jugoslavija - od nemila do nedraga

паће wrote:То отприлике значи да је франачко-ромејска нетрпељивост мало старија и од раскола међу хришћанством, те да му је унеколико међу узроцима?

А да су се Јужни Словени наместили баш на терен где ће да их поделе у тимове и приреде им вишевековни турнир на мале голиће, то се знало.

И иначе ми је мало чудна та перцепција Византије на западу. Уопште их не сматрају за неки миленијски браник цивилизације наспрам левантских варвара и после турских царстава и Ислама, него више за неку закучасту дворску сплетку где је вазда јебо луд збуњеног и нико не уме да их ухвати ни за главу ни за реп. Кад ми кажемо да је нешто кафкијански запетљано, они кажу да је византијски.

http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0038-0318/2021/0038-03182103500F.pdf

Sergej Flere
Tibor Rutar

RASPAD JUGOSLOVENSKE POLITIČKE ELITE,
1962–1972.
Break-Up of the Yugoslav Political Elite, 1962–1972

APSTRAKT: U članku se razmatra raspad jugoslovenske komunističke elite koji se
zbio u periodu 1962–1972. Na raspad su uticali razočarenje te elite nedostizanjem
ekonomskih ciljeva koje je postavljala pred sebe (a što je dovodilo do unutrašnjih i
međusobnih propitivanja), politički sistem koji je imao obeležja konsocijacije, kao
i uticaji nacionalnih kulturnih elita, ali to nije dovoljno za objašnjenje. Mada je
ekonomski rast bio znatan tokom tog perioda kao celine, ekonomski ciljevi nikad
nisu dostizani. Štaviše, disproporcije u razvoju su sakrivale dostignute rezultate.
U radu se ukazuje na neka pitanja odlučivanja i rasprave koji si bili indikativni
za raspad elite. Političko jedinstvo i komunizam su kao ciljevi postepeno uzmicali
pred „rešavanjem nacionalnog pitanja”, koje je takođe bilo legitiman marksistički
cilj. Može se reći da je raspadom duž nacionalnih linija došlo do normalizacije
strukture elite koja je postala uporediva sa elitama u najvećem broju evropskih
zemalja, mada je i dalje bila „ideokratska”. Dok su elite možda bile „normalne”,
delovanje političkog sistema je bilo vrlo otežano. Nastajuće nacionalne komunističke
elite nisu same nikad preduzimale korake na neposrednom ostvarivanju raspada
Jugoslavije, mada su se stalno sukobljavale i na kraju su otvorile put etničkim
preduzetnicima i kontraelitama koji su ostvarili raspad. Raspadom elite postignut
je odnos između elite i nacije koji je bio sličniji onome što je poznato u najvećem
broju evropskih zemalja.

Rasprava i zaključak
Spoljnji razlozi raspada elite

Dakle, zašto se komunistička politička elita kao grupa raspala na nacionalne
elite?

Pored onog što je već rečeno, treba skrenuti pažnju na još dve okolnosti:
prvo, političko uređenje je vodilo tome. Od sredine šezdesetih godina Jugoslavija
je funkcionisala kao predodređena konsocijacija (predetermined consociation)
(Goldman, 1985; Shoup,1992 i Bogaards, 2014). To znači da je bila bez totalitarnih
primesa, da se sastojala od sistema pregovaranja republičkih elita, koje nisu bile
izabrane u standardnom značenju reči, ali jesu bila ograničene složenom mrežom
sadržinskih i proceduralnih ograničenja, što je odlučivanje činilo vrlo teškim i
sporim, tako da u poslednjoj deceniji nijedan budžet nije mogao da bude donet
o roku (Flere i Klanjšek, 187–189). Imenovanja funkcionera su takođe bila
podložna komplikovanim postupcima, mada nije bilo legitimacije neposrednim
konkurentskim izborima.

Bans (Bunce) je utvrdila da su svi komunistički multietnički politički
sistemi delovali na štetu centra, mada je privid bio suprotan. Međutim, ona je
mislila na federalne jedinice, a ne na elite. Organizacioni aranžman je podsticao
centrifugalno kretanje (Bunce, 2001: 134–135).

Predsednik savezne vlade Mitja Ribičič (1969–1971.) prisećao se mnogo
kasnije da je odlučivanje savezne vlade uvek bilo blokirano (o pitanjima za koja
su najviša državna tela bila nadležna) i savezna partijska tela morala su da nađu
kompromis (Repe, 1992: 769). Ta situacija je bila podnošljiva za vreme Titovog
života, ali je donošenje npr. saveznog budžeta bilo skoro nemoguće u 80-im
godinama.

