Zašto su profesionalni sportisti toliko plaćeni?

William Murderface wrote:Jbt, Zuperiska, ubitacno si dosadan. Ali ubitacno. Prosto mi nije jasno kako samog sebe ne uspavas negde na pola posta. Ono, pises, pises, pises i odjednom ti glava samo nezno klone na tastaturu.

Nisam nikoga gadjao.
To kazi prvo njima. Kao sto mozes videti, nigde nikoga nisam napadao dok se ne napravi prvi pametan.
Samo dobiju ono sto traze, problem za njih je sto ono sto napisem istina dok oni uglavnom imaju licne impresije ali meni to nije problem.

Quincy Endicott wrote:Još jedna pogrešna a naširoko prihvaćena premisa je ta da je amaterski sport sirotinjski i radnički a profesionalni bogataški. Upravo je suprotno. Pjer de Kuberten je bio baron a Aleks Ferguson gedža iz Govana.

Postoji jedna oblast u kojoj čovek još može da se prepusti igri, ali tehnika je i tu popunila sve praznine. Mislim na sport.


Sport je bio uslovljen organizacijom velikih gradova; izvan gradskog života nemoguće je zamisliti njegov nastanak. Seoski „sport” je bleda imitacija onog gradskog i nema nijednu od karakteristika onoga što nam je poznato kao sport.


Sportski rečnik je engleski; on je uvezen na kontinentalni deo kada su evropske kontinentalne nacije potpale pod uticaj engleske industrijalizacije. Kada je industrijsko težište prešlo u Ameriku, prevagu su odnele američke sportske forme. Sovjetski Savez počeo je da razvija sport s početkom svoje industrijalizacije; jedina zemlja koja je imala organizovani sport u centralnoj Evropi, Čehoslovačka, bila je i jedina industrijalizovana.


Sport je vezan za industriju zato što on predstavlja reakciju protiv industrijskog života. Zapravo, najbolji sportisti dolaze iz radničkih sredina. Seljaci, drvoseče i njima slični su možda krepkiji od proletarijata, ali nisu tako dobri sportisti. Razlog je delimično i to što rad za mašinom razvija muskulaturu neophodnu za sport, koja se veoma razlikuje od muskulature poljoprivrednika. Rad za mašinom takođe razvija brzinu i preciznost pokreta i refleksa.


Pored toga, sport je povezan s tehničkim svetom zato što je i sam sport tehnika. Poznat je ogroman kontrast između sportista Grčke i Rima. Za Grke je fizičko vežbanje bila igra za slobodno i harmonično razvijanje oblika i snage ljudskog tela. Za Rimljane je to bila tehnika za povećanje efikasnosti legionara. Danas preovlađuje rimska koncepcija. Svi znaju kakva je razlika između ribara, plivača, bicikliste i ljudi koji pecaju, jedre, plivaju i voze bicikl kao sport. Ovi drugi su tehničari; kao što kaže Jinger, oni „teže da dovedu do perfekcije mehaničku stranu svoje aktivnosti”. Ta mehanizacija akcija udružena je s mehanizacijom sportskih uređaja: štoperica, startnih mašina, itd. U tom tačnom merenju vremena, u tom preciznom treniranju mišićnih pokreta i u principu „rekorda” srećemo se s jednim od suštinskih elemenata industrijskog života primenjenim na sport.


Ovde ljudsko biće takođe postaje neka vrsta mašine, a njegova mašinski kontrolisana aktivnost postaje tehnika. Tehnička civilizacija ima koristi od te mehanizacije: pojedinac, uz pomoć discipline koju mu nameće sport, ne samo da se igra i opušta od raznih prinuda kojima je podvrgnut, nego se i nesvesno obučava za nove prinude. Ponavlja se poznati proces: istinska igra i uživanje, dodir s vazduhom i vodom, improvizacija i spontanost – sve to nestaje. Te vrednosti se gube pred težnjom za efikasnošću, rekordima i striktnim pravilima. Sportsko treniranje čini od pojedinca efikasnu aparaturu, kojoj je od sada strano sve osim surove radosti eksploatisanja sopstvenog tela i pobeđivanja.


Nije, međutim, najvažnije obrazovanje nekolicine specijalista, već proširivanje sportskog mentaliteta na mase. U meri u kojoj to predstavlja snažnu reakciju na puku pasivnost sportova za gledanje, to je dobro. Ali, uobičajen ishod je integracija sve većeg broja nevinih u jednu podmuklu tehniku.


Nema potrebe govoriti o totalitarnom stanju uma kojem bavljenje sportom utire put. Stalno slušamo da je vitalna stvar „timski duh”, itd. Vredi primetiti da je tehnicizirani sport prvo razvijen u Sjedinjenim Državama, najkonformističkoj od svih zemalja, a da se onda, po prirodi stvari, razvio u diktaturama – fašističkim, nacističkim i komunističkim – do tačke u kojoj je postao neophodan sastavni deo totalitarnih režima.


