Srbija kao takva, dakle mimo Vučića

Што, зар Амери то немају? Уче децу да иду да продају колачиће по кућама, онај Снупијев другар вазда продаје лимунаду, уче се маркетингу...

Осим што је јасно колико им је то успешно кад су ваљда најзадуженија раја. Зајебу их на исти штос само шест пута.

apropo price o spomeniku

http://www.masina.rs/?p=6418


[size=38]Događanje spomenika[/size]
BOJAN MARJANOVIĆ · 30.03.2018.


Svaka vladajuća nomenklatura bi da se ogrebe za neki spomenik ne bi li time dokazala svoju borbu za „bolju budućnost“. Poslednji u nizu pokušaja je spomenik Slobodanu Miloševiću – verovatno najzaslužnijem čoveku za nedaće, ne samo srpskog, već i drugih naroda koji žive na ovim prostorima.
Čak i kada ovdašnje političke elite ne fabrikuju redovne vanredne okolnosti i kada ne igraju na klizavoj ivici ratne histerije kao što to rade poslednjih dana, mart je težak mesec za praćenje medija. Sve i ako ste pasionirani konzument istih i stomak vam relativno lagodno obavlja probavu Minut-dva vesti, Ćirilice, Predraga Sarape i ostalih nadnaravnih pojava sa javne scene, verovatno ćete imati tegobe sa martovskim komemorativnim jubilejima i njihovim prigodnim obeležavanjima – od devetog marta i, samo za tu priliku, podgrejanog Vuka Draškovića sa svojim paranojama o ostacima komunističkog aparata, preko slika iz požarevačkog dvorišta gde Aleksandar Vulin i Milutin Mrkonjić upisuju Ivici Dačiću još jedan neopravdani izostanak prilikom obavezne posete predsednikove večne kuće, pa potom preko borbi oko toga čiji je „naš Zoran“ i ko jeste, a ko nije njegov naslednik do, na kraju, godišnjice početka bombardovanja kad se dobar deo političke elite upušta u odvratno žongliranje nesrećnim sudbinama stradalih ljudi srpske nacionalnosti i odvratno prećutkivanje nesrećnih sudbina stradalih ljudi albanske nacionalnosti.
Međutim, čak i u jakoj martovskoj konkurenciji budalaština koje izgovaraju dobro poznata ovdašnja politička lica, ove godine se istakao nastup jednog sasvim novog imena. Naime, prethodnog četvrtka se u emisiji „Novi dan“ na televiziji N1 govorilo o sve aktuelnijoj temi podizanja spomenika Slobodanu Miloševiću, a od članice Incijativnog odbora za podizanje spomenika i Socijalističke partije Srbije Jovane Dimitrijević smo čuli i da je Slobodan Milošević bio „borac protiv kapitalizma“ i „prva žrtva globalizacije“, da je „preminuo boreći se za državne interese“ i da je „zaista privlačio pažnju na razne načine, ali nema dokaza da je umešan u politička ubistva“, te da bi taj spomenik trebalo da posluži „prevazilaženju društvenih podela“.
Ove tvrdnje su zanimljive, pre svega, jer su simptomatične za jedan širi fenomen i predstavljaju ogoljenu verziju dobrog dela tobožnje argumentacije na kojoj počiva sveopšta kapilarna rehabilitacija lika i dela Slobodana Miloševića kojoj prisustvujemo. Reči Jovane Dimitrijević su važne jer savršeno pokazuju koja je glavna strategijska linija na osnovu koje se ti procesi vrše – dok samo marginalni desni krugovi po internetskim zabitima slave Miloševića zbog toga što on uistinu jeste bio vlastoljubivi, pomahnitali autoritarac sklon ratnim i zločinačkim politikama, najveći posao u reviziji njegove vladavine se dešava kroz sasvim mejnstrim slavljenje onoga što on nije bio. Zapravo, spomeničko izmišljanje mermernog Miloševića – ponosnog borca protiv kapitalizma i globalizma koji se, eto, nije baš najbolje snašao u tom snažnom kovitlacu istorije koji ga je zadesio, ali i borca čiji su neprijatelji, kako bi to rekao Aleksandar Vulin „bili i neprijatelji Srbije“ – disciplina je koju, zbog niza različitih razloga, možemo posmatrati kao važan krak zvanične državne politike. Sad, da li se ta politka manifestuje kroz patetične slobodanske ode ministra Vulina, da li nam je donose, u nešto uvijenijem obliku, neki drugi zvaničnici ili se ona prezentuje kroz reaktivizaciju miloševićevskih političkih praksi, stvar je već dnevnih potreba političke elite. No, izvesno je da su „spomeničke“ vrednosti Slobodana Miloševića važna karta u dnevnopolitičkom špilu režima, čak i kada ne igraju svakodnevno na nju. Naprosto, Vučićeva frankenštajnska skalamerija od vlasti u kojoj pokušava da okupira sve ideološke pozicije (i time obesmisli, uopšte, ideju javnog prostora) ne ostvaruje svoj pun smisao ako se ne postara da budemo svesni da u svakom trenutku tobožnje smireni i strogi pastir protestantske radne etike može postati i pobesneli vođa koji poručuje da „naše bitke nisu oružane, ali i da takve nisu isključene“. Upravo kao što nas je ovih dana u više navrata podsetio da se nada da nikad neće doneti odluku da podigne vojsku, ali da je njegova „ustavna obaveza da svaki put razmotri tu odluku kada je naš narod ugrožen“.
[size][size]
Antikapitalista skoro k’o Vulin
Međutim, zašto tvrdimo da je taj Milošević koji bi se iz snova Jovane Dimitrijević i Aleksandra Vulina preselio na spomenički postament, zapravo, izmišljen? Krenimo redom – jedan od argumenata za beatifikaciju je i taj da je Milošević bio „borac protiv kapitalizma“. Silne bi iznenađene suze potekle iz mnogih slobističko-antikapitalističkihočiju kada bi do njih došle, recimo ove reči:
[/size][/size]

