka pričali (bez ikakvog efekta) sada bi se moglo primeniti, da se ima odakle. I tako će i radnici i poslodavci ostati sami sa sobom, pa nije nerealno da ćemo do kraja godine imati još lošiju sliku na tržištu rada. A Zakon o radu će naravno ostati isti, nepovoljan za radnike u tolikoj meri da briše razliku između „sigurnog“ i „nesigurnog“ zaposlenja – sve je postalo nesigurno. Nagledaćemo se poniženja ali hej – to će biti posao za novu vladu, koja će verovatno reći da je sve to posledica više sile i prethodnih vlasti ali da će nam za dve godine biti super. Na primeru inđijske fabrike se međutim samo vidi da su mnogo pre doba vladavine naprednjaka prethodne vlasti postavile temelje na kojima će naredna vlast izgraditi jedan od najlošijih sistema radnog prava na svetu. I dovele ga do savršenstva – radnik više ne samo da nema dostojanstvo, već nema ni šansu da preživi u takvoj podeli moći.

wrote:Jaoj, ne, plaky, ugasiće se radny mesty ako se npr. oporezuje imovina magarcima koji žive od izdavanja 10+ gajbi po gradu ili rentiranja prostora za pekare, kladare i kafančuge. Gaslighting klasični, svi smo mi velika srećna porodica, ne postoje klasni neprijatelji, ne biste valjda rođenoj hronično bolesnoj ksenofobnoj tetki odsekli nogu sa stolice na kojoj sedi, odakly pary...

wrote:Jaoj, ne, plaky, ugasiće se radny mesty ako se npr. oporezuje imovina magarcima koji žive od izdavanja 10+ gajbi po gradu ili rentiranja prostora za pekare, kladare i kafančuge. Gaslighting klasični, svi smo mi velika srećna porodica, ne postoje klasni neprijatelji, ne biste valjda rođenoj hronično bolesnoj ksenofobnoj tetki odsekli nogu sa stolice na kojoj sedi, odakly pary...

Daï Djakman Faré wrote:sa time da ovo nije toliko postavljanje pitanja in good faith koliko prekrizavanje jednog od mogucih odgovora i tendenciozni scaremongering.

паће wrote:Шта му је то "у доброј вери"? Како се дефинише које су вере добре а које лоше? Могу ли ја као неверник да поставим било какво питање?

Talason wrote:Postavio si.

Sledeći.

Јанош Винету wrote:

паће wrote:Шта му је то "у доброј вери"? Како се дефинише које су вере добре а које лоше? Могу ли ја као неверник да поставим било какво питање?

https://pl.wikipedia.org/wiki/Dobra_wiara