Kada kažem novine...

Šuvar i varivo wrote:ovo je jedan naopak dan

otto katz wrote:

Šuvar i varivo wrote:ovo je jedan naopak dan

Pa što sada stavljaš   ?   Koje je značenje   ? Ukratko moramo zahvatiti diskusiju o   iz korijena. A korijen stvari je   sam.

otto katz wrote:

Šuvar i varivo wrote:ovo je jedan naopak dan

Pa što sada stavljaš   ?   Koje je značenje   ? Ukratko moramo zahvatiti diskusiju o   iz korijena. A korijen stvari je   sam.

William Murderface wrote:Šta znam, ja u načelu nemam problem s tim da država na neki način subvencioniše ćirilicu, ali u ovoj inicijativi je najgadnije što je pokreću oni koji će se najviše okoristiti, a pritom su i najjače novinske kuće u državi. Pa još ovi smradovi od Smajlovićke i Dmitrovića.

Možda bi bolja varijanta bila potstaći sve novine da uvedu ćirilične dodatke, ili nešto slično.

Nikako ne mislimo na te izjave, već na činjenicu da je to bio lider koji je zaista uspeo da preporodi ekonomski i moralno razrušenu zemlju. Zato ne razumem kako je moguće da vladajuća partija u Nemačkoj, ili barem u Srbiji veoma moćna Fondacija „Konrad Adenauer”, ne požele da u Srbiji vide i Adenauera, a ne samo i uvek Branta. Nije valjda samo zato što fondacija Vilija Branta ne postoji.

ficfiric wrote:
Najbolja varijanta bi bila kada bi se podstakla izrada cirilicnih fontova i kada bi se mogli besplatno preuzimati. Tada bi bilo i vise cirilicnih reklama, ambalaza itd.

паће wrote:

ficfiric wrote:
Najbolja varijanta bi bila kada bi se podstakla izrada cirilicnih fontova i kada bi se mogli besplatno preuzimati. Tada bi bilo i vise cirilicnih reklama, ambalaza itd.

To je била прича пре 25 година. Пенџерски фонтови итд. Данас практично сваки нормалан фонт има и ћирилицу.

Специјални фонтови за огласне табле, омоте и остали рекламни бакалук неће имати ћирилицу јер се све то ионако зове на енглеском, и производе га фирме које се зову на енглеском. Или бар енгрпском.

Кад просечни продавац буде мислио да ћирилица не смета продаји, не бери бригу.

Stevan Filipović 11/06/2015 |  
O glumcima i kondukterima


Kerstin Andersson, foto: ZDF
Razumem frustraciju profesorke Danice Popović u dijalogu sa današnjim „levičarima“. Govor u anahronim parolama, neargumentovana ostrašćenost i nepoznavanje elementarnih činjenica o principima funkcionisanja ekonomskih sistema su prilično nezgodne osobine kod sagovornika koji pretenduju da nekome drže lekcije o ekonomiji. Posebno kada je taj neko profesorka Ekonomskog fakulteta. Iza tih parola i (što kaže Teofil Pančić) „palestinskih marama“, prečesto se kriju površnost, pozeraj i infantilno lupetanje.
S druge strane, ne razumem zbog čega profesorka Popović tako decidno zahteva „rešenja“ i „predloge“ od svojih kritičara? Zar nije prihvatljivo, pa i poželjno kritikovati negativne aspekte nekog sistema sa pozicija principa i vrednosnih kategorija, bez neophodnosti da se odmah ponudi konkretno rešenje? Znam da mnogi pogrešni politički zaključci proizlaze iz nepoznavanja ekonomije, ali smatram da su, s druge strane, neka na prvi pogled usko ekonomska pitanja zapravo pre svega moralna pitanja, to jest pitanja sistema vrednosti, i ne mislim da samo pozeri i salonski levičari imaju tapiju na moralne probleme mnogih aspekata (neo)liberalnog kapitalizma. Takođe sam uveren da problemi o kojima ću govoriti često nisu nerešivi, već su takođe pitanje političke volje ljudi koji su na pozicijama da donose odluke, kao i pitanje njihovog ličnog sistema vrednosti i njihovih prioriteta. Što kritiku čini znatno konstruktivnijom, nadam se.

Branislav Dimitrijević 13/06/2015 |  
Dole palestinske marame!


Igor Grubić, 366 rituala oslobađanja, 2008-2009, serija akcija u javnom prostoru (ljubaznošću umetnika)
Sa pažnjom sam pročitao tekst Stevana Filipovića u kom on demistifikuje rutinsku liberalnu retoriku profesorke Ekonomskog fakulteta Danice Popović. A posebno njenu konfuziju oko odnosa liberalne i socijalne demokratije, upravo na primeru Švedske za koju mit o njenoj “socijalnoj demokratičnosti” upućuje profesorku da zaključi da je otkaz koji je dobila glumica iz pozorišta u Malmeu logičan rezultat upravo tog već mitskog “skandinavskog modela”, a ne drastične seče budžeta za kulturu koji je tamo od 2006. sprovodila desničarska “Allians för Sverige”.
Sasvim logično, Filipović ima “esnafsku” motivaciju da kao filmski reditelj iskoristi dobru priliku da nas prevashodno podseti na to da film ne može biti samo tržišna kategorija – a posebno onaj film koji nema isključive ambicije da nas zabavi, a još manje ako takav film dolazi iz neke male kinematografije, sa malim tržištem, u kom su romantični filmovi o drevnim uspesima fudbalera i košarkaša sasvim dovoljni da se zadovolje potrebe “tržišta kulture”. Međutim, ono što je povod mog reagovanja, i ono što ovde smatram simptomatičnim, zapravo je okvir njegovog teksta koji se ogleda u nuždi da se na početku uspostavi “preambula” bez koje, valjda, njegova kritika profesorke Popović ne bi delovala validno i ozbiljno i mogla bi se strpati u neprijatno saglasje sa nekakvom infantilnom i bezglavom levicom.