Proizvođači treba da se hvataju u koštac s rizikom, s konkurencijom, sa svim onim izvesnim i neizvesnim pojavama koje za sobom nosi tržišno privređivanje u svetu čiji smo deo (…) Jer tržište je danas jedini demokratski mehanizam u okviru kojeg se vrednuju poslovne ideje i aktivnosti ekonomskih subjekata.

[size][size]
Kažemo, silne bi suze krenule kada bi videli kako je „borac protiv kapitalizma“ pisao još krajem osamdesetih u svojoj knjizi „Godine raspleta“ – gotovo kao da je osnivač Demokratske stranke, a ne fiktivni Fidel Kastro iz našeg sokaka. No, stvari postaju još kompleksnije kada se sagledaju politike sprovođene od njegovog dolaska na vlast. Milošević se „borio protiv kapitalizma“ tako što je – paralelno sa srljanjem u ratove – zemlju uveo u poslednju fazu dekonstrukcije socijalističkog sistema, što kroz zloupotrebu društvene i državne imovine, što kroz započinjanje procesa privitazacije. Jasno, ti procesi su imali svoje razne faze – od prvobitnog privatizacijskog uzleta preko potonje iznuđene renacionalizacije koja je, kako na jednom mestu piše Goran Musić, „bila pragmatična reakcija na haos koji je izbio nakon pokušaja restauracije kapitalizma i međunarodne izolacije”, te je sasvim očito da „očuvanje državnog vlasništva i nove nacionalizacije nisu sprovedene sa ciljem povratka u stari sistem“.
Dakle, u tom izmaštanom antikapitalističkom ćošku sveta u kom je vladao izmaštani antikapitalista Milošević, zapravo se dešavala sveopšta deregulacija i otimačina – dešavalo se stvaranje nove klase tajkunske buržoazije koja je svoj privatni kapital akumulirala kroz kriminalnu zloupotrebu i pljačku društvenog. U tim godinama se, kako kaže istoričarka Marija Obradović, „preko privatizacije može pratiti kako je izvršena legalizacija pljačke društvenog kapitala – on je prvobitno iznošen iz zemlje tokom građanskog rata devedesetih godina i plasiran u kompanije na ofšor destinacijama čije je vlasnike teško utvrditi, a zatim vraćen tokom dvehiljaditih kroz privatni novac opskurnih pripadnika komunističke nomenklature.“ Zapravo, ako želimo da zamislimo istinski spomenik tog „antikapitalističkog“ vremena, mogli bismo razmisliti i o bronzanom Bogoljubu Kariću, sa sve pločicom na kojoj bi bio reprint oglasa kojim je 1991. u novinama reklamirana Karić banka – „Nema više čika Marksa, pravi lovu, to je praksa“. Da, govorimo o istom onom Bogoljubu Kariću koji ovih dana izjavljuje kako „ne razume kako neko može da bude protiv Vučića“. Ko zna, možda kroz koju deceniju saznamo i da je Aca Srbin – poput Slobe Slobode nekad – bio veliki „borac protiv kapitalizma“.
[/size][/size][size][size]
Mučenik globalizacije
Još jedan argument koji se navodi u korist podizanja spomenika je i taj da je Milošević bio „žrtva globalizacije“. Jasno je, naravno, svakome ko makar elementarno razume geopolitičke prilike da, od rušenja Berlinskog zida, centri kapitalističke moći imaju svoje kolonizatorske interese na prostoru nekadašnjih socijalističkih država, te da ne prezaju gotovo ni od čega da bi ih ostvarivali – od mešanja u unutarpolitičke prilike preko bombi koje ruše mostove i ubijaju civile do „investiranja“ u fabrike u kojima ljudi rade u neljudskim uslovima za platu nedostojnu života. U tom smislu, naravno, čitavoj kapitalističkoj periferiji i svakome ko živi i pokušava da radi na njoj bi trebalo dići spomenik kao „žrtvi globalizacije“. Međutim, ne i Miloševiću – on ne samo da nije bio nekakav stožer borbe protiv imperijalizma, već je upravo istu imperijalističku logiku sprovodio unutar nekadašnjih jugoslovenskih republika.
