WW2 revizionizam

Hubert de Montmirail wrote:Srdjan Cvetkovic, Kosta Nikolic i Bojan Dimitrijevic ne falsifikuju dokumenta.

otto katz wrote:Ma to neka internetovska zajebancija. Evo oriđinala: 

Hubert de Montmirail wrote:Treba razlikovati ovakve podmetacine i budalastine, nesto sto bi mozda uradio Milosav.

Srdjan Cvetkovic, Kosta Nikolic i Bojan Dimitrijevic ne falsifikuju dokumenta.

Gargantua wrote:

Bar da je znala da pročita gornji pečat Arhiva Srbije pa da se kune da ga je tamo videla....

Крајем новембра 1943. године водио је Станко-Цаница Гпачић, члан партизанског Главног штаба за Хрватску, преговоре са фолксдојчером Пашким, који је био главни политички саветник при загребачком Гестапоу. Предмет преговора било је пропуштање немачких трупа преко Кордуна за Босну где су требале да буду употребљене против четника. Као противуслугу Опачић је тражио од Немаца већу количину оружја, муниције и војничке спреме, соли и хране. Посебно је тражио слободну размену робе између партизанске зоне и усташке. Паски је на све то пристајао осим последњега, које је било у надлежности Берлина 32).

32) АБСП (Архив београдске специјалне полиције)

Извор: Ђоко Слијепчевић, Југославија уочи и за време Другог светског рата, стр. 557

(Капетан) Крајгер, већ помињани пријатељ Војислава Гавриловића, дао је овоме једну изјаву која потпуно открива смисао ове тактике окупатора. Када је било речи о стварању јединственог покрета отпора Крајгер је рекао:

„То је оно чега се ми највише бојимо. Баш ради тога ми нисмо никада ни покушали да поведемо неку озбиљнију акцију против Тита која би могла уништити његов покрет, пошто нам је он потребан да служи као разбијач јединства отпора српскога и осталих југословенских народа. Када не било Тита ми би у случају нашег повлачења са Балкана имали на грбачи једног сложног и јединственог непријатеља, а то нам никако не иде у рачун. Титу је, такође, у интересу да нашом помоћи или бар у најбољем случају нашим индиферентним ставом према развоју његовог покрета, уништимо српски народ, који
ће бити главна кочница за коначно бољшевизирање Балкана и Југославије, ако до нашег повлачења дође. Сад вам је, ваљда, јасно да је и наш и Титов главни и заједнички непријатељ генерал Дража Михаиловић и његов демократски покрет отпора, те је стога много лакше и логичније да правимо споразум са Титом и њега користимо у борби против Михаиловића, који је 100% англоамерички експонент због чега је сваки споразум са њим немогућ" 43).

43) Из АБСП (Архив београдске специјалне полиције)

Извор: Ђоко Слијепчевић, Југославија уочи и за време Другог светског рата, стр. 562

Sotir wrote:

Hubert de Montmirail wrote:Treba razlikovati ovakve podmetacine i budalastine, nesto sto bi mozda uradio Milosav.

Srdjan Cvetkovic, Kosta Nikolic i Bojan Dimitrijevic ne falsifikuju dokumenta.

Не би ово урадио Милосав.
Додуше он би радо узео овакав пример да га је неко пре њега објавио.
Он је креативнији у тумачењу шта је не некој фотки.

Иначе сви наведени имају врло сличну методологију - потенцирају изворе који им одговарају, а заобилазе оне које не.
Додуше ако хоћеш да заступаш екстремно становиште као што они раде, имаш избор или то или да штанцаш овакве монтаже.

Sotir wrote:Кад смо код архива, шта кажете на АБСП (Архив београдске специјалне полиције)

Крајем новембра 1943. године водио је Станко-Цаница Гпачић, члан партизанског Главног штаба за Хрватску, преговоре са фолксдојчером Пашким, који је био главни политички саветник при загребачком Гестапоу. Предмет преговора било је пропуштање немачких трупа преко Кордуна за Босну где су требале да буду употребљене против четника. Као противуслугу Опачић је тражио од Немаца већу количину оружја, муниције и војничке спреме, соли и хране. Посебно је тражио слободну размену робе између партизанске зоне и усташке. Паски је на све то пристајао осим последњега, које је било у надлежности Берлина 32).