Dakle, efekti konsocijacije bili su u skladu s onim što tvrde kritičari tog
modela: „Ona zamrzava političke podele i dovodi do političke imobilnosti”
(McCulloch, 2014: 502). „Ona daje podsticaje da etničke elite istrajavaju na
radikalnim zahtevima.” Stoga se u političkoj nauci svakako preferira konsocijaciji
određenoj izbornim rezultatima, ako se ona uopšte prihvata.

Ako je politički institucionalni sistem doprinosio razilaženju elite, treba
međutim navesti, da su se u jugoslovenskom slučaju elite i institucije preplitale.
Institucije su bile suvereno delo elita, istina elita u procesu pregovaranja, gde im
je labaviji aranžman uvek ostajao kao rešenje za gomilajuća otvorena pitanja iz
prethodnog perioda (neostvarivanje zacrtanih ekonomskih ciljeva i finansijska
razgraničenja, tzv. čisti računi).

Drugo, izloženost političkih elita kulturnim elitama. Mada se komunistička
elita legitimisala svojim odnosom sa radničkom klasom (što nije bila sušta
fantazmagorija, kako je Županov utvrdio, 1969), odnos političke elite sa
kulturnom elitom je uvek bio veoma značajan. Istina, političke elite su uvek
obuzdavale otrovni nacionalizam prisutan kod kulturnih elita, koje su od 1945.
(pa i pre) bile nacionalne kulturne elite. Ali političke elite su u kulturnim uvek
gledale i svoj oslonac i održavale dijalog sa njima (Flere i Klanjšek, 2019: 76–82,
89, 155–158).

Neke od tih okolnosti su gore navedene. To pitanje ovde ne može dalje in
extenso da se razmatra, ali ćemo navesti najpoznatiji primer. Tito i Miroslav
Krleža bili su prijatelji od pre Drugog svetskog rata. Tito je 1967. tražio od Krleže
da povuče svoj potpis sa Deklaracije o hrvatskom književnom jeziku, s kojom je
zaustavljeno nastojanje za kodifikovanjem zajedničkog srpskohrvatskog jezika.
Krleža je to odbio, povukao se iz političkog života, ali njih dvojica su do smrti
ostali prijatelji, u suprotnosti s onim kako se Tito oslobađao svojih političkih
prijatelja i saradnika.

Političke elite republika uvek su primale nacionalističke podsticaje od
kulturne elite, u pogledu jezika, istoriografije, i uopšte „sudbine svog naroda”
(tu su najznačajniji bili pisci, vidi Wachtel, 1998). Slovenački kulturni patrijarh
Josip Vidmar je još 1984. izustio, da je „slovenački narod najtragičniji u Evropi”
(Politika, 17. septembar 1984, 8 „Okrugli sto u Ivangradu: Patriotizam danas”).
Nije politička elita mogla da zaobiđe stanje kulture u svojoj sredini, mada
je nastojala da obuzdava krajnosti. Neretko su političke elite u kulturnim tražile
neformalnu podršku, za davanje smisla svojoj delatnosti.
...

Možemo smatrati da se u slučaju raspada jugoslovenske elite duž nacionalnih
granica radilo o situaciji gde je raspad elite bio više od proste mogućnosti i da je
to povezano sa samom prirodom elite i prirodom nacije. Nacije su se u Titovoj
Jugoslaviji razvijale i jačale samim kontinuiranim međunacionalnim sukobima,
koji su bili do pred kraj ograničeni na elitu(e) (Haug, 2012: 349–376; Flere i
Klanjšek, 2019). Istina, nacije su polazile od različitih tačaka svog konstituisanja,
dok su neke 1945. bile već sazrele, druge su tek sazrevale (Flere i Klanjšek,
2019; Pantelić, 2011; Malešević i Uzelac, 2007), ali je teško zamisliti da je ikad
mogla da se uspostavi kulturno jedinstvena jugoslovenska nacija, mada je takvih
nastojanja bilo (Wachtel, 1998).

