kud_genijalci wrote:Kao što se priča za slađanu Milošević da - dok je bila "broker" u Nevjorku - da nije htela nikomee od naših da pripomogne. Ponekad je sretnem kada kolima dođe da uzme posnu klopu u Čobanovom odmoru kod Zapleta, kola s betmenovskim vratima, ona nadrkana i uvek upadne preko reda pre mene, a moj pretop i čupana svinjetina i čvarci neposno ima da čeka.
Дан пре одласка у тамо, наиђе ми комшија. Јер ја у својој улици нисам ни близу први повратник, већ отприлике трећи или четврти (један се после вратио у тамо д'умре, па не знам како да га бројим). Каже "чујем идеш... шта да ти кажем, све знаш... само једно, не спрежи с нашима, нико те неће зајебати као наш".
И испробао сам то што је рекао, нешто мало и јефтино смо прошли, и био је у праву. Све везе с нашијенцима тамо, што је наишло (осим те прве, јер комшилук) су биле без размене телефона и адреса. Само имена, ако и толико. Знам ја нас, јебо ти нас.
Azru sam uvek preskakao jer je i kod njih važniji bio tekst od muzike
Мени обратно. Једно вече сам нешто размишљао да ли би већ било време да заспим, и чујем нешто онако необично, неки чудан рад бубњева а и гитаре. И укапирам да чујем живо чудо, неко је успео, 20 година након Крима и петсто двеста осталих, да каже нешто друго само гитаром басом и бубњевима. Текст нисам ни приметио, осим рефрена, "топле усне жене...". Васкрсо рокенрол, јеботе.