32) АБСП (Архив београдске специјалне полиције)

Извор: Ђоко Слијепчевић, Југославија уочи и за време Другог светског рата, стр. 557

(Капетан) Крајгер, већ помињани пријатељ Војислава Гавриловића, дао је овоме једну изјаву која потпуно открива смисао ове тактике окупатора. Када је било речи о стварању јединственог покрета отпора Крајгер је рекао:

„То је оно чега се ми највише бојимо. Баш ради тога ми нисмо никада ни покушали да поведемо неку озбиљнију акцију против Тита која би могла уништити његов покрет, пошто нам је он потребан да служи као разбијач јединства отпора српскога и осталих југословенских народа. Када не било Тита ми би у случају нашег повлачења са Балкана имали на грбачи једног сложног и јединственог непријатеља, а то нам никако не иде у рачун. Титу је, такође, у интересу да нашом помоћи или бар у најбољем случају нашим индиферентним ставом према развоју његовог покрета, уништимо српски народ, који
ће бити главна кочница за коначно бољшевизирање Балкана и Југославије, ако до нашег повлачења дође. Сад вам је, ваљда, јасно да је и наш и Титов главни и заједнички непријатељ генерал Дража Михаиловић и његов демократски покрет отпора, те је стога много лакше и логичније да правимо споразум са Титом и њега користимо у борби против Михаиловића, који је 100% англоамерички експонент због чега је сваки споразум са њим немогућ" 43).

43) Из АБСП (Архив београдске специјалне полиције)

Извор: Ђоко Слијепчевић, Југославија уочи и за време Другог светског рата, стр. 562

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Зашто је Дража популарнији од маршала Тита

Иван Миладиновић | 03. јун 2018. 19:00 | Коментара: 30

Четнички генерал "уздрмао" позицију партизанског команданта; Отварање архива и откривање нових чињеница променили слику о прошлости


НЕДАВНА презентација истраживања о томе како различите генерације грађана виде спорне политичке теме у Србији, које је обавила група студената са Факултета политичких наука, показала је занимљиву слику о "омиљености" историјских личности. То се превасходно односи на "мртву трку" између Јосипа Броза Тита и Драгослава Драже Михаиловића и о њиховој историјској улози. У овом истраживању, у коме је просечна старост испитаника била 43 године, командант четничких формација је за један промил испред врховног команданта партизанских јединица. Дражину улогу као позитивну оценило је 59,2 одсто анкетираних, а Титову 59,1.

Резултат овог испитавања јавног мњења, без обзира на то што је обављен на релативно малом броју испитаника - мало више од хиљаду, може да има двоструко тумачење. Прво се односи на дубоку поделу у српском народу, иначе добродошлу заступницима те тезе. А друго је сасвим супротно и даје назнаке да је дошло до озбиљнијег сазревања млађих генарација у погледу на политичку прошлост.

Ако пођемо од старосне структуре испитаника, суочићемо се са чињеницом да је већина њих рођена и одрастала у Титовој Југославији. Њих су учили да је маршал крајње позитивна историјска личност, неприкосновени лидер и носилац ослободилачке борбе и антифашизма, а генерал Дража крајње негативан, као издајник и сарадник окупатора.

Шта су донеле године које су иза нас, с краја прошлог и почетком овог века, што ће утицати на промену става у односу на ову двојицу вођа двају покрета који су били у грађанском рату?

БРОЗОВ култ, негован и дограђиван готово пола века, попут клатна на зидном сату, додирнуо је једну крајњу тачку. Следствено томе, изгледа да и у животу, као и у физици - да би се то клатно умирило, мора најпре да додирне ону другу, супротну тачку. Другим речима, Титово животно дело морало је да прође ту фазу, од култа до провлачења кроз блато, док се клатно не умири.

Његове велике амплитуде у понашању, односу, ставовима према сарадницима, околини и догађајима биле су доста честе. Ваљда су и због тога многобројна сведочанства његових савременика, али и истраживача, често контрадикторна. Све то је почело да крњи Титов апсолутни ауторитет и однос народа према наметнутој слици о непогрешивом вођи.

У једном од ретких тренутака отворености, Александар Ранковић, други човек револуције и нове Југославије, до Брионског пленума, рекао је: "У рату је Тито више пута западао у велике депресије и био деморалисан..."

ПРВИ Брозов напад малодушности забележен је 7. децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике, у селу Дренови у Санџаку. Тог дана је одржана седница Политбироа на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Лола Рибар. Тито је шокирао своје сараднике: састанак је отворио предлажући оставку!