U tom smislu, tvrdnje da je „preminuo boreći se za državne interese“ beskrupolozne su izmišljotine – ne, Milošević je preminuo dok mu se sudilo za ratne zločine. Ili, ko zna, možda Dimitrijević, Vulin i ostali borbu protiv globalizma zaista zamišljaju kao vođenje osvajačkih ratova i rušenje gradova, kao ubijanje civila i političkih neistomišljenika, te, onda, kao potonje kukavičko poricanje da se učestvovalo u ratu u kom se učestvovalo. Međutim, ono što oni ovakvim formulacijama zaista pokušavaju da urade je nametanje lažne dihotomije po kojoj kritika ratnog aparata Slobodana Miloševića momentalno znači i podršku globalističkom ratnom NATO aparatu. A, zapravo, ta dihotomija je besmislena taman onoliko koliko je i opasna – ta dihotomija je mašina za proizvodnju državno-nacionalnih neprijatelja, a upotrebom te mašine naše političke elite postaju ekskluzivni nosioci prava na solidarisanje sa srpskim žrtvama i apsolutni homogenizatori javnosti koji će svoje partikularne interese poturati pod opšte. Na koncu, upravo im ta mašina omogućava da izmisle Miloševića kao „borca za državne interese“.
U takvoj situaciji, od presudne je važnosti ostvariti ono što je profesor Ljubiša Rajić u jednoj davnoj polemici nazvao „pravom na treće mišljenje“ – pravom da se istovremeno kritikuje zločinački karakter NATO intervencionizma i zločinački karakter velikosrpske hegemonije koju je Milošević, sa svim svojim satelitima, sprovodio tokom čitavih devedesetih. Ili se, možda, pod „borbom protiv globalizacije“ i „borbom za državne interese“ može provući i više od hiljadu mrtvih Albanaca koji su, u hladnjačama, bivali rasuti širom Srbije? Ili devetnaestoro putnika i putnica pogrešne nacionalnosti ubijenih u vozu u Štrpcima? Ili ubijeni Ivan Stambolić? Ili pregaženi Vukovar i masakri na Ovčari? Ili nebrojeni zločini po Bosni i Hercegovini? Ili, valja se zapitati – kada nas režim preko svojih medija već trenira da budemo simboličke životinje i kada smo u martu prevalili nekoliko godišnjica preko glave – da li će glasnogovornici ovog režima biti do kraja, makar na jednom perverznom nivou, pošteni, pa izaći 5. aprila pred ljude i reći „danas je tačno 26 godina od početka opsade Sarajeva, jedne višegodišnje akcije u Miloševićevoj borbi protiv kapitalizma i globalizma, jedne toliko velike akcije da je unutar nje stradalo preko 14.000 ljudi – na prvi pogled, može vam delovati da je to 14.000 građanki i građana, ali verujte, sve su to agenti američkog imperijalizma i globalnog kapitalizma“? Kažemo, bilo bi korisno da neko to kaže jer, po jednom nedavnom istraživanju, čak 71% građana i građanki Srbije ne znaju da se opsada Sarajeva, taj veličanstveni čin antiglobalizma i antikapitalizma, uopšte i desio.
Naposletku, kažu Slobodanovi svedoci, spomenik bi predstavljao i simbol „prevazilaženja društvenih podela“. Na stranu što ne znamo o kojim se tu podelama tačno radi, fascinantna je ta potreba da se njihovo prevazilaženje ostvaruje kroz krivotvorenje stvarnosti i ukidanje odgovornosti režima – kako aktuelnog, tako i nekadašnjih – za svoja zlodela i nedela. „Prevazilaženje društvenih podela“ u tom slučaju nije ništa drugo do zlokobnog, pretećeg eufemizma za zatiranje kritičkih glasova koji će dovoditi u pitanje delovanje političkih elita. Nije tu poziv Jovane Dimitrijević usamljen. Recimo, iz istog asortimana dolazi i predsednikovo „čuđenje nad Srbima koji se ne saosećaju sa Đurićem u Prištini i Vučićem u Srebrenici“. I njen poziv i njegovo čuđenje predstavljaju tek u celofan upakovane namere da se, uz propratno vrćenje pendrekom, svaki disonantni ton ugura u poželjni kalup nacionalnog i državnog jedinstva. S tim u vezi, na samom kraju ovog teksta, iznenadimo sve one koji dižu spomenike mrtvom Slobodanu i živom Aleksandru, te parafrazirajmo jednu rečenicu koja dolazi iz samog srca nacionalnog kanona – kome zakon leži u državno-nacionalnom jednoumlju, spomenici mu smrde nečovještvom.[/size][/size]

