i jos:
Whole Foods employees across the US plan on calling in sick on Tuesday
Ideologije koje živimo su kao vazduh koji dišemo. Prihvatamo ih kao nešto što se podrazumeva. Nismo ih ni svesni, kao što ja nisam bio svestan sopstvene ideologije 1975. godine. Ili kao što moji prijatelji nisu bili svesni ideologije koja je dominirala unutar Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda u poslednje dve decenije 20. veka. Neoliberalizam se jednostavno podrazumevao (mada se ta reč tada nije koristila), a njegove pouke i preporuke bile su tako jasne i zdravorazumske da se lako kvalifikovao za ulogu najbolje moguće ideologije: one koju branimo i sprovodimo je i ne shvatajući da to činimo. Ali sada se i ona ruši.
Kada me pitaju kako je bilo raditi za Svetsku banku na vrhuncu moći neoliberalizma, sagovornici obično očekuju da čuju da smo na neki način bili primorani da se povinujemo zapovestima neoliberalnog učenja. Ali nije bilo tako. Ideologija je bila laka i za mnoge nevidljiva; nikada nisu osetili njenu težinu. Siguran sam da mnogi od mojih prijatelja koji su je sprovodili ni danas toga nisu svesni. Početkom 90-ih godina, jedna uticajna osoba, koja sebe nije smatrala „neoliberalom“, oštro se protivila radu na nejednakosti: nejednakost nije problem – naprotiv, moramo proizvesti više nejednakosti da bismo podstakli rast. Jedan drugi uticajan čovek (u ovom slučaju Larry Summers) proslavio se memorandumom u kome predlaže da se problem zagađenja reši tako što ćemo otpad izvoziti u Afriku, zato što je vrednost ljudskog života tamo znatno niža nego u bogatim zemljama. Kasnije je tvrdio da je memorandum napisan u šali, ali sadržinom je dobro pogodio duh vremena. Treća osoba, koja i danas uporno odbija etiketu neoliberala, ponosno je ponudila novi pristup rešavanju problema – otvaranjem novih tržišta. Kao da ne zna da je komodifikacija svega što postoji glavna odlika neoliberalizma. Kao da živi u svetu u kome Polanyi i fiktivne robe nikada nisu postojali.
Slično vernicima, mnogi ekonomisti su neoliberalizam videli kao samu suštinu svih najboljih i najrazumnijih ideja. Braneći Vašingtonski konsenzus, John Williams je pisao da je to „jezgro mudrosti koje prihvataju svi ozbiljni ekonomisti“. Danas, posle šokova 2007. i 2020, kada je neoliberalizam praktično mrtav, lako je uočiti koliko su bili u krivu. Ali dok je neoliberalizam vladao, živeli su u sopstvenom ideološkom svetu „koji prihvataju svi ozbiljni ekonomisti“ i činilo im se da je to jedini svet koji postoji. I da će taj svet večno trajati. Kao što se i meni činilo 1975. godine.
Erős Pista wrote:Sve, sve, ali Scary Movie
Gross out komedije su bile i ostale zlatni standard americke bioskopske zabave. Arthaus horori jesu smor, ali u bioskopima dominiraju senaesti nastavci Conjuringa i slicni mejnstrim dzampsker festovi. Prestiz televizija je mozda predmet beskrajnih osvrta, ali najgledanije serije su i dalje network standardi poput NCISa, Law and Order SVU i sapunice svih vrsta. Vulgarnost Scary Movie gilmova nema veze sa klasom vec sa godinama i polom najbrojnije bioskopske publike - teenage boys.
Vilmos Tehenészfiú wrote:Masite momci, prava trailer trash zabava devedesetih je bila za odrasle Rosaanne sitcom, a za mladje Beavis and Butthead. I gle cuda, oba reboot-a su velicanstveno ljosnula na zemlju, B&B pocetekom a Rosanne krajem 2010tih.
Јанош Винету wrote:Vilmos Tehenészfiú wrote:Masite momci, prava trailer trash zabava devedesetih je bila za odrasle Rosaanne sitcom, a za mladje Beavis and Butthead. I gle cuda, oba reboot-a su velicanstveno ljosnula na zemlju, B&B pocetekom a Rosanne krajem 2010tih.
Мислим да си на трагу нечега врло важног. Постепене маргинализације рок музике у младих - то је оно што је сахранило Бивиса и Батхеда.
Roseanne нисам гледао, али верујем да је сличан механизам.
Ја имам сличан осећај да треба оштро раздвојити период од 2000-20005 и од 2007-2012/3 (појаве тзв. ”новог интернета” који је коинцидирао са светском економском кризом).
Тада се десило нешто преломно, једна генерација конзумената је отишла у пензију, али генерација произвођача није. Правили су ствари али новопридошли то нису хтели.
“The market will regulate itself!”
— Captain Nasdaq (Vengeful) (@CaptainNasdaq) July 10, 2020
The market: pic.twitter.com/FLE0azlVuq
In this article I am not concerned with the adequacy of Marx's definition of working class membership. I propose instead to assess the truth of the consequence he rightly or wrongly inferred from that definition. Is it true that workers are forced to sell their labor power?
This question is debated in the real world, by nonacademic people. Supporters and opponents of the capitalist system tend to disagree about the answer to it. There is a familiar right-wing answer to it which I think has a lot of power. In this article I argue against leftists who do not see the answer's power and against rightists who do not see the answer's limitations.
Hillary Clinton gets a podcast after playing a prominent role in destroying Iraq, Libya, Syria, Yemen, Honduras and Haiti.
— Sarah Abdallah (@sahouraxo) September 22, 2020
And Julian Assange faces 175 years in prison for bringing the atrocities of war criminals like her to light.
Upside-down world. https://t.co/g53WsmCC0E
There is a specific aspect of Marx’s theory of capitalism that I believe isn’t sufficiently emphasised. And that is Marx’s view that capital is an actual entity — a being with a mind of its own that operates independently from us.
And of course, when stated plainly like this, the proposition seems absurd. How can a large sum of money that is used to make profit have a mind of its own? That doesn’t make any sense at all.
But my aim, here, is to explain precisely why this proposition is not absurd, but in fact articulates the essential nature of capital, and that viewing capital as an entity is necessary to fully understand the social reality that we find ourselves in.