Да ли је тај покушај да поднесе оставку била грижа савест због одлуке, пред Хадсоном, енглеским официром, да пошаље раднички батаљон на Кадињачу, где су сви изгинули, у тренутку када је судбина Ужица била одлучена? Немачка офанзива није могла да се заустави. Али Кадињача је добила своју поему и постала партизански мит.

Следећа велика Титова обмана, према сведочењима чланова Врховног штаба, на којој је темељио своју командантску величину, била је "варка" са рушењем моста на Неретви 1943. "Тај мост није срушен да би се заварали Немци, усташе и четници и сакрио правац повлачења партизанске главнине. Он је срушен због Титове панике и погрешног обавештења Владе Шегрта да нас гони 20.000 четника..."

ТИТОВО понашање за време операције "Реселшпрунг", "Коњићев скок", односно за време десанта на Дрвар, такође мења створену идеализовану слику о њему.

ПРВИ НАПАЛИ НЕМЦЕ

ОТКРИВРЕНО је да је четнички препад на Немце код села Љуљак кључни доказ да је Михаиловић први започео оружане сукобе с Немцима, а не припадници Титовог покрета. "Данас је сасвим извесно да је 28. маја 1941. код овог села нападнута немачка моторизована колона и да су се недељама после тога могли видети остаци спаљених камиона у јарку крај пута..." - написао је о том ратном догађају Васа Казимировић.

Када су Немци схватили да се Титово склониште налази у дрварској пећини, напад су усмерили у том правцу. Уследила је баражна ватра и нико није могао да изађе из колибе у пећини. Маршалу је предложено брзо повлачење док је то још могуће. Тог тренутка код Тита се појавила она позната малодушност. Био је видљиво уплашен, па чак и успаничен.

Словеначки историчар Јоже Пирјевец о дешавањима у пећини пише:
"Жујовић се пробио до пећине и колибе. Нашао је Тита у свечаној униформи и Зденку у војној. Очито га је била уверила да се преда Немцима. Црни, коме је Тито већ дуго ишао на живце, није поступио баш обзирно. Потегао је револвер и почео викати: 'Шта то значи? Обукао си свечану униформу, али знај да им се жив нећеш предати. 'Оћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу а упропастиш и издаш нашу борбу?!' Претњом га је натерао да напусти склониште и коритом потока изађе из пећине."

Сва ова сазнања бацала су мрљу на светао лик маршала Тита. Истовремено, обелодањивање нових чињеница о генералу Драгославу Дражи Михаиловићу постепено га је рехабилитовало у очима обичног човека.

JЕДАН од првих потреса у конвенционалном погледу на историју изазвала је изјава руског историчара др Бориса Анатољевича Старкова, професора на Универзитету у Петербургу, да је Дража Михаиловић био сарадник војне совјетске обавештајне службе, објављена пре 20 година у "Вечерњим новостима". Тада се сазнало да је генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић био један од најважнијих људи совјетске службе на Балкану. Међутим, није он био класичан шпијун, агент у обичном смислу те речи. Пуковник Дража био је велики националиста и монархиста, и сама та његова идеолошка одредница унапред је искључивала могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље. Али Михаиловић, као искусни обавештајац, сматрао је да је комунистички Совјетски Савез, "црвена Русија", једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Југославију.

ПОТВРДА да су постојали односи на релацији Москва - Михаиловић јесте и Стаљинова дилема у децембру 1941. године, на кога да се ослони у Југославији. На четнике или пролетерске јединице? На Дражу, монархисту и националисту, или на Тита. Његови претходни покушаји да уједини та два покрета показали су се неуспешним. Оба сусрета која је Тито имао са Дражом била су под Стаљиновим притиском. Још 1942. године Москва је желела сарадњу са Дражиним јединицама. Али са тим се, изгледа, није сложила наша избегличка влада, која се налазила у Лондону.

То открива документ - низ депеша које је председник избегличке владе из Лондона слао у Каиро и у штаб Југославенске војске у отаџбини. Овај прворазредни историјски документ више је него јасан. Јосиф Висарионович Стаљин је у јесен 1942. године био спреман да више помаже четницима Драже Михаиловића него Титовом партизанском покрету. Зато је он југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра да за потребе четника формира целу ескадрилу коју би ставио на располагање Дражи Михаиловићу и да организује заједничке радио-емисије равногораца и црвеноармејаца. Обавештајци Јефта Шашића ће доћи у посед ове документације одмах по ослобођењу Београда и предати је Моши Пијади, који је прослеђује Јосипу Брозу Титу. Документ је, иначе, пронађен у личној Титовој архиви.