NVO: Tinejdžeri pretukli transrodnog mladića u Beogradu


http://rs.n1info.com/a375872/Vesti/NVO-Tinejdzeri-pretukli-transrodnog-mladica-u-Beogradu.html

Bore se protiv globalizacije.

Misli globalno deluj lokalno

ne znas sta je gluplje, septicka jama u kojoj voz mora potpuno da se zaustavi zbog neobelezenog pruznog prelaza, ili tupavi vozac automobila koji misli da je voz stao da bi njega propustio 


https://www.facebook.com/miroslav.maodus.73/videos/1797640716926068/

http://www.dw.com/sr/voda-je-takva-kakva-je/a-43231383?maca=sr-Twitter-sharing
„Voda je takva kakva je“

Svaki deseti građanin Srbije pije vodu zatrovanu arsenom koja može uzrokovati tumor. U Vojvodini je stvar alarmantna, ali traje već decenijama i slabo zanima političare. Zbog nezdrave vode još niko nije izgubio izbore.


Kada su pre 15 godina saznali da im voda iz česme nije ispravna, bili su zabrinuti. Danas na još jedno istraživanje Instituta za javno zdravlje koje pokazuje iste podatke Temerinci odmahuju rukom. „Nama je i dalje u podsvesti da je voda takva kakva je – puna arsena. Ranije smo pokušavali da nađemo neko rešenje, ali vremenom smo odustali i od kupovine flaširane vode i od raznih aparata, jer veliki su to troškovi. Sad ovu sa česme koristimo i za piće i za tuširanje i kuvanje“, priča Natalija iz Temerina.

To je samo jedna od brojnih opština u Vojvodini u kojoj građani nemaju ispravnu vodu za piće. Najčešći uzrok je visoka koncentracija arsena, veoma opasnog po zdravlje. „Arsen spada u grupu kancerogenih jedinjenja i može dovesti do karcinoma bubrega, kože, respiratornih organa, sve zavisi od načina unosa“, objašnjava Sanja Bijelović, načelnica Centra za higijenu i humanu ekologiju Instituta za javno zdravlje Vojvodine.