Možemo se pitati zašto jugoslovenska komunistička elita nije pošla putem
kojeg sugerišu Barton, Higli i Pakulski, putem konsenzualne tolerancije, putem
koji vodi kompromisima, nagodbama. Da li je za njih takav put uopšte postojao?
Mada su vladali putem konsocijacije, tzv. velike koalicije (u kojoj su zastupljene
sve nacije), sadržinski ustupci bili su protivni osnovnom ideološkom postulatu
te elite, da raspolažu „istinom”, ili, drugim rečima, njihov pogled na svet i
njihova legitimacija bili su ideokratski. Pa i zbilja, aranžman s ulaskom drugih
aktera na političku scenu doveo bi do brzog raspada. Sve te varijante vodile su
raspadu političkog jedinstva Jugoslavije – pitanje je šta bi bilo da su komunisti
organizovali konkurentske izbore. Po mnogim mišljenjima, neposredno posle
rata komunisti bi pobedili i na konkurentskim izborima (Velebit, 2016: 353;
Đilas („Intervju sa Đilasom—1. Dio,” Danas, 3. jun 1990), ali rušilački pokreti bi
se pojavili na sledećem koraku.

Za razliku od raspada Jugoslavije (Bakić, 2011), raspad elite nije bio
neposredno povezan sa geo-političkom situacijom, pa ni intervencija Sovjetskog
Saveza u Čehoslovačkoj g. 1968. nije doprinela jačanju jedinstva.
Nastojalo se da sukob unutar elite ostane u okviru elite, ali krajem 60-ih
godina su se mediji razvili, dobili nešto veće mogućnosti i unutrašnji sukobi nisu
više ostajali tajna. Sukobi su se samo gomilali.

Raspad elite prethodio je približno dve decenije raspadu države, približno
u vreme kada se Tepavac žalio Titu i o kojem je Burg pisao u vezi s listama
kadrova, a podele su se jasno nazirale već 1962. Elite su pri tom bile vođene
svojim ideološkim ubeđenjima, ali su ih nosili procesi koje elite nisu mogle da
kontrolišu. Stalna sporenja o brojkama iz privrednog života i privrednih računa,
neostvarenih razvojnih ciljeva, sporne institucionalizacije banaka, deviznog
kursa i raspolaganja devizama, stalne dopune organizacije odlučivanja, sve ih
je to vodilo u sve labavije aranžmane, a ti su opet zahtevali nove intervencije
jer ekonomski „čisti računi” nisu mogli biti dostignuti uprkos stalno novim
izravnanjima. Nakon raspada elite, a pre raspada države, to sporenje je omogućilo
ulazak u igru novim igračima koji su se posluživali etničkim preduzetništvom,
odnosno nacionalističkim narativima, koji su komunistima bili zabranjeni
(Sekulić idr., 2006).

Na posredan način, pucanje komunističke elite po nacionalnim šavovima
pripremilo je put ka normalizaciji odnosa elite i nacije, kako se to shvata u teoriji
elite. To ne znači da su svuda uspostavljeni odnosi konsenzualnosti kakve imaju
na umu Barton i Higli. Od višenacionalne, ideološke i netrpeljive elite krenulo
se ka obrascu nacionalnih elita, skoro univerzalnom u savremenom svetu, u još
uvek postojećem višenacionalnom državnom okviru. To ne znači ni da su te
nacionalne elite bile potpuno homogene. Naprotiv, mogle su se jasnije iskazati
političke razlike unutar elita.

Međutim, komunističke političke elite republika nikad, pa ni kad su bile
potpuno konstituisane, same nisu preduzimale korake za istupanje svoje jedinice
iz Jugoslavije, niti se može reći da su to činili njihovi pripadnici (Čolak, 2017).
Na primer, Milan Kučan, poslednji vođa slovenačkih komunista, još je januara
1990. izjavio da „secesija Slovenije nikad ne može da bude moj intiman izbor”
(https://www.rtvslo.si/slovenija/preberite-izjave-kaj-so-politiki-leta-1990-reklio-odcepitvi-slovenije/261128). Ali komunističke elite su oko 1986. počele da
se povezuju sa „kontraelitom” iz drugih delova političkog spektruma, koji su
zagovarali razilaženje.