ИСТОРИЈА је, међутим, вишедимензионална, њен циљ је да омогући да се једно време разуме и објасни а не да се пресуђује. Она, историја, као вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају, а врло често супротстављају, подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело. По свему томе, тако је и са догађањима у окупираној Србији те 1941. године.


СВАЂА ЗБОГ СОВЈЕТСКИХ РУБАЉА
ПРИЛИКОМ сусрета Тита и Драже на Равној гори договорено је да се оружане акције координирају, да се ратни плен дели, да се Михаиловићевом штабу испоручи из фабрике оружја у Ужицу 1.200 пушака и извесна новчана средства. Заузврат, Михаиловић је Титу обећао да ће с њим поделити шта год падобраном стигне од Британаца. Много година касније, испоставиће се да су та "извесна новчана средства", можда, постала камен спотицања у постизању конкретнијег договора о сарадњи. Кад су у јесен 1941. партизани и четници заједно ослободили Ужице, припадници Титовог покрета први су ушли у ужички трезор Народне банке Југославије, у којем су пронашли огромну своту новца - више од 45 милиона совјетских рубаља. Четници су инсистирали на примени склопљеног споразума о равномерној деоби ратног плена. Међутим, Тито за то више није хтео да чује, већ је Михаиловићу понудио само петину заплењеног новца.

Четнички покрет Драже Михаиловића или Југословенска војска у отаџбини, како је званично називан, био је и остао један од најконтроверзнијих појава у Другом светском рату, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје. Целокупна судбина ових војних формација донекле подсећа на све оно што смо као национални колективитет преживели, а можда још преживљавамо у овом суморном модерном добу које нам ни најмање није наклоњено.

Последњих двадесетак година, а у свету и много раније, објављен је поприличан број текстова и публикација у којима се доказује да је Дража Михаиловић први који је у Србији, на целом југословенском простору, и чак у Европи, побио "антифашистички барјак гериле". Тврди се да је први почео да ствара војну организацију и први почео оружане нападе на окупаторску војну силу.

ПАРАЛЕЛНО с падом партизанске тврђаве у Ужицу, последњих дана новембра 1941, Немци су кренули на Равну гору у пет колона. Нису наишли на значајнији оружани отпор. Поједина документа казују да су неки Недићеви официри претходно дојавили Михаиловићу да се спрема офанзива на тај део Србије и да Дража наређује да се све јединице које су обезбеђивале тај простор повуку и распрше на разне стране.
Ипак, офанзива на Равну гору није била баш безуспешна. У извештају немачке 342. дивизије пише се да је у тој акцији 475 четника заробљено, а убијено 11 војника и један официр. Домогли су се двојице мајора, Александра Мишића, Дражиног првог сарадника, и Ивана Фрегла, начелника штаба Колубарског војно-четничког одреда, и још петорице официра. Ову двојицу мајора Немци ће стрељати 17. децембра у Ваљеву.

Сва ова сазнања гарнирана подацима да су четничке формације прве заузеле Краљево, да су Немци истовремено расписали потерницу за Титом и Дражом, да је генерал Лер пред стрељање написао да је лично од Хитлера добио наређење да му приведе генерала Михаиловића, живог или мртвог, лагано су мењала и однос према тој магловитој прошлости. Тако се мењала "скала омиљености" у јавном мњењу.

Beginning in August 1942, the new Soviet course towards Yugoslavia developed
in three directions.

Firstly, on 3 August, a carefully worded memorandum that
accused the Chetniks of fighting the Partisans in collaboration with the occupiers
was presented to the ambassador of the Yugoslav government-in-exile in
London.31

Secondly, Moscow kept diplomatic contacts with the Yugoslav government on a
different track and, at the end of August, it expressed a desire to elevate relations to
the level of establishing an embassy. Tito protested vehemently.32 At the end of
November, much to the surprise of the Yugoslavs, Moscow also offered to send a
military mission to establish direct contact with Mihailovic´.33

