Уз Мошу Пијаде, доласком Петка Милетића на робију нашле су се две личности од великог утицаја међу комунистима у Казненом заводу Сремска Митровица. Око њих двојице почела је подела затвореника и њихово груписање. Сукоби између партијских челника и њихових следбеника водили су се око карактера акција на робији, самим тим и око руководеће улоге у партијској организацији. Петко Милетић је био вођа „фундаменталистичког радикализма“ међу осуђеним комунистима.
...
Истицао се као човек који је најкомпетентнији, проповедајући саможртвовање и антиинтелектуализам. Он и његови следбеници, називани „вахабити“ по угледу на фанатични исламски покрет, заступали су „херојски комунизам“, инсистирали на ,,класној борби“ и непопуштању затворској управи. У складу са таквим становиштем ова група је била у сталном сукобу са казнионичким властима. Тактика Моше Пијаде, која се заснивала на политичко-идеолошком изграђивању чланова и избегавању беспотребних сукоба, окарактерисана је као ,,ликвидаторско-опортунистичка“. Корени сукоба између двојице партијских руководилаца могу се тражити и у нетрпељивости Петка Милетића према „интелектуалцима“, у које је Моша Пијаде по свом образовању свакако спадао. Антон Колендић се присећа разговора у коме је Петко Милетић истицао да „није волео књигу“, износећи свој презир према ,,интелектуалцима,“ који је исказивао и у односу према руководећим људима Партије истичући њихово ,,небољшевичко“ понашање. Овакав став је био у складу са ,,линијом“ Партије, протеривањем ,,интелектуалаца“ из ње, стварањем професионалних кадрова који не преиспитују директиве Партије, већ их беспоговорно извршавају.
Како је VII конгрес Коминтерне, одржан у Москви од 25. јула до 20. августа 1935. године, донео промену у тактици комунистичког покрета, КПЈ је била упућена на другачије начине рада са којима дотадашња политика није била у складу. Партијској организацији у Казненом заводу Сремска Митровица то је било истакнуто у писму Централног комитета 1936. у коме је речено да је одступање од линије VII конгреса Коминтерне видљиво у ставу да се борбеност комуниста спроводи у сталним сукобима са управом казнионе. Тактика комунистичке организације на робији мора проистицати из оцене сопствених снага, као и снаге противника, а не из ,,радикализма“ којим се ризикује и оно што је стечено. Као носилац ,,радикализма“ означен је Петко Милетић, који је сматрао да се активност осуђеника показује само у отвореној борби са управом. Из ових разлога, у писму је речено да он нема квалификације да руководи партијском организацијом на робији и стога је било потребно изабрати нови КК. Циљ оваквих директива није дисквалификација Петка Милетића, „који нам је мио и драг као и досад“, већ чување извојеваних тековина. Милетић није усвојио директиву Централног комитета, тумачећи својим присталицама да је линија ЦК КПЈ постала ,,опортунистичка“. Захваљујући његовом положају и угледу у комунистичком покрету и сам став ЦК по питању смењивања убрзо је промењен. Оштрица је усмерена ка оним члановима Партије који се нису слагали са оваквим акцијама.
...
Уздизање личности Петка Милетића настављено је након физичких обрачуна међу комунистима до којих је дошло 6. августа 1937. године. Његова група искористила је овај догађај да алармира партијску јавност изван казнионе како Петку прети опасност. Изнесено је да је покушано убиство „хероја народне борбе и вође пролетеријата земаља Ј. нашег друга Петка Милетића“. Поводом овог догађаја написан је и чланак у Рундшау, листу који је издавала Коминтерна, чиме је сукоб пренесен и у међународну јавност. Централни комитет је и овога пута подржао руководство партијске организације на робији, што је видљиво у писму које је Јосип Броз Тито упутио Андрији Хебрангу критикујући његово опозиционарство и делатност уперену против Петка Милетића. Међутим, убрзо је Броз променио мишљење, како о држању Андрије Хебранга тако и о стању у партијској организацији на робији.
...