„Za sada nemamo naučna istraživanja o direktnoj povezanosti karcinoma bubrega sa arsenom u vodi za piće, ali je stav Svetske zdravstvene organizacije da voda nije za upotrebu ukoliko arsen prelazi deset mikrograma po litru“, kaže ona za DW.

Istraživanje Balkanske istraživačke mreže BIRN pokazalo je da je u 102 grada, varošice i sela Vojvodine, sa ukupno 653.160 stanovnika nivo arsena u vodi viši od dozvoljenog – u pojedinim opštinama čak i nekoliko desetina puta viši. Na istu stvar iz godine u godinu upozorava i Institut za javno zdravlje Vojvodine, a pod najvećim rizikom je, kažu, stanovništvo Banata, dok arsena najmanje ima u sremskom okrugu. U nešto manjoj meri pogođeni su i delovi Hrvatske i Mađarske.

Čemu panika, to su „samo“ standardi

Da je voda iz česme opasna po zdravlje, Natalija je saznala u školi u kojoj radi. Drugi Temerinci su uglavnom saznavali iz medija ili od komšija. Nikad nije stiglo zvanično obaveštenje od nadležnih, niti nekakvo uputstvo za postupanje.



Građane bi o tome trebalo da obavesti lokalna samouprava, kaže Srđan Rončević, profesor Departmana za hemiju i zaštitu životne sredine Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. „Pitanje je koliko im je ta informacija plasirana na jasan i razumljiv način. Ljudima se nedvosmisleno mora reći da li je to tehnička voda ili voda za piće“, kaže Rončević za DW.  

Osim informacija, lokalne samouprave su dužne da građanima obezbede i alternativni izvor snabdevanja vodom. U Vojvodini su to najčešće eko-česme ili cisterne. „Eko-česme su filter-sistem i on, kada se zasiti, prekida svoju funkciju i ponovo produkuje zagađenje na izlazu“, objašnjava Sanja Bijelović. „Ako govorimo o cisternama, one ne bi smele da budu udaljene više od jednog kilometra od mesta stanovanja, ali svaka cisterna predstavlja problem, jer zbog neadekvatnog upravljanja, kontrole ili rizika stajanja vode može doći do razmnožavanja mikroorganizama, pa opet može predstavljati opasnost.“

U Temerinu, međutim, već nekoliko godina nema ni jednog i drugog. „Kad je stiglo obaveštenje da voda nije ispravna, direktorka je bila u obavezi da nabavi cisterne koje su stajale u prizemlju i onda su deca mogla tu vodu da koriste za piće, a ne ovu za slavine. Te cisterne su bile i na nekoliko mesta u Temerinu. Više ih nema – ni na ulicama, ni u školi“, priča Natalija.

Jedino što od vodovoda redovno dobijaju jesu računi, a oni, kako kažu, nisu ništa manji zbog toga što je voda neispravna. „Smatram da to nije u redu. Oni svi govore da je to u principu ista voda koja se već decenijama pije u Temerinu, ali je onda došlo do usklađivanja naših pravilnika sa nekim stranim pravilnicima, pa čemu sad panika.“

U centralnoj Srbiji stabilno

Osim arsena, uzroci neispravnosti vode u Vojvodini su i nitrati i nitriti, pa i fekalno zagađenje u javnim bunarima. „To su pojedinačni objekti iz kojih se voda sama za sebe crpi. Ona je ukusnija nego gradska, jer nije tretirana, prečišćena, ali tu imamo mikrobiološki rizik“, objašnjava Bjelović. „Ako govorimo o svežem fekalnom zagađenju, tada osetljiva populacija može da ima stomačne tegobe, promene po koži ako je koža već osetljiva, mogu da se jave promene na sluzokoži, očima, nosu, problemi s mokrenjem, infekcije koje su vezane za unos vode pićem ili za kupanje u vodi.“

U ostatku Srbije, pokazuje izveštaj Insituta za javno zdravlje „Batut“, situacija je stabilna, a neispravnost znatno niža. „Najčešći parametri neispravnosti su oni koji mogu dovesti do izmenjene boje, mutnoće, ali ne utiču na zdravlje. To su sve povremene pojave, dakle nisu u kontinuitetu, niti u koncentracijama koje bi bile zabrinjavajuće“, kaže za DW specijalistkinja higijene u tom Institutu Dragana Jovanović.