Empirijski je predstavljeno da je jugoslovenska politička elita tendirala
nacionalnoj segmentaciji, uprkos tome što se i dalje držala transnacionalne
ideologije (socijalizam, samoupravljanje, bratstvo i jedinstvo) i što je obuzdavala
pojave ksenofobičnog nacionalizma. Objašnjeno je da je segmentaciona
tendencija postojala od početka i da se kasnije sve više izražavala, pa i sve više
naglašavala, dok nije preovladala oko 1970. g. Međutim, polazilo se od toga
da je nacionalna vezanost, u tipičnim okolnostima, bitno svojstvo savremenih
političkih elita (vidi, Teschke, 2003; Lacher, 2006). Te elite su i dalje činile
kadrovski supstrat političkih organa Jugoslavije (i republika), ali društveno više
nisu bile vezane u jedinstvenu grupu, što su Marinko, Ranković i Stefanović
pominjali već oko 1962–65. godine. Da su te institucije sve teže delovale je
zavisilo i od institucionalnog aranžmana i od postojanja odvojenih elita.

mada
je nastojala da obuzdava krajnosti

Vilmos Tehenészfiú wrote:Ima u onom tekstu gore deo koji Del Cap nije podebljao, a odnosi se na pare. Ekonomija slaba, razvoj nejednak, a svadjaju se kako da raspodele ono malo što je preteklo

https://istorija20veka.rs/wp-content/uploads/2021/07/2021_2_9_sel_415-434.pdf


SRBIJA I POLITIČKI ODNOSI U JUGOSLAVIJI U
VREME SAHRANE ALEKSANDRA RANKOVIĆA 1983:
TAČKE SUKOBA


...
Aleksandar Ranković, bivši potpredsednik SFRJ, koji je uklonjen sa funkcija na Brionskom plenumu 1966, umro je iznenada 19. avgusta 1983. u Dubrovniku, a sahranjen je tri dana kasnije u Beogradu. Uprkos zalaganjima vlasti da sahrana protekne u politički kontrolisanim tokovima, dve stvari su izmakle političkom nadzoru: masovnost i izrazi poštovanja Rankoviću tokom sahrane (aplauzi, skandiranje „Leka, Leka“, „Marko, Marko“, „Heroj Leka“, „Heroj Marko“, povici „Živeo“, a zvižduci i negodovanje kada je u govorima pominjana njegova osuda na Brionskom plenumu).

Masovnost je bila prva pojava koja je bola oči vlastima i nije bilo spora da je prisustvo bilo masovno, ali je bilo mnogo odstupanja u proceni broja prisutnih. U Predsedništvu CK SKS 25. avgusta 1983. Slobodan Emreković je procenjivao broj prisutnih na 70 do 80 hiljada i govorio o „punom groblju“, „od kapele do groba“, Ivan Stambolić je preneo procenu Državne bezbednosti o čak 108.000 građana. Odudarala je procena Branka Pešića, koji je bio na sahrani. Koristio je poređenje sa „Zvezdinim“ stadionom koji je mogao da primi 90.000 ljudi, dodao da taj broj „ni na tri groblja ne može da stane“ i procenio broj okupljenih na maksimalno 50.000. Savezni SUP je u informaciji od 2. septembra 1983. izvestio da je na sahrani bilo između 90.000 i 100.000 građana, među kojima dosta omladine, ali najviše onih srednje i starije dobi, veliki broj penzionisanih radnika organa unutrašnjih poslova, oficira i generala JNA, bivših rukovodilaca, lica sa odlikovanjima, domaćih i stranih novinara i snimatelja.24 Masovnost i političke poruke na sahrani Rankovića izazvale su veliku pažnju vlasti. Ta pažnja je multiplikovana unutarpartijskim sporovima oko odgovornosti za takav vid opozicionog delovanja.