Thirdly, Dimitrov maintained a watchful eye over Tito to ensure that he stayed
on track. A few days after the memorandum against Mihailovic´ was handed to the
Yugoslavs, Dimitrov instructed Tito not to call his brigades ‘proletarian’ but rather
‘shock brigades’ and urged him to understand that this had ‘enormous political
significance, both for consolidating people’s forces against the occupiers and col-
laborators within the country and for foreign countries’. Dimitrov also reminded
him that he was waging a people’s liberation war and not a ‘proletarian struggle’,
and that he should ‘quit playing right into the hands of the enemies of the people,
who will always make vicious use of any such lapses on your part’.34 The haggling
continued for the rest of 1942. When, in November, Tito informed Moscow that he
intended to form ‘something like a government’, Dimitrov urged him not to give to
this organization a partisan character, asking for the abolition of the monarchy
or attacking the Government-in-exile with which the Soviet Union had treaty
relations.35 Again, Tito complied. When, at the end of November, he created the
Anti-Fascist Council for the National Liberation of Yugoslavia (AVNOJ), he gave
to it a very broad programme, with which almost everybody could identify.

The result of Moscow’s intervention in Yugoslav affairs was the stalling of
Soviet policies. The British military was increasingly unhappy with Mihailovic´,
who was both refraining from any anti-Axis activity in order to avoid German
reprisals on the population and in Montenegro had focused on fighting the
Partisans in a ‘marriage of interest’ with the Italians. The Foreign Office was
also worried about the repercussions of its policy for Moscow. But the immediate
support given to the Chetnik movement by the Yugoslav government limited the
options at British disposal, and the Foreign Office rallied behind it to defend
Mihailovic´. As a consequence, when the Yugoslavs presented a counter memoran-
dum rebuffing the Soviet accusations, Moscow was unable to take the affair further
without creating a breach with the British. Moreover, it could not substantiate its
allegations and challenge the Yugoslav counter memorandum without using the
information provided by Tito and thus revealing its contact with the Partisans.

Various options were considered, including proposing to Tito an intervention by
writing a letter to the editor of a journal, who would invite Mihailovic´ to reply.36
But in the end, the Soviets decided not to reply at all and, on 25 January 1943, they
issued a brief note merely reaffirming the content of the August memorandum.

ИСТОРИЈА је, међутим, вишедимензионална, њен циљ је да омогући да се једно време разуме и објасни а не да се пресуђује. Она, историја, као вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају, а врло често супротстављају, подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело. По свему томе, тако је и са догађањима у окупираној Србији те 1941. године.

Gargantua wrote:Ovo za sovjetsku ponudu o formiranju misije kod DM je nabacano bez konteksta:

Gargantua wrote:Svašta nešto

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Зашто је Дража популарнији од маршала Тита

Иван Миладиновић | 03. јун 2018. 19:00 | Коментара: 30

Четнички генерал "уздрмао" позицију партизанског команданта; Отварање архива и откривање нових чињеница променили слику о прошлости


НЕДАВНА презентација истраживања о томе како различите генерације грађана виде спорне политичке теме у Србији, које је обавила група студената са Факултета политичких наука, показала је занимљиву слику о "омиљености" историјских личности. То се превасходно односи на "мртву трку" између Јосипа Броза Тита и Драгослава Драже Михаиловића и о њиховој историјској улози. У овом истраживању, у коме је просечна старост испитаника била 43 године, командант четничких формација је за један промил испред врховног команданта партизанских јединица. Дражину улогу као позитивну оценило је 59,2 одсто анкетираних, а Титову 59,1.

Резултат овог испитавања јавног мњења, без обзира на то што је обављен на релативно малом броју испитаника - мало више од хиљаду, може да има двоструко тумачење. Прво се односи на дубоку поделу у српском народу, иначе добродошлу заступницима те тезе. А друго је сасвим супротно и даје назнаке да је дошло до озбиљнијег сазревања млађих генарација у погледу на политичку прошлост.

Ако пођемо од старосне структуре испитаника, суочићемо се са чињеницом да је већина њих рођена и одрастала у Титовој Југославији. Њих су учили да је маршал крајње позитивна историјска личност, неприкосновени лидер и носилац ослободилачке борбе и антифашизма, а генерал Дража крајње негативан, као издајник и сарадник окупатора.

Шта су донеле године које су иза нас, с краја прошлог и почетком овог века, што ће утицати на промену става у односу на ову двојицу вођа двају покрета који су били у грађанском рату?

