Kosovo*

Podela za Srbiju bila opcija i zbog nepoverenja u drugu stranu; Danas se traži način da se završi proces bez nacionalnog poniženja

31. jula 2020. 10:30
Piše: Marko Savković

Postoji mali broj novih ideja o tome kako se može preći preko zastoja u kojem se trenutno nalazimo. A i ako one postoje, zastupaju se bez nekog velikog entuzijazma. Jedan od aspekta ove kolektivne letargije je to što je tokom godina mnogo toga predlagano da bi zatim bilo odbačeno; drugi aspekt je to što je ovo složeno pitanje koje zahteva „konačno sveobuhvatno“ rešenje kojem bi se rešilo najmanje pet ili šest glavnih pitanja koja su i dalje otvorena; i treće, svojevrsna samocenzura: ako ja predložim, ko će me u tako naprednoj fazi podržati (pošto smo uvek „jedan korak“ od istorijskog uspeha, zar ne).

S pravom ili ne, za obe strane je ovo pitanje postalo pitanje od najvećeg nacionalnog interesa; one su „internacionalizovale“ problem tako što su pozvale strane državljane da se uključe u njegovo rešavanje. Odatle je i potekla glasina o „rebrendiranju“ Zajednice/Asocijacije srpskih opština; da li će predloge dati Lajčak ili sami pregovarači? Ako je to u pitanju, koliko ambiciozni oni mogu biti i kakvu će ulogu imati Nemačka i Francuska – osim što će pružiti podršku?

A kao drugo, srpski i kosovski stavovi su dijametralno suprotni – i to toliko da deluju nepomirljivo. Dok jedna strana ističe da „priznanje ne dolazi u obzir“, druga tvrdi: „Ahtisari i to je to, nema više ustupaka“.

Ispitivanja javnog mnjenja dovode do zaključka da je u Srbiji priznanje jednako izdaji, te da nije vredno uzimati ga u obzir čak ni „u zamenu“ za članstvo u EU (takva ponuda nije na stolu); dok je na Kosovu stvoren odijum prema „Zajednici/Asocijaciji“. Postoji strah da bi ona mogla da bude samo oruđe u rukama Beograda; da će učiniti Kosovo nefunkcionalnim u godinama koje slede, itd. itd.

Treće, u njihovim tekstovima za „Balkan Insight“, kolege Džambazi (Xhambazi) i Hartvel (Hartwell) navode da u poređenju sa prištinskim „razjedinjenim pregovaračima“ stav Beograda deluje „monolitno“. Ovo je zanimljiva teza – da, izgleda da je Vučić izgradio političku mašinu koja će prihvatiti ono što partijsko rukovodstvo naredi. Međutim, građani koji nisu članovi stranke takođe glasaju za njega (prema podacima iz decembra 2019. godine, Napredna stranka ima 646.000 članova). Ako bi došlo do izričitog priznanja, „njegovo“ biračko telo bi bilo podeljeno na pola (CDDRI, oktobar 2019.).

Koju opciju želi Beograd?

Priznanje je postalo „preambiciozno“, kako mu se hipotetički sve više približavamo, tako građani osećaju sve veći pritisak i udaljavaju se od te ideje. Ali problem je višeslojan – uočljivo je da se proces približava kraju (uprkos svim naporima koje je Srbija širom sveta uložila u povlačenje priznanja, znamo – ili još bolje, osećamo – da bi to bilo to), moralna snaga kosovskog „zaveta“ i utisak da se nešto tako važno radi tajno.

Ako se zanemare maštarije o vraćanju Kosova pod suverenitet Srbije, već deceniju imamo dva paralelna procesa – proces opuštanja i normalizacije koji se odvija kroz tehničke sporazume i drugi proces, veliko političko „finale“, koje bi, sa stanovišta Beograda, idealno kulminiralo međunarodnom konferencijom i rezolucijom/potvrdom Saveta bezbednosti u Generalnoj skupštini.