Predsedništvo CK SKS je o dešavanjima na sahrani raspravljalo 25. avgusta 1983. Jedinstvo u oceni događaja nije bilo potpuno. Postojala je saglasnost oko karaktera – svi su se složili da je reč o političkoj demonstraciji (predsednik Predsedništva Srbije Nikola Ljubičić je upotrebio termin „miting“) i da je prisustvo naroda bilo masovno. Međutim, predsednik Predsedništva CK SKJ Draža Marković je insistirao na tome da je ta demonstracija bila organizovana. To nije bio stav srpskog vrha, a posebno ne beogradskog, jer bi u tom slučaju politička odgovornost Gradskog komiteta na čelu sa Ivanom Stambolićem bila velika. Predsednik Predsedništva CK SKS Dušan Čkrebić i predsednik GK Beograda Ivan Stambolić su insistirali na tome da Državna bezbednost nije posedovala informacije o organizovanoj akciji niti da će građani na sahranu doći tako masovno (Stambolić je govorio o „spontanom okupljanju“ i da nije bilo nijednog indikatora organizovanosti). Oni su insistirali na tome da je specifičnost Beograda bila najveća koncentracija „dogmatskih snaga“, posebno pripadnika SUP-a penzionisanih posle pada Rankovića 1966. Čkrebić je pominjao i nacionalistički uticaj, ali još više „element Kosova“, to jest svest velikog broja ljudi da je na Kosovu bilo bolje stanje u vreme Rankovića. Konačno, smatrao je da je nezadovoljstvo iskazano na sahrani bilo i posledica složene ekonomske situacije. On i Stambolić su zaključili da je na sahrani bilo mnogo boraca iz revolucije i penzionisanih generala. Čkrebić i Dragoslav Marković su pozivali na dodatnu političku opreznost. Čkrebić je upozorio da treba voditi računa da se u budućnosti spreči „mimohod“, „neuobičajena poseta“ grobu, to jest da Rankovićev grob ne postane simbol protivnika režima. Čkrebić je bio otvoreniji od ostalih u tumačenju značaja događaja na sahrani, shvatajući da su oni bili pokazatelj velikog nezadovoljstva u društvu, s kojim je SK morao da računa: „da znamo brate i da mi ne živimo u nekim oblacima da znamo da budemo realni da šta imamo i s čim treba realno da računamo“.

Predsedništvo CK SKJ je više puta razmatralo politički aspekt sahrane Rankovića (6. septembra, 4. i 14. oktobra, 22. novembra). Osnovni ton diskusije bile su optužbe iz pokrajina i Hrvatske i BiH upućene Savezu komunista Srbije i beogradskoj partijskoj organizaciji i vlastima zbog srpskog nacionalizma. Pokrajinski političari (Slavko Veselinov, Petar Matić) i pojedini političari iz Hrvatske i BiH (Dušan Dragosavac, Jure Bilić, Branko Mikulić, Hamdija Pozderac, Nikola Stojanović) koristili su i inače svaku priliku da u saveznom partijskom predsedništvu napadnu rukovodstvo Srbije zbog pisanja štampe u Srbiji ili delovanja intelektualaca koje je bilo suprotno politici vlasti, da pokušavaju da se mešaju u rad Saveza komunista Srbije, predlažu ili zahtevaju zabranu pojedinih knjiga i šire strah od srpskog nacionalizma, a masovan dolazak građana na sahranu Aleksandra Rankovića bio je samo jedan od povoda za takve napade.

Predsedništvo CK SKJ je 6. septembra 1983. razmatralo informacije o sahrani kojima je raspolagalo. Zauzimanje stavova je odloženo za sledeću sednicu. Telo sastavljeno od predstavnika šest republičkih, dve pokrajinske i jedne armijske partijske organizacije bilo je i po ovom pitanju poligon za iznošenje pogleda iz vizure partikularnih interesa. U tom smislu je odbačena Informacija koju je ovim povodom poslalo Predsedništvo SFRJ, a koju je 31. avgusta sastavila Služba Predsedništva SFRJ za pitanja zaštite ustavnog poretka. Taj tekst je bez uvijanja identifikovao najvažnije uzroke nezadovoljstva građana, ispoljenog između ostalog i na sahrani Rankovića. Povodom masovnosti na sahrani, u prvi plan je istaknuta zabrinutost zbog prisustva velikog broja mladih ljudi i penzionisanih generala i oficira JNA, posebno što je dolazak bio spontan. Ponašanje „izvesnog“ broja građana je ocenjeno kao „izraz masovnog protesta, odnosno nezadovoljstva situacijom u društvu u celini, a posebno njihovim položajem – u prvom redu ekonomskim i političkim – u okviru našeg društva“. Za najvažnije uzroke nezadovoljstva su ocenjeni visoka inflacija, koja je ugrožavala čak i standard radnika sa srednjim prihodima, činjenica da je do povećanja cena dolazilo posle usvajanja Programa stabilizacije i dramatičnog istupanja Milke Planinc, osećanje nemoći mladih ljudi da takvo stanje menjaju preko političkih i društvenih organizacija, visoka stopa nezaposlenosti i nezadovoljstvo stanjem na Kosovu. U Informaciji je stajala sledeća ocena: „Radni ljudi su nezadovoljni i posebno zabrinuti zbog faktičkog političkog nejedinstva u društvu u nekim kapitalnim pitanjima i neodgovornosti u društvu, počev od OOUR i najužih društveno-političkih zajednica do najsloženijih OOUR i najviših društvenih i društveno-političkih organa u pokrajinama, republikama i federaciji“. Zatim: „Očigledno je da ovde nije reč o neprijateljskim istupima nego o zabrinutosti radnih ljudi za budućnost zemlje“. Pomenuto je i nezadovoljstvo „radnih ljudi“ nagrađivanjem i beneficijama zaposlenih u neproizvodnim delatnostima. Kao uzrok nezadovoljstva u narodu pomenuta je nedoslednost u izricanju kazni separatistima na Kosovu i muslimanskim nacionalistima u Sarajevu (izricanje drastičnih kazni, pa kasnije smanjivanje ili obrnuto). Pomenuto je jačanje nacionalizma, pri čemu je detaljno opisan incident kod Sjenice kada je 2. avgusta grupa muslimanskih mladića „bezrazložno“ napala grupu mladića i devojaka Srba.