Док је Милан Горкић руководио ЦК, сукоб у сремскомитровачкој казниони се није ширио, због процене да би то нанело штету Партији. Уз то, руководство је респектовало чињеницу да је већина осуђеника комуниста на страни КК и Петка Милетића, али и то да је он израстао у легендарно име комунистичког покрета Југославије. Заокрет у односу према њему и ускраћивање подршке ЦК долази са променама у руководству Партије, када је Милан Горкић ухапшен а Јосип Броз преузео функцију секретара Партије, средином августа 1937. године. У овом периоду КПЈ улази у нову етапу, која се огледа у чишћењу њених редова и пребацивању грешака на раније руководство. Чланови Партије су карактерисани по томе колико су пали под утицај Милана Горкића. Како Броз није добио потврду за руководство од Коминтерне, у партијском врху настала је борба за преузимање вођства КПЈ и утврђивање позиција. Тумачећи опозив и хапшење Милана Горкића а затим резерве Коминтерне према Јосипу Брозу и ЦК и отказивање финансијске помоћи као знак да руководство КПЈ више не постоји, Иван Марић и Лабуд Кусовац су почели да се повезују са појединцима у земљи, најпре са Петком Милетићем. Пошто је уживао огроман углед у комунистичкој организацији, имао подршку од Ивана Марића из Париза, а најпре и најбитније, стајао на челу најјаче партијске организације у земљи – организације на робији у Сремској Митровици – истакнут је као најозбиљнији кандидат тј. противкандидат Јосипу Брозу за вођу КПЈ. Уколико је Јосип Броз желео да се одржи на челу КПЈ, јасно је да је утицај Петка Милетића морао бити сузбијен, како унутар казненог завода тако и у партијским организацијама у земљи. На његову иницијативу 1937. донета је одлука да се покрене акција против Петка Милетића и групе која га је подржавала. На седници ЦК 9. децембра 1937. дошло је до сукоба међу члановима комисије која је испитивала стање на робији, првенствено по питању Милетића. Иван Марић је дао оставку на рад у комисији устајући у његову одбрану. У писму Георгију Димитрову, генералном секретару Коминтерне, Марић је истакао заслугу Петка Милетића за извојевана права затвореника која су омогућила политичко и теоријско усавршавање и развијање чланова Партије на робији, осуђујући акцију Централног комитета уперену против њега, а не против „троцкиста“ и „опортуниста“, међу које је сврставао и Мошу Пијаде. У писму стоји: подвлачим да је П. Милетић један партијски капитал кога треба чувати“.
Комисија је продужила свој рад, сада у саставу Јосип Броз и Воранц Прежихов. Тито је саставио писмо за партијску организацију на робији у коме је осуђена делатност Петка Милетића. Припремајући атмосферу за његово смењивање, писмо је разаслано свим партијским организацијама у земљи. Обавештавајући ПК КПЈ Србије Јосип Броз истиче: „Шепо [партијско име Петка Милетића] се потпуно дисквалифицирао као руководиоц Циглане [партијска организација у казненом заводу] и носи личну одговорност да је тако далеко дошло.“
...
У Казнени завод Сремска Митровица писмо Централног комитета стигло је 23. децембра 1937. године. Писмо, тзв. ,,децембарски апел“, означило је почетак сузбијања утицаја Петка Милетића, како у партијској организацији на робији тако и у комунистичком покрету. У њему је јасно речено да је руководство партијске организације на робији истакло претензије на руководство КПЈ. Закључено је да је на робији створен ,,центар фракционашке делатности“ и да „какић тражи да постане на тај начин самосталан руководећи форум, а то је препад на ЦК и на јединство Партије“. Даље стоји: „ово је дјело болесне амбиције неколико људи који желе да се дочепају на тај начин руководства читаве фирме“. Петко Милетић је оптужен да је планирао да сазове конгрес КПЈ на који би он лично дошао и тако преузео вођство Партије. Централни комитет је сменио КК, а за вођење његових послова одредио Мошу Пијаде.
,,Децембарски апел“ је створио у организацији на робији два табора, од којих је један тврдио да ,,фракција“ постоји још од раније, а други да је није било и да је нема, чиме је отворен дуготрајан сукоб. Посебан проблем је био уверити чланове у оправданост критика, јер су њима погођени они чланови Партије који су до тада уживали подршку ЦК и сматрани за најбоље партијске кадрове са великом популарношћу у комунистичком покрету, а то се најпре односи на Петка Милетића. Његова добра репутација ни у току 1937. није била смањена. Милан Горкић у својој брошури ,,Новим путевима“, која се појавила исте године, спомиње као истакнуте комунисте, због доброг држања на полицији, поред Ђуре Ђаковића, Јосипа Броза Тита и других, и Петка Милетића, пишући да су „својим јуначким држањем уздигли барјак наше партије“.
...
У Ударнику су и даље излазиле песме спеване у његову част:
,,Има код нас бољшевика
Комуниста што су дика
Има Петка комунара
Капејота кормилара
И будућег комесара
Што је Бошко Југовићу,
Према доктор Марковићу,
Што је Милош Обилићу,
Према Петку Милетићу.“
...
Упоредо са рашчишћавањем стања унутар завода, текло је сузбијање делатности „петковаца“ у организацијама напољу. Петко Милетић је одржавао везу са ЦК у Паризу, а његов утицај је видан и у организацијама у Словенији, Београду, Загребу, а посебно у Црној Гори. На покрајинској конференцији КП Словеније, 29. априла 1938, Јосип Броз је истакао ,,фракционашку“ делатност Петка Милетића. Иако је конференцији присутвовао одређен број његових присталица, изражена је солидарност са предузетим мерама.
...
Међутим, иако је Јосип Броз из Партије искључио два бивша члана КК, Бориса Војниловича и Ивана Корског, на Петка Милетића нису примењене никакве санкције. Међу члановима Партије ово се тумачило као слабост ЦК и појачавало колебања у односу према њему. Јосип Броз је писао Моши Пијаде да ће одлука о искључењу Милетића из Партије бити донета након Титовог повратка из Москве. Чекао је на одлуку Коминтерне и потврду свог положаја како би могао приступити овом акту, што указује на извеснуподршку коју је Петко Милетић имао у Коминтерни, али и на значај овог решења за само преузимање вођства КПЈ. После више писама Георгију Димитрову у којима је тражено да се убрза решавање питања КПЈ, Јосип Броз је на позив Коминтерне стигао у Москву крајем августа 1938. године. На седници Секретаријата Извршног комитета Коминтерне 5. јануара 1939. Тито је добио мандат да се дотадашње привремено руководство конституише као ЦК КПЈ. Тиме је уједно и одобрен његов рад на реорганизацији и учвршћењу Партије.