Iz mnogih razgovora sa različitim sagovornicima u Beogradu, sa velikom sigurnošću mogu da tvrdim da je izričito priznanje Kosova od strane Srbije moguće samo u slučaju teritorijalnih ustupaka. Pod određenim uslovima ova pozicija se može promeniti, ali to trenutno deluje malo verovatnim. Podela (ne nužno razmena teritorija) u zamenu za izričito priznanje je dugi period bila jedna od opcija za Beograd. A tu se vidi jasan kontinuitet, od Zorana Đinđića preko Borisa Tadića do Aleksandra Vučića, sa izuzetkom Vojislava Koštunice koji je bio premijer tokom pregovora održanih u Beču.

Razloge za to ne treba tražiti samo u srpskom nacionalizmu (nacionalista kaže „sledeće godine u Prizrenu“, a ne u „Mitrovici“), već i u problemu manjka poverenja u drugu stranu; definisanju nacionalnog interesa (šta branimo na Kosovu?); zahtevima procesa evropskih integracija i naznakama predstojećeg demografskog pada. To je poređenje koje je samo nekolicina otvoreno napravila, ali pogledajte sada – 25 godina nakon završetka rata, Srbe u Hrvatskoj, koji danas nemaju „potencijala i snage da ubrizgavaju svežu krv u hrvatsko društvo“ (Vlado Vukušić za Jutarnji list).

Nacionalni interes Srbije na Kosovu

Nacionalni interes Srbije na Kosovu verovatno je najbolje predstavljen u planu od „četiri tačke“ koji je 2012. godine napravila Tadićeva administracija: autonomija za Sever; pronalaženje optimalnog rešenja za manastire južno od Ibra; garancije za Srbe koji žive u enklavama; rešavanje imovinskih pitanja. Preostali tehnički sporazumi (tj. katastar, priznavanje diploma) ne bi realno trebalo da predstavljaju problem, osim onog sporazuma o energetici koji je jednostrano sprovelo Kosovo. Dodali bismo da je za Srbe koji žive na Kosovu od velikog značaja da zdravstvo i prosveta ostanu pod upravom Srbije ili da bar postoji takav model upravljanja pri čemu bi se Priština što je manje moguće mešala. Omogućavanje dvojnog državljanstva bio bi dobrodošao i humani dodatak.

Iako stav Beograda deluje „monolitno“, on takođe ima i svoje mane. Prvo, postoji prezir i neosnovano samoveličanje. Na Kosovo se dugo vremena gledalo sa visine. Ono je smatrano „protektoratom“ koji ne bi postojao bez svojih međunarodnih podržavalaca. Zbog toga su dve decenije izgradnje države uglavnom ignorisane.

Istovremeno, postoje pozitivne predrasude da su Albanci prilično ujedinjeni i dobro povezani ljudi. Kada je Kurti rekao da je „Srbija jaka država i slaba nacija … dok je Kosovo slaba država i jaka nacija“, zvučalo je kao da je razgovarao sa visokim zvaničnikom iz Beograda (iako sada, nakon našeg haotičnog odgovora na pandemiju koronavirusa, našu zemlju ne bi nazvali snažnom).

Drugi trajni nedostatak Beograda leži u tome što – i kao demokratija i autokratija – nije uspeo da stvori „nacionalni konsenzus“ o Kosovu. Razlozi za to su mnogobrojni: nedostatak dogovora između koalicionih partnera, položaj Srpske pravoslavne crkve, nešto drugo je izgledalo kao veći prioritet. Kada je u periodu od 2017. do 2018. godine Vučić probao da stvori konsenzus, nije bilo jasno da li je samo hteo da se žali pred različitom publikom, kupi vreme, ili da stvarno istražuje različite opcije.

Koja je prihvatljiva opcija?

Na kraju, šta Beograd danas želi? Jednom rečenicom – da završi proces nečim što ne bi ličilo na nacionalno – ili političko – poniženje. Da „dobije nešto zauzvrat“ kako bi „napravio kompromis“. Sada je to „nešto“ bilo pokretna meta.

