Pukovnik

Prošle nedelje sam bio na suđenju, pred sudijom Višeg suda u Beogradu Nebojšom Đurčićem, po tužbi neke advokatice, koja je ovejni prevarant.

Sedeo sam odsutno na klupi.Ruka lomna, telo izmoždeno, a kleca mi slabašno koleno... Sudija, mlađi čovek, nema ni četrdeset, napirlitan, utegnutt, sa kokošjim grudima, gleda me kao siromašnog i otpisanog građanina. Traži mi ličnu kartu. Pita da li neko može da potvrdi da sam to ja. U meni se probudi zver, ustajem, namazan ratničkim bojama...

Odgovaram mu da može da otvori vrata, svako će me poznati u ovoj zgradi, za razliku od njega. I ako nisam peder. Pola sata kasnije ulaze dvojica stražara. Ovaj napirlitanko sa kokošjim grudima je, kada sam se pridigao, kao Bolani Dojčilo, pritisnuo dugme ispod stola za kojim sedi. Možda se i upišao od straha, uvidevši da ''dođe doba da se ide groba'' može da se odnosi i na njega. Smrt, kako to gordo zvuči.

Preokret je nastupio 2010. godine, povodom neslavnog i brojnim neustavnostima i nezakonitostima obeleženog opšteg reizbora sudija i tužilaca. Tada sam poslednji put ozbiljno razgovarala sa njim. Nije između nas bilo nesuglasica o tom nepravno, pa i nečasno obavljenom poslu. Ali jeste povodom toga šta i kako dalje. Neodređeno mi se žalio na to da je izložen pritisku, pa i progonu. Predložila sam mu da ode, ako veruje da je proganjan, u neku drugu zemlju da završi svoj doktorat. Tad me je pogledao jednim drugim, novim pogledom, koji sam dobro zapamtila, a nisam razumela. Potom je jasno rekao da ide „kod Tome“, misleći na Tomislava Nikolića. Nastojala sam da ga odvratim od toga, bez uspeha.
Ne znam šta se desilo u njemu. Da li je bio toliko duboko povređen nepravičnošću tzv. pravosudne reforme, pa se okrenuo prema političkom protivniku promotera reforme, bez obzira ko je taj? Da li je u tome video priliku za politički uspon, jer bio je ambiciozan, samo što je većina njegovih kolega verovala da su te ambicije vezane za pravo, ne za politiku? Da li je njegovo bavljenje advokaturom bilo posledica potrebe za moći koju donosi novac, a ide pod ruku sa političkim usponom?
Kao da je prešao Rubikon, malu ali važnu vodu Rubico koja je simbol odeljenosti suprotstavljenih civilizacija, prekinuo je sve kontakte sa svojim kolegama iz Instituta. A kada bi ih slučajno sreo, ponašao se sa novostečenom osornošću, koja je zamenila raniju vedrinu. Poslednji put sam ga srela 2011. ili 2012. godine. Bio je sa svojim, tad malim sinom, a naš razgovor je bio kratak, vezan za običnu razmenu porodičnih informacija.
Pratila sam izdaleka njegove preobražaje koje nisam umela da pojmim. Od ulaska u politiku SNS-a na velika vrata, preko otvorenih kritika Vučića, od kojih su one o gušenju medija i izostanku suzbijanja korupcije i danas aktuelne. Oformio je Republikansku stranku, sa politički opskurnim ličnostima i izgubio na izborima. Od tada je, 2014. ili 2015, iščezao iz javnosti. Imam razloga da verujem da je odista bio neko vreme u SAD. Ne znam ni kad ni zašto se vratio u Beograd.
Čula sam, pre više od dve godine glasove da više nije živ i podelila to sa nekolicinom njegovih nekad najbližih kolega. A, onda – nije bilo ni čitulje, niko iz njegove porodice nije kontaktirao Institut za uporedno pravo, u kome je proveo svoje najbolje profesionalne godine. Potom je jedan od njegovih kolega doneo vest da je u nekom tabloidu objavljen intervju sa njim. Uprkos generalnoj neverici u ono što stiže iz tabloida, verovala sam da je živ negde daleko, zato što sam htela u to da verujem.
Pitajući se povremeno o razlozima tih oštrih životnih preobražaja, nisam mogla da nađem drugi odgovor do da ga je slomilo mračno i teskobno vreme koje ovde predugo traje. Prošao je kao Grigorij Pečorin, Ljermontovljev Junak našeg doba, ne toliko kao taj iz ličnih, koliko iz društvenih razloga. Odlučnost i dobra energija preobrazili su se u cinizam i nihilizam. Ugledao se na onog kojeg je privremeno izabrao. Pečorinov život je, konačno, uludo potrošen. Ubijen je u dvoboju. Život Vlade Cvijana, želim tako da mislim, nije. On je ostavio ozbiljne pravne tekstove za sobom. Ali, slomio se ili su ga slomili. Sâm lom je taj koji je protraćen. To znači da uzrok njegove smrti mora biti utvrđen van razumne sumnje o mogućem drugom uzroku. Jedan od imperativa civilizacije tako nalaže. A ko će to učiniti u ovom haosu? Zagorka Dolovac? Poligraf? Bojim se, za sad, niko. Zato ostaje sumnja, jedna od mnogih sumnji ovog mračnog doba, koje traju i traju. Vremenom, gotovo svakoj sumnji jednom dođe kraj. Tek iz nekih ispliva istina.
Dugo već potiskujem ostalo, u nastojanju da ga pamtim onakvog kakav je bio dok se bavio svojim životnim pozivom, pravom. Treba da i drugi, makar bili samo oni iz pravničke profesije, znaju da nije bio samo prevrtljivi, agresivni, sporni političar i nadmoćni advokat sa partijskom podrškom. Bio je nekad nešto sasvim drugo i o tome je ostavio traga.