Zabrane upotrebe vode su privremene u periodu otapanja snega ili posle velikih padavina, kako što je nedavno bio slučaj u pirotskom okrugu.

„Ovo može u nedogled“

Uprkos svim poteškoćama, zakon kaže da se stanovništvu mora obezbediti voda za piće. „Koliko lokalna samouprava može da ne rešava taj problem, koji su rokovi da se nešto uradi? To je zona gde svi dižu ruke i shvataju da novca nema i da to može tako da traje u nedogled, a jasno je da se ugrožava zdravlje stanovništva“, kaže profesor Srđan Rončević.

On podseća da je Skupština Vojvodine još 2010. godine usvojila strategiju, ali se stvari do danas nisu pomakle s mrtve tačke. „Nama se dešavalo i pri promovisanju strategije da se nisu svi vodovodi odazivali pozivu, nego su se često odazivali po partijskoj liniji – da li smeju da prisustvuju ili ne. Voda ne sme da bude partijsko pitanje, problem se mora rešavati zajedno“, podvlači Rončević.

Umesto strateškog pristupa, kaže, svaka opština na svoj način rešava problem, težeći uglavnom rešenju koje bi zadovoljilo potrebe u izbornom periodu.  „Pojavi se neki stručnjak tašna-mašna, često iz inostranstva, koji nudi gotova rešenja – ključ u ruke. Čak obezbeđuju i kredite inostranih banaka, ali ste u obavezi da kupite opremu od određenih preduzeća, često nemačkih i austrijskih, a da nije urađeno ispitivanje da li je ta tehnologija najbolja, najadekvatnija. Pri tom odluke donose oni koji se ne razumeju“, kaže Rončević.

Ključ je, kaže, u odgovornosti. Kada bi bilo sankcija, bilo bi i promena. „Ti primeri se čuju daleko. Zamislite da imate mesaru i neko dobije trihinelu – vi ćete da odgovarate. Ako flaširate vodu i prodajete neispravnu, vi ćete da odgovarate. Tako i ako ste rukovodilac ustanove koja vrši vodosnabdevanje građana, ukoliko ta voda nije ispravna, treba i vi da odgovarate ili da rešite problem.“, objašnjava novosadski profesor.

„Drugi način kažnjavanja su izbori, ali većina ljudi kad zaokružuje na izborima, nema u glavi to kakvu su vodu tog jutra popili. Do sada u svim izborima nisam stekao utisak da je neko izgubio poziciju zbog nezdrave vode“, zaključuje Rončević.

najbolje da ce ljudi kojima je politicka opcija srpska radikalna stranka ili slicne, da imaju svest da piju otrovcinu i da kroz politicke tokove traze da se to promeni  glasanjem za takvo smece se jos bolje ubijaju nego pijenjem zatrovane vode.

Brate pišeš jedan isti post na svim topicima, daj pogledaj naslov ovog.

Наше плате по мери продуктивности

Просечна нето зарада у последњих 17 година реално је повећана само нешто више од два пута. – За данашњу просечну плату може да се купи само два пута више робе и услуга него 2001.
Аутор: Александар Микавица
недеља, 01.04.2018. у 09:35



Србија се у протекле три године одмакла од понора банкрота – државна каса је у плусу, јавни дуг опада, незапосленост је преполовљена у поређењу са 2012, али смо по висини зарада и стандарду на дну земаља централне и источне Европе. Са просечном платом од око 400 евра иза нас су само Македонија и Албанија, али са „врха државе” је обећано да ће просечна зарада брзо достићи 500 евра. Поред повишице од девет одсто од почетка ове године, најављено је још једно повећање државних плата и пензија, а економисти на то сумњичаво врте главом и питају – одакле, колико ће то да кошта и ко ће то да плати?

Људи из струке тврде да је висок и брз раст зарада немогуће остварити декретом, јер искуство потврђује да такво повећање стандарда не може дуго да траје, а висок цех на наплату, по правилу, стиже будућим генерацијама.

Економисти Немања Вуксановић и Милојко Арсић, аутори „Кварталног монитора” београдског Економског факултета и Фонда за развој економске науке (ФРЕН), истражили су кретање наше просечне плате од 2001. до 2017, упоредили је се просеком 16 европских земаља и одговорили на питање – откуд тако велике разлике у просечним зарадама.