Sudeći po raspoloženju vidljivom na mnogim društvenim medijima i, što je još važnije, anketama i fokus grupama, o Zajednici/Asocijaciji je za kratko vreme stečena pozitivna slika. Ako ne postoji pritisak za eksplicitno priznanje, može se zamisliti da će Kosovo dobiti stolicu u UN-u – a kako je jedan moj kolega rekao, bilo implicitno ili eksplicitno, mesto u UN-u označava kraj igre.

Logično je to što se sada Vučić okrenuo ka EU. U svetlu Tačijeve optužnice, američka inicijativa je zaustavljena. Trampove šanse da ponovo pobedi na predsedničkim izborima su minimalne. Iako sa kašnjenjem od godinu dana, Nemačka i Francuska su jasno stavile do znanja da je to pitanje o kojem će odlučivati Evropljani. Vučić će se na jesen suočiti sa „3k“ – koronavirus, (ekonomska) kriza i Kosovo. Otuda dolazi promena narativa: više ne govori o „razgraničenju“ („demarkaciji“), već se žali da je ta politika „odbačena“; i vraća se na „hajde da primenimo ono što je dogovoreno“.

Ubrzo nakon 5. oktobra, jedan od vodećih političara Demokratske stranke rekao je da je najbolje rešenje odmah prepoznati „njih“ (pritom misleći na Kosovo), regulisati odnose najbolje što umemo i otvoriti novo poglavlje u zajedničkoj istoriji. To je bio (deo!) raspoloženja u post-miloševićevskoj Srbiji.

U međuvremenu smo uspeli da ustanovimo da se naše interpretacije istorije razlikuju. Zamislite koje je to postignuće. Zato su nam potrebni autsajderi, kako bi ponekad dali smisao onome što radimo, a ponekad i da „prikriju“ naš nedostatak političke hrabrosti i iskrene volje. Možda su stavovi nepomirljivi. Ako je to slučaj, neka igra svaljivanja krivice počne.

https://kossev.info/podela-za-srbiju-bila-opcija-i-zbog-nepoverenja-u-drugu-stranu/

Mór Thököly wrote:Savkovic je odlican, i informisan, ali kljucni problem Srbije je nepostojanje 1 sveopste nacionalne strategije u kojoj bi politika prema Kosovu imala svoje mesto i prema kojoj bi nekakav dogovor u vezi sa Kosovom bio vrednovan. Srbija nije velika sila koja moze da ima svoju kosovsku, svoju bosansku, svoju crnogorsku, svoju hrvatsku, svoju makedonsku politiku, a onda svoju npr ekonomsku politiku ili EU politiku, koja je labavo u vezi sa drugim politikama i strateskim ciljevima (kojih, u sveobuhvatnom smislu i nema). Takva drzavna ponasanja su prerogativ drzava minimum snage 1 Turske ili Italije.

https://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/skupstina/strategija/2019/94/2

...
Национални интереси Републике Србије јесу: очување суверености, независности и територијалне целовитости; очување унутрашње стабилности и безбедности; очување постојања и заштита српског народа где год он живи, као и националних мањина и њиховог културног, верског и историјског идентитета; очување мира и стабилности у региону и свету; европске интеграције и чланство у Европској унији; економски развој и укупни просперитет и очување животне средине и ресурса Републике Србије.

Очување суверености, независности и територијалне целовитости услов је опстанка Републике Србије као државе. Остваривање националног интереса темељи се на међународном праву, културно-историјском наслеђу и основним националним вредностима. Заштитом и остваривањем националног интереса обезбеђује се право независног вршења законодавне, извршне и судске власти на целокупној територији Републике Србије, те очување целовитости њене територије, безбедности становништва и непрекидност привредних активности, у складу са Уставом. Своје тежње у оквиру тог интереса Република Србија реализује у складу са међународним правом, преузетим и ратификованим међународним обавезама. У вези с тим, не признаје противправно одвајање било ког дела своје територије.