БРОЗОВ култ, негован и дограђиван готово пола века, попут клатна на зидном сату, додирнуо је једну крајњу тачку. Следствено томе, изгледа да и у животу, као и у физици - да би се то клатно умирило, мора најпре да додирне ону другу, супротну тачку. Другим речима, Титово животно дело морало је да прође ту фазу, од култа до провлачења кроз блато, док се клатно не умири.

Његове велике амплитуде у понашању, односу, ставовима према сарадницима, околини и догађајима биле су доста честе. Ваљда су и због тога многобројна сведочанства његових савременика, али и истраживача, често контрадикторна. Све то је почело да крњи Титов апсолутни ауторитет и однос народа према наметнутој слици о непогрешивом вођи.

У једном од ретких тренутака отворености, Александар Ранковић, други човек револуције и нове Југославије, до Брионског пленума, рекао је: "У рату је Тито више пута западао у велике депресије и био деморалисан..."

ПРВИ Брозов напад малодушности забележен је 7. децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике, у селу Дренови у Санџаку. Тог дана је одржана седница Политбироа на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Лола Рибар. Тито је шокирао своје сараднике: састанак је отворио предлажући оставку!

Да ли је тај покушај да поднесе оставку била грижа савест због одлуке, пред Хадсоном, енглеским официром, да пошаље раднички батаљон на Кадињачу, где су сви изгинули, у тренутку када је судбина Ужица била одлучена? Немачка офанзива није могла да се заустави. Али Кадињача је добила своју поему и постала партизански мит.

Следећа велика Титова обмана, према сведочењима чланова Врховног штаба, на којој је темељио своју командантску величину, била је "варка" са рушењем моста на Неретви 1943. "Тај мост није срушен да би се заварали Немци, усташе и четници и сакрио правац повлачења партизанске главнине. Он је срушен због Титове панике и погрешног обавештења Владе Шегрта да нас гони 20.000 четника..."

ТИТОВО понашање за време операције "Реселшпрунг", "Коњићев скок", односно за време десанта на Дрвар, такође мења створену идеализовану слику о њему.






Када су Немци схватили да се Титово склониште налази у дрварској пећини, напад су усмерили у том правцу. Уследила је баражна ватра и нико није могао да изађе из колибе у пећини. Маршалу је предложено брзо повлачење док је то још могуће. Тог тренутка код Тита се појавила она позната малодушност. Био је видљиво уплашен, па чак и успаничен.

Словеначки историчар Јоже Пирјевец о дешавањима у пећини пише:
"Жујовић се пробио до пећине и колибе. Нашао је Тита у свечаној униформи и Зденку у војној. Очито га је била уверила да се преда Немцима. Црни, коме је Тито већ дуго ишао на живце, није поступио баш обзирно. Потегао је револвер и почео викати: 'Шта то значи? Обукао си свечану униформу, али знај да им се жив нећеш предати. 'Оћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу а упропастиш и издаш нашу борбу?!' Претњом га је натерао да напусти склониште и коритом потока изађе из пећине."

Сва ова сазнања бацала су мрљу на светао лик маршала Тита. Истовремено, обелодањивање нових чињеница о генералу Драгославу Дражи Михаиловићу постепено га је рехабилитовало у очима обичног човека.

JЕДАН од првих потреса у конвенционалном погледу на историју изазвала је изјава руског историчара др Бориса Анатољевича Старкова, професора на Универзитету у Петербургу, да је Дража Михаиловић био сарадник војне совјетске обавештајне службе, објављена пре 20 година у "Вечерњим новостима". Тада се сазнало да је генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић био један од најважнијих људи совјетске службе на Балкану. Међутим, није он био класичан шпијун, агент у обичном смислу те речи. Пуковник Дража био је велики националиста и монархиста, и сама та његова идеолошка одредница унапред је искључивала могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље. Али Михаиловић, као искусни обавештајац, сматрао је да је комунистички Совјетски Савез, "црвена Русија", једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Југославију.

ПОТВРДА да су постојали односи на релацији Москва - Михаиловић јесте и Стаљинова дилема у децембру 1941. године, на кога да се ослони у Југославији. На четнике или пролетерске јединице? На Дражу, монархисту и националисту, или на Тита. Његови претходни покушаји да уједини та два покрета показали су се неуспешним. Оба сусрета која је Тито имао са Дражом била су под Стаљиновим притиском. Још 1942. године Москва је желела сарадњу са Дражиним јединицама. Али са тим се, изгледа, није сложила наша избегличка влада, која се налазила у Лондону.