Sport je suštinski faktor u stvaranju masovnog čoveka. U isto vreme, to je i faktor disciplinovanja i to na dva načina. On se precizno podudara s totalitarnom i s tehničkom kulturom. U „novim” zemljama treba uočiti zajednički prodor tehnike i sportske prakse. Autoritarne države razumeju i do kraja eksploatišu efikasnost tehniciziranog sporta u pretvaranju svojih građana u konformiste i ljude mase. Jedna od glavnih stvari kojima se hvale komunističke zemlje jeste da one proizvode šampione u zemljama koje do tada nisu ni čule za reč sport. To je jedan od efekata totalitarnih društava, ali to istovremeno predstavlja jedan od njihovih modusa delovanja. Sport je na svaki zamisliv način produžetak tehničkog duha. Njegovi mehanizmi sežu do dubina unutrašnjeg života pojedinca, gde njegovo telo i njegove pokrete menjaju kao funkciju tehnike, a ne kao funkciju nekog tradicionalnog cilja stranog tehnici, kao što su, na primer, harmonija, radost ili ostvarenje nekog duhovnog dobra. U sportu, kao i svuda drugde, ne može biti ničeg nekoristoljubivog; sve mora biti korisno i mora zadovoljiti tehnička očekivanja.


Sport bez odstupanja sprovodi mehaničku tradiciju obezbeđivanja olakšanja i zabave radniku kada ovaj završi sa svojim pravim poslom, tako da ni u jednom trenutku ne bude nezavisan od ove ili one tehnike. Građanin tehničkog društva u sportu nalazi isti duh, kriterijume, moral, akcije i ciljeve – ukratko, sve tehničke zakone i običaje – s kojima se susreće u kancelariji ili fabrici.

Zuper wrote:

Utvara wrote:Fudbal troši, a ne zarađuje pare.

To je neoboriva činjenica, dokazali prostim knjigovodstvom u knjizi Soccernomics.

Sva TV prava, dresovi i privesci širom sveta, transferi, kad se saberu, pokrivaju pola godišnjih troškova jednog Real Madrida. Ostatak se pokriva od države, od donatora, od kredita, vlasnika itd. Fudbal je reklama za vlasnika, za lokalnu samoupravu, za grad, za državu, zato se prave nacionalni ili regionalni stadioni koji zvrje prazni, itd.

Klubovi retko ili nikada idu u stečaj, čak i u pravnim državama kao što je Engleska. Uvek se nađe neka kvaka, izmisli se neki UPPR kao kod Zvezde. Samo ako postoji dobra volja, a za fudbal uvek ima volje.

Košarka se ne razlikuje mnogo od fudbala u tom smislu, mada to valja istražiti.

Fudbal i neki drugovi sportovi sluze za kanalisanje energije narodnih masa.
Dodje vikend, ti kao debil sednes u pab ili ispred tv, jer namas novca da kupis kartu koju ce kupiti neki Japanc ili Kinez po neverovatnim cenama, i onda ti tu nesto skakuces i nerviras za sustinski totalno nebitnog nepismenog idiota koji gura loptu, kojeg su mediji napravili uz zvezdu oko koje se nerviras.
I onda tokom radne nedelje razmisljas o novom vikendu da nekako nadjes poslednju paru za stadion.
Da ne govorim o casual oblacenju...koliko je trebalo za Stone Island, FP...ludost.
Naravno, uvek se uvecava broj takmicenja da bi se pokrilo sto vise dana u nedelji.
Dokon um ne treba ostaviti slobodnim.

Koliko to moze ici jer npr. nemacki fudbal.
Oni su svoj poraz u Drugom svetskom ratu omeksavali preko fudbala. Zato je koriscen i doping npr. 1954.
Toliko to moze biti izduvni ventil.

Inace sam isao na utakmice i danas dosta pratim sport. Pa nisam ja neki nesrecni djalme abdurahan sa svojim retardiranim hipsterstvom, ipak je sport bolje od toga.
Ali sam svestan sustine danasnjeg sporta i cemu sluzi.

Tokom Hladnog rata(a i danas) su citavi naucni porgrami na drzavnom nivou radjeni zarad dopinga kako bi se pobedio mrski neprijatelj.
Dakle, ima uticaja na mase.

Santino wrote:mislis takmicenje je osnova sveta u kome zivimo.  a i kakav je to svet u kojem ne postoji nikakva tenzija?

No Country wrote:Јеботе, коју год тему да отворим - удавим се у дубоким мислима.