Home
by Guest Tue Oct 02, 2018 9:35 pmPostoji mnogo razlika koje bitno utiču na sve što se dešavalo.
Jedna od bitnih je ponašanje čelika kombinovano sa protivpožarnom zaštitom. Pišem po sećanju podatke, davno sam se time bavio, možda negde omanem sitno, ali suštinu neću mnogo da omanem.
Građevine koje strukturno drži čelik imaju jednu opasnu falinku. Čelik je krut da izvinete do nekih 550 stepeni c, a posle toga postaje k'o žvaka. Zbog toga se primenjuje takva zaštita koja sprečava zagrevanje konstrukcije tokom definisanog vremena, pa su tako standardizovane zaštite na 30, 60 i 90 minuta. One definišu vremenski period tokom koga će čelik zadržati svoje osobine i omogućiti evakuaciju.
Tu je prva začkoljica - različiti sistemi zaštite se primenjuju u Evropi i USA. Pored toga, ovde nismo imali klasičan požar, nego je došlo i do eksplozija koje su verovatno mehanički ogolile čelik, pa je sve počelo da puca tamo gde je najslabije, zbog termalne provodljivosti čelika. Zgradurina poput WTC-a je statički daleko osetljivija od Ušća, pa je samim tim, verovatno, i različita temperatura bila potrebna, da čelik popusti. Ne znam tu detalje, ali mogu da tvrdim da je pad WTC-a bio logičan, baš onako kako se i dogovio. Zaštita cementnim košuljicama koje su krte je u slučaju eksplozije kakva je bila u WTC-u daleko osetljivija od zaštite intumescentim premazima koji imaju značajno veću elastičnost.
Pored toga, u WTC-u je verovatno veliku ulogu u širenju požara i prenosu toplote igrao ventilacioni sistem. Evropska zaštita kanala za ventilaciju pretpostavlja premaze koji bubre tokom požara, tako da fizički zatvaraju kanale kada se postigne dovoljna T. U tom sistemu dolazi do hemijske reakcije polifosfata, melanima, pente, katalizovane sa TiO2, što dovodi do toga da premaz debljina 1-2 mm poraste na preko 10 cm. Ima dosta slika na netu koga zanima funcionisanje - intumescent coatings - je dovoljno za pretragu. To USA nisu radile nego su koristile drugačije, lošije sisteme.
Duga je priča, koliko znam, mogu da napišem, ako ima zanimacije.
Jedna od bitnih je ponašanje čelika kombinovano sa protivpožarnom zaštitom. Pišem po sećanju podatke, davno sam se time bavio, možda negde omanem sitno, ali suštinu neću mnogo da omanem.
Građevine koje strukturno drži čelik imaju jednu opasnu falinku. Čelik je krut da izvinete do nekih 550 stepeni c, a posle toga postaje k'o žvaka. Zbog toga se primenjuje takva zaštita koja sprečava zagrevanje konstrukcije tokom definisanog vremena, pa su tako standardizovane zaštite na 30, 60 i 90 minuta. One definišu vremenski period tokom koga će čelik zadržati svoje osobine i omogućiti evakuaciju.
Tu je prva začkoljica - različiti sistemi zaštite se primenjuju u Evropi i USA. Pored toga, ovde nismo imali klasičan požar, nego je došlo i do eksplozija koje su verovatno mehanički ogolile čelik, pa je sve počelo da puca tamo gde je najslabije, zbog termalne provodljivosti čelika. Zgradurina poput WTC-a je statički daleko osetljivija od Ušća, pa je samim tim, verovatno, i različita temperatura bila potrebna, da čelik popusti. Ne znam tu detalje, ali mogu da tvrdim da je pad WTC-a bio logičan, baš onako kako se i dogovio. Zaštita cementnim košuljicama koje su krte je u slučaju eksplozije kakva je bila u WTC-u daleko osetljivija od zaštite intumescentim premazima koji imaju značajno veću elastičnost.
Pored toga, u WTC-u je verovatno veliku ulogu u širenju požara i prenosu toplote igrao ventilacioni sistem. Evropska zaštita kanala za ventilaciju pretpostavlja premaze koji bubre tokom požara, tako da fizički zatvaraju kanale kada se postigne dovoljna T. U tom sistemu dolazi do hemijske reakcije polifosfata, melanima, pente, katalizovane sa TiO2, što dovodi do toga da premaz debljina 1-2 mm poraste na preko 10 cm. Ima dosta slika na netu koga zanima funcionisanje - intumescent coatings - je dovoljno za pretragu. To USA nisu radile nego su koristile drugačije, lošije sisteme.
Duga je priča, koliko znam, mogu da napišem, ako ima zanimacije.
Erős Pista