...

Nesporazumi političkih struktura su zaoštreni kada je Predsedništvo CK SKJ 4. oktobra usvojilo Informaciju (koja je datirana 5. oktobrom) povodom smrti i sahrane Rankovića. U Informaciji je stajalo da se radilo o očitom političkom neslaganju sa „principijelnim ocenama“ SKJ o „delovanju i političkoj poziciji“ Rankovića. Povod za političko neslaganje saveznog partijskog predsedništva, sa jedne, i GK Beograda i SKS, sa druge strane, bilo je nekoliko ocena u Informaciji. Najpre, navedeno je da su sahranu iskoristili ljudi sa „velikosrpskom nacionalističkom i birokratsko-etatističkom orijentacijom“ za ispoljavanje svojih stavova. Drugo, povučena je paralela sa događajima na Kosovu 1981. Na kraju, najvažniji je bio poslednji pasus, koji je predstavljao otvorenu političku osudu Gradskog komiteta Beograda, na čelu sa Ivanom Stambolićem: „Redovnom kritičkom analizom stanja i kretanja u svakoj sredini, ovakvi i slični slučajevi moraju se unapred uočiti i uvek, konkretnim političkim akcijama, na vreme sprečiti. Povodom sahrane A. Rankovića posebne pouke i upozorenja treba da izvuku Savez komunista i rukovodstvo grada Beograda“.

Ova informacija je sačinjena kao rezultat rasprave na Predsedništvu CK SKJ 4. oktobra 1983. Sporni pasus nije bio u predlogu Informacije, ali jeste dodat posle diskusije. Najviše napada na GK Beograda i SK Srbije dolazilo je od pokrajinskih političara iz Vojvodine (Slavko Veselinov i Petar Matić) i Hrvatske (Dušan Dragosavac). Masovnost na sahrani je bila povod za novi napad na Srbiju sa optužbom za nedovoljnu borbu protiv nacionalizma. Slavko Veselinov nije želeo da slučaj prođe bez ukazivanja na političku odgovornost Gradskog komiteta („da se vidi i politička odgovornost“, „to nije hiljadu ljudi na jednoj sahrani, to je sto hiljada ljudi sa određenim kazivanjem, skandiranjem (...) teško je to prihvatiti u političkoj oceni da 200 hiljada komunista Beograda ne zna da li će se na jednom mestu u Beogradu skupiti tog dana 100 hiljada ljudi“). Zahtevao je i uvid u poslate telegrame saučešća, tvrdeći da nisu slati bez „političkog razloga i interesa“. Petar Matić je odgovornost proširivao na celu partiju, pre svega na SKS, zahtevajući da se postave zadaci „ne samo Savezu komunista Srbije ili Gradskom komitetu i svim drugim delovima Saveza komunista oko mera koje treba preduzeti da se tako nešto, bez posledica po onog ko odgovara za političko stanje i odnose ne može i ne sme desiti“. Smatrao je da analiza koja je vršena u saveznom Predsedništvu neće biti dovoljna „pouka“ za SKS i GK. Dušan Dragosavac je potencirao odgovornost beogradskog rukovodstva rečima: „oni nisu tamo vlasnici-feudalci, oni samo imaju pojačanu odgovornost prema svima“. Dodao je da su događaji u Beogradu imali odraza na stanje u celoj zemlji, tražio analizu političkog stanja u Beogradu i njegovu promenu.

pic.twitter.com/iNVw8Jxh4V

— Hmgo (@8thguy_) January 1, 2022