Просечна нето зарада у Србији претходних седамнаест година номинално је порасла чак осам пута – или, опет у просеку, 13 одсто годишње. До 2008. просечна плата је због високе инфлације брзо расла – номинално са око 6.000 на око 33.000 динара, а истовремено био је висок и њен реални раст, односно раст њене куповне моћи. У том периоду њена куповна моћ укупно је порасла 143 одсто, по 11,8 одсто годишње у просеку.


Од 2008. до 2017. раст просечне плате био је много спорији – са око 33.000 на око 48.000 динара, с тим што је у годинама после светске економске кризе њен реални раст био само 0,07 одсто.

– Све у свему, просечна нето зарада у последњих 17 година реално је повећана само нешто више од два пута. Другим речима, данас у Србији за просечну плату може да се купи само два пута више робе и услуга него 2001. године – указује Немања Вуксановић.

Дакле, просечна зарада је у 2017. години износила тек нешто мало више од 400 евра. Од 2001. до 2017. је, у тој валути, повећана готово четири пута, што је двоструко више од реалног раста. На бржи раст зарада у еврима од реалног раста утицало је, пре свега, реално јачање динара, објашњава наш саговорник. У 2001. години износила је око 100 евра, да би у 2008. достигла око 370 евра. Од 2011. до 2017. кретала се у распону од око 360 до 400 евра.

Колико по просечној нето заради Србија заостаје за земљама региона централне и источне Европе, најбоље говори податак да је у 2017. просечни Немац зарадио 5,5, а просечни Словенац 2,6 пута више од просечног Србина.

Просечна зарада у Немачкој у 2017. достигла је 2.270 евра, тако да је и по том показатељу водећа европска економија била на врху лествице земаља Старог континент. Следи Словенија – 1.074 евра, Естонија – 945, Чешка – 837, Хрватска – 792 и Словачка – 755 евра. У средини ове листе су Пољска са 752 евра, Летонија – 703, Литванија – 637, Мађарска – 622 и Румунија – 515 евра. На зачељу су: Црна Гора – 510 евра, Босна и Херцеговина – 425, Бугарска – 406, Србија – 404 и Македонија – 387 евра.

Разлику у зарадама израженим у еврима између развијенијих и мање развијених земаља „пеглају” више цене услуга у богатијем делу Европе.

– Кад се плате у еврима у свим земљама искажу у еврима једнаке куповне снаге, као да су цене у свим земљама једнаке ценама које важе у Немачкој, разлика у прсечним плата између развијених и неразвијених знатно мања  – каже Вуксановић. – Тако гледано, куповна моћ просечне нето зараде у Србији у 2017. била је 2,4 пута мања него у Немачкој, иако је просечни Немац био 2,7 пута продуктивнији од просечног Србина, односно 1,5 пута мања него у Словенији.

– Ова разлика је последица и показатељ разлике у продуктивности привреда тих земаља – објашњава Вуксановић – Овде је пре свега реч о великој разлици у продуктивности у сектору размењивих добара и услуга, попут индустрије, пољопривреде, туризма... У Србији су од 2001. до 2017. просечне нето зараде расле приближно расту продуктивности њене привреде. С тим што су од 2001. до 2008. плате расле брже од раста продуктивности, што је допринело повећању спољног дефицита, расту спољног дуга и јавног дуга земље, као и одржавању инфлације на релативно високом нивоу. Од 2008. до 2017. просечне зараде у Србији приближавају се нивоу продуктивности, што смањује спољни дефицит и доводи до ниске инфлације.

Наравно, продуктивност није једина одредница зарада, закључују аутори овог истраживања. Просечна зарада, коју остварује становник неке земље, зависи и од низа других економских и политичких чинилаца – од односа снага понуде и тражње на тржишту рада, до државне политике зарада.

Наука каже, а искуство потврђује, да се до бољег живота стиже већом штедњом, колико год мало имали – и већим паметним инвестирањем у производњу оног што доноси највећу зараду и што може да се извезе. Задатак ваљане економске политике је да се дугорочно постиже висок и одржив привредни раст, који једино доноси веће плате и бољи живот.

http://www.politika.rs/scc/clanak/401170/Nase-plate-po-meri-produktivnosti

Slično Telenoru, banka Sosijete ženeral napušta tržišta Centralne i Istočne Evrope, jer nije zadovoljna svojim položajem u ovom regionu. Kako saznajemo SG je odlučio da proda sve akcije u Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj, Crnoj Gori i Moldaviji, a potom fokusira svoje poslovanje na druge zemlje.