Очување унутрашње стабилности и безбедности услов је непрекидног развоја свих делова друштва, рационалне употребе расположивих ресурса и задовољења потреба грађана. Остваривањем тог интереса обезбеђује се заштита државе, друштва, грађана и имовине од угрожавања, што доводи до побољшања квалитета живота грађана и боље институционалне изграђености и ефикасности. Такође, то омогућава унапређење привреде, изградњу поверења и сарадње, те грађанске одговорности, што, у крајњем, резултира чињеницом да је Република Србија пожељно место за живот и рад.

Очување постојања и заштита српског народа где год он живи, као и националних мањина и њиховог културног, верског и историјског идентитета услов је опстанка Републике Србије, дијаспоре и Срба у иностранству, те Републике Српске као ентитета у саставу Босне и Херцеговине у складу са Дејтонским споразумом. Остварењем тог интереса унапређује се демографски потенцијал, јача се национално јединство, култура и родољубље, и развија свест о националном идентитету, уз уважавање права и културног наслеђа других народа. На тај начин стварају се услови за кохезију и развој друштва, унапређење положаја и заштиту права Срба где год они живе, српског културног, духовног и историјског наслеђа у другим државама, унапређење културне размене, разумевање и уважавање културолошких и других разлика, те унапређење положаја и права националних мањина у Републици Србији.

Очување мира и стабилности у региону и свету значајно је за безбедност и стабилност Републике Србије, као и за њен укупан развој. Доприносом очувању мира и стабилности у региону и свету унапређују се и њене укупне способности и капацитети система националне безбедности, као и међународни углед. Активним учешћем повећава се и могућност њеног утицаја на деловање субјеката међународних односа и ненасилно решавање важних међународних питања, значајних за Републику Србију и у складу са међународно преузетим обавезама. Непосредним деловањем у билатералним и мултилатералним механизмима сарадње Република Србија изграђује поверење и положај поузданог партнера у међународним односима, те регионалну стабилност и добросуседске односе.

Европске интеграције и чланство у Европској унији доводе до свеобухватног преобликовања друштва и привреде, постизања високих стандарда у свим сферама, јачања демократских институција и тржишне економије кроз истраживање и иновације, раста извоза и инвестиција, раста запослености, унапређења образовања које ће одговарати тржишним потребама, високог степена заштите људских и мањинских права, пораста општег нивоа безбедности и сигурности грађана. У изградњи друштва заснованог на европским идејама учествовали су и српски мислиоци у првој половини 20. века, а српски народ поднео је велике жртве за изградњу слободне и стабилне Европе. Чланством у Европској унији Република Србија постаје део организације која представља једног од најзначајнијих глобалних актера и стиче могућност да утиче на процес доношења одлука унутар те организације. На тај начин унапређује и сопствену способност за заштиту и остваривање других националних интереса и циљева.

Економски развој и укупни просперитет обезбеђује побољшање квалитета живота грађана и извесну перспективу будућим генерацијама. Тим националним интересом обезбеђује се унапређење животног стандарда, отпорности и прилагодљивости привреде, рационалан и одговоран однос према природним богатствима и животној средини, равномеран регионални развој, унапређење образовања, научног и технолошког развоја, те укупне безбедности државе и грађана. На тај начин умањиће се социјално раслојавање друштва и економске разлике у односу на развијене државе и унапредити економска и енергетска безбедност Републике Србије.

Очување животне средине и ресурса Републике Србије, које подразумева одговоран однос према животној средини у погледу квалитета земљишта, подземних и површинских водних ресурса и атмосфере, биодиверзитета, као и према коришћењу природних богатстава и управљању опасним отпадом, од изузетне је важности за безбедност Републике Србије. Активно праћење стања и предузимање мера заштите од неповратних промена животне средине изазваних климатским, геофизичким, као и технолошким утицајима, један је од услова одрживог развоја.

Угрожавање националних интереса сматра се угрожавањем безбедности Републике Србије и српског народа, ма где он живи, као и његовог верског, културног и историјског наслеђа. Циљеви, ставови, опредељења и мере за заштиту и остварење националних интереса садржани су у политици националне безбедности.