Након Брозовог повратка, иако у Москви то није тражено, Петко Милетић је у марту 1939. искључен из КПЈ заједно са великом групом комуниста. У мају 1939. у Пролетеру је објављено: „Због покушаја стварања фракција у Партији, због недисциплине и непокоравања одлукама Партије, уношења смутње у партијске редове и неискрености пред ЦК и издајничког држања пред класним непријатељем, због чега је довео у блудњу не само КП него и читаву радничку класу, искључен је из редова КПЈ Петко Милетић.“
Одлуку ЦК о искључењу Петко Милетић није прихватио. Након изласка из затвора у јуну 1939. године, тражио је састанак са неким чланом Централног комитета. На састанак је послат Иво Лола Рибар, кога Петко Милетић није познавао и који му је изнео његов антипартијски рад. Настањујући се у једном селу близу Вучитрна, Милетић је развио активност у Црној Гори и на Косову и Метохији.
...
Партијске организације у Пећи, Приштини, Урошевцу и Вучитрну биле су под његовим утицајем све до септембра 1939. када је ЦК КПЈ спровео ,,чишћење“ ових организација. Тада су из КПЈ искључени „сви нездрави елементи“ који су се окупљали око Петка Милетића. Његов утицај најтеже је искорењен у Црној Гори.
...
Петко Милетић је од изласка са робије покушавао да оде у СССР, надајући се да ће се моћи одбранити и да ће његово питање бити решено у другачијем светлу. Са собом је однео архиву из митровачке казнионе која се односила на рад партијске организације на робији. Како је рат почео, било је тешко стићи до Москве, међутим, њему је то пошло за руком, па је у КПЈ владало уверење да га је „организација саме Коминтерне довела тамо“. У Совјетски Савез Петко Милетић је стигао 25. септембра 1939. године. И Јосип Броз је тада био позван у Москву, те су се двојица „другова“ срела у једном аутобусу. Владо Дапчевић у својим сећањима говори да су заједно чекали у згради Коминтерне да их позову, али је Милетић имао сталну улазницу, а Тито не. Према Дапчевићевим сећањима, Петко Милетић је Броза у Москви оптужио да се повезао са југословенском буржоазијом, да његове блиске сараднице раде за Гестапо, да ради за југословенску полицију, што је изазвало многа хапшења комуниста.
Међутим, Тито је располагао фотокопијама саслушања 6. новембра 1932, које му је из Београда послао Милован Ђилас, а којима је компромитовано држање Петка Милетића у полицији. Ово нису били довољни докази за подршку Јосипу Брозу, иако Милован Ђилас наводи да је то било пресудно да Милетића Коминтерна скине са листе кандидата у време кад Тито још није био потврђен за секретара. Полицијски записник је послужио само као повод, а стварни разлог уклањања Петка Милетића треба тражити у промени тактике комунистичког покрета, коју он није схватао. Заговорници „ултралевичарства“, отвореног „револуционарства“ нису одговарали променама које су се десиле на VII конгресу Коминтерне. Тражили су се људи који ће „умети пропагирати привремени мир и сарадњу“.
...
Сузбијање утицаја Петка Милетића и учвршћивање власти Јосипа Броза текло је споро. Тито је у Пролетеру и 1940. године упозоравао на непријатељски рад против Партије неколико сарадника Петка Милетића, најпре Ивана Корског, Бориса Војниловича и Самуела Мајера, и демантовао њихове тврдње да је Петко рехабилитован. На Петој земаљској конференцији 1940. Јосип Броз је поновио и потврдио своју осуду... Једногласно је одобрен рад руководства, као и ликвидација групе Петка Милетића.
За комунисте у КПЈ судбина Петка Милетића је окончана 1939. када се пронела вест да је ликвидиран у СССР-у по оптужбама због политичких преступа. Међутим, након повратка Јосипа Броза у земљу, Милетић је написао жалбу, на више од 30 страна, о свом избацивању из КПЈ, насловљену на Извршни комитет Коминтерне 9. јануара 1940. а потписану псеудонимом који је добио у Москви – Никодимов. Како је био ухапшен 5. јануара 1940, жалба је била последњи покушај одбране.
...
Његов извештај није допринео промени одлуке, септембра 1940. осуђен је на осам година поправно-радног логора. Казну је издржавао у Севжелдорлагу у Уст-вимском рејону, где је радио на изградњи пруге Котлас–Воркута. Умро је 27. јануара 1943. за време издржавања казне.
http://tokovi.istorije.rs/lat/uploaded/1%202017/Jelena_Kovacevic.pdf
Home
by Zuper Sat Jul 07, 2018 9:49 am
disident