Kao zakleti levičar verujete li da Siriza može da izvuče Grčku iz dužničkog ropstva koje joj je nametnula svetska finansijska oligarhija?
U Grčkoj postoji levica koja se već 40–50 godina ogorčeno bori protiv NATO-a i protiv prisustva strane vojske u Grčkoj. Ta levica ne sarađuje sa Sirizom. Siriza nije nijednu reč rekla protiv NATO-a. Znači Siriza je ona vrsta levice koja i u Grčkoj i u Srbiji sarađuje sa NATO-om. Kada je PASOK na vlasti, to znači da su Amerikanci prevladali u Grčkoj. Kada PASOK više nema legitimitet i u ekonomskoj krizi ne može da vodi Grčku, on se sklanja u stranu i na njegovo mesto dolazi tobožnja ultralevica Siriza koja je američki produkt. Jasna stvar. Možda Grčka zaista ne može izvan tog evroatlantskog koncepta. Ipak, Amerikanci su predominantna regionalna hegemonska činjenica u ovom našem delu sveta tako da ni oni, ni mi ne možemo toga da se odreknemo i iz tog kola da izađemo.

Dejan Ilić 15/06/2015 |  
Levičari i ostali


Fotografije čitalaca, Filip Gurjanov
Svoj tekst u Politici od 28.05.2015, Danica Popović zaključuje tvrdnjom da grčka Siriza ne može biti model za javno delovanje koje će zaustaviti rušenje institucija u Srbiji, i to ne samo zato što se situacija u Srbiji ipak suštinski razlikuje od situacije u Grčkoj, nego i zato što Siriza sama po sebi nije dovoljno uverljiva politička opcija. Na članak D. Popović reagovala je 06.06.2015. Andrea Jovanović: Popović greši, objašnjava Jovanović, jer zagovara poštovanje pravila – pa među njima i pravilo (inače selektivno, s pravom naglašava Jovanović) da se dugovi moraju vraćati bez obzira na nepravedne kreditne aranžmane – koja rade u prilog bogatih a na štetu siromašnih. Ako institucije u Srbiji poštuju ista pravila, onda možda i nije loše srušiti ih i doneti nova, mogao bi glasiti jedan od izvoda iz teza A. Jovanović. Na intervenciju A. Jovanović, Popović je reagovala novim tekstom od 10.06.2015. u kome svojoj sagovornici zamera što ume samo da kritikuje, to jest što ne zna šta u stvari hoće: o kojim to novim pravilima Jovanović uopšte govori, pita se tu Popović.
U raspravu se onda uključio i Stevan Filipović: on je 11.06.2015. na sajtu Peščanika s dobrim razlogom skrenuo pažnju na manjkavu agrumentaciju D. Popović: ne mora se imati gotovo rešenje da bi se steklo pravo na kritiku postojećeg lošeg stanja – kritika je validna, s pravom ističe Filipović, i kada ne nudi rešenja. Na Filipovićevu reakciju, pak, reagovao je 13.06.2015. Branislav Dimitrijević: iako se bezmalo u svemu slaže sa njim, B. Dimitrijević je ipak zamerio Filipoviću što se na početku svog priloga tekućoj raspravi jasno ogradio od, da to tako kažemo, srpske levice u povoju. Dobili smo tako niz od pet tekstova, koji se svi – kako ih ja čitam – bave potrebom i mogućnostima da se na domaćoj sceni pojave nosioci nove, ako je moguće delotvornije levičarske politike. Pri tom, Jovanović, Filipović i B. Dimitrijević stoje na stanovištu da je ta levica i neophodna i moguća, ali da joj treba vremena da se formira i artikuliše, dok se Popović nalazi na drugoj strani, koja je u ovom sporu – rekao bih – neadekvatno označena kao liberalna (ako i jeste takva, sasvim sigurno nije ni jedina ni reprezentativna za ostala liberalna stanovišta).
U tu raspravu se ovde uključujem sa pozicije koja je bliža gledištima A. Jovanović, Filipovića i B. Dimitrijevića. Svoje stanovište bih, međutim, pre označio kao liberalno, što bi moglo da se protumači kao da – uprkos svemu – stajem na stranu D. Popović. Sve i da je tako (a nije), u ovom nizu autora ipak ne bih ispao prvi koji naizgled protivreči samome sebi. Kako je to jasno predočio B. Dimitrijević, i Filipoviću je bliža pozicija A. Jovanović: ali, iako oštro kritikuje D. Popović, to Filipovića ne sprečava da se izričito ogradi i od A. Jovanović. Sam B. Dimitrijević, pak, svrstava se uz Filipovića kada kritikuje D. Popović, ali ipak gro njegovog teksta čine primedbe na račun samoga Filipovića. Taj naizgled kontradiktorni niz rekacija mi se upravo zbog te ambivalentnosti čini i zanimljivim i vrednim pažnje: vidim ga kao pokušaj da se u javnoj raspravi identifikuju problemi, izoštre pojmovi i podastre osnova za jedan novi vid (levičarskog) političkog angažmana. S tim na umu, ulazim u ovaj razgovor.