То открива документ - низ депеша које је председник избегличке владе из Лондона слао у Каиро и у штаб Југославенске војске у отаџбини. Овај прворазредни историјски документ више је него јасан. Јосиф Висарионович Стаљин је у јесен 1942. године био спреман да више помаже четницима Драже Михаиловића него Титовом партизанском покрету. Зато је он југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра да за потребе четника формира целу ескадрилу коју би ставио на располагање Дражи Михаиловићу и да организује заједничке радио-емисије равногораца и црвеноармејаца. Обавештајци Јефта Шашића ће доћи у посед ове документације одмах по ослобођењу Београда и предати је Моши Пијади, који је прослеђује Јосипу Брозу Титу. Документ је, иначе, пронађен у личној Титовој архиви.

ИСТОРИЈА је, међутим, вишедимензионална, њен циљ је да омогући да се једно време разуме и објасни а не да се пресуђује. Она, историја, као вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају, а врло често супротстављају, подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело. По свему томе, тако је и са догађањима у окупираној Србији те 1941. године.


СВАЂА ЗБОГ СОВЈЕТСКИХ РУБАЉА
ПРИЛИКОМ сусрета Тита и Драже на Равној гори договорено је да се оружане акције координирају, да се ратни плен дели, да се Михаиловићевом штабу испоручи из фабрике оружја у Ужицу 1.200 пушака и извесна новчана средства. Заузврат, Михаиловић је Титу обећао да ће с њим поделити шта год падобраном стигне од Британаца. Много година касније, испоставиће се да су та "извесна новчана средства", можда, постала камен спотицања у постизању конкретнијег договора о сарадњи. Кад су у јесен 1941. партизани и четници заједно ослободили Ужице, припадници Титовог покрета први су ушли у ужички трезор Народне банке Југославије, у којем су пронашли огромну своту новца - више од 45 милиона совјетских рубаља. Четници су инсистирали на примени склопљеног споразума о равномерној деоби ратног плена. Међутим, Тито за то више није хтео да чује, већ је Михаиловићу понудио само петину заплењеног новца.

Четнички покрет Драже Михаиловића или Југословенска војска у отаџбини, како је званично називан, био је и остао један од најконтроверзнијих појава у Другом светском рату, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје. Целокупна судбина ових војних формација донекле подсећа на све оно што смо као национални колективитет преживели, а можда још преживљавамо у овом суморном модерном добу које нам ни најмање није наклоњено.

Последњих двадесетак година, а у свету и много раније, објављен је поприличан број текстова и публикација у којима се доказује да је Дража Михаиловић први који је у Србији, на целом југословенском простору, и чак у Европи, побио "антифашистички барјак гериле". Тврди се да је први почео да ствара војну организацију и први почео оружане нападе на окупаторску војну силу.

ПАРАЛЕЛНО с падом партизанске тврђаве у Ужицу, последњих дана новембра 1941, Немци су кренули на Равну гору у пет колона. Нису наишли на значајнији оружани отпор. Поједина документа казују да су неки Недићеви официри претходно дојавили Михаиловићу да се спрема офанзива на тај део Србије и да Дража наређује да се све јединице које су обезбеђивале тај простор повуку и распрше на разне стране.
Ипак, офанзива на Равну гору није била баш безуспешна. У извештају немачке 342. дивизије пише се да је у тој акцији 475 четника заробљено, а убијено 11 војника и један официр. Домогли су се двојице мајора, Александра Мишића, Дражиног првог сарадника, и Ивана Фрегла, начелника штаба Колубарског војно-четничког одреда, и још петорице официра. Ову двојицу мајора Немци ће стрељати 17. децембра у Ваљеву.

Сва ова сазнања гарнирана подацима да су четничке формације прве заузеле Краљево, да су Немци истовремено расписали потерницу за Титом и Дражом, да је генерал Лер пред стрељање написао да је лично од Хитлера добио наређење да му приведе генерала Михаиловића, живог или мртвог, лагано су мењала и однос према тој магловитој прошлости. Тако се мењала "скала омиљености" у јавном мњењу.

bruno sulak wrote:

Gargantua wrote:Svašta nešto

draza je popularniji od tita zato sto bi znao kako sa turcima i siptarima. ovo je inace sumanut tekst.

e btw ajde za istoricare: zasto draza nije zeleo da britanski oficir za vezu prisustvuje njegovom razgovoru sa titom?