- Mi želimo lidersku poziciju, a u Srbiji nismo ni u top 3. Srsko tržište u ovom trenutku je prezasićeno i neprivlačno, zbog toga Sosijete odustaje od njega - kaže izvor blizak ovoj banci.

pored klasicnog novokomponovanog ovdasnjeg korporativnog sabanluka, od sg banke u srbiji cemo jedino upamtiti ovaj debilizam 

alfred horvat koji se svojevremeno predstavljao kao ornitolog, zapravo moler po zanimanju, i bivsi kandidat jedne od laznih srpskih zelenih stranaka, u isto vreme predsednik lokalnog lovackog drustva i kriminalac, tj pre prosecni stanovnik septicke jame, gde je zivot u krsenju zakona kao dobar dan.

http://www.021.rs/story/Info/Vojvodina/185653/FOTO-U-kuci-predsednika-lovackog-drustva-zive-i-preparirane-strogo-zasticene-zivotinje.html

xie saike wrote:alfred horvat

idemo dalje, tzv zelena stranka prezentuje kvalitetno nemanje pojma o nadleznostima kao i o zelenim politikama uopste i mimo ovog slucaja. promasili su i minista i ministarstvo

Patrijarh kaže da Ustav nije dogma, već da reguliše život, a da život piše Ustav.

Nakon toliko izrugivanja Titu kako je pričao da se ne moramo držati zakona kao pijan plota, evo šta smo dobili...

Filipenko wrote:

Patrijarh kaže da Ustav nije dogma, već da reguliše život, a da život piše Ustav.

odakle je ovo

život piše Ustav, a Ustav reguliše život

haha to im je kucni duhovnik. kvalitetno je ispredradnjaski pokrio sve teme.

NOKS će obuhvatiti ne samo zvanja stečena u redovnom školovanju tokom srednje škole i studija, već i sve kvalifikacije stečene kasnije, prema konceptu celoživotnog učenja.
Skupština Srbije u četvrtak je usvojila Zakon o nacionalnom okviru kvalifikacija Srbije, koji je najavljivan više puta u poslednjih deset godina

da su igrali crveno vs crno govno mozda i ne bi prekinuli. ah da, oni ne bi ni igrali na te datume jer neki mladi ljudi bi ukazali na postovanje srpstva i obicaja. smece.

Televizija pravoslavne džamahirije, RTS  prekinuo prenos druge finalne  utamice prvenstva Srbije u odbojci između Vojvodine i Novog Pazara u četvrtom setu kod rezultata 18:20 (2:1), zbog prenosa vaskršnjeg koncerta iz hrama Svetog Save.

— Herr Otto Flick (@edomorac1) April 10, 2018

xie saike wrote:da su igrali crveno vs crno govno mozda i ne bi prekinuli. ah da, oni ne bi ni igrali na te datume jer neki mladi ljudi bi ukazali na postovanje srpstva i obicaja. smece.

Е мало да се злурадо насмешим. Управо су навијачи одавно избоксовали право да било шта може да се избаци са програма ако они имају нешто важно да виде. Не знам шта су осталима скривили, али се сећам бројних прилика кад је требало да буде доброг рокенрола на екрану, чак преноса концерата, па се то прекидало или напросто отказивало јер су ови играли продужетке или се преклопио термин.

Изборили сте се за начело, дрште га се и кад је на вашу штету.

o cemu bulaznis, radi se o vojvodini i novom pazaru, ne o crvenom i crnom govnetu i njihovoj navijackoj bagri.

posle ce placipickariti kad odu vojvodina i sandzak

Pozdravljam neprenosenje gej sporta, osudjujem prenos gej sporta i gej pustinjavstine.

cudo je sto je uopste sportska utakmice izmedju vojvodine i novog pazara dobila i pola sata na rts.

Veoma zanimljiv tekst, sa jednim kardinalnim problemom pri samom kraju.

https://pescanik.net/prekobrojni-putnici-euro-lina/