Kada kažem novine...

Dario Hajrić @romulian  ·  16h 16 hours ago
Došao tako Matija Medenica i potegao nož, a kolumnista Politike - hop! - pod krevet! A Medenica uze margarin, namaza ga na hleb i pojede.

Dario Hajrić @romulian  ·  15h 15 hours ago
Jednom se Medenica brijao. Prolazio tuda kolumnista Politike, pomislio da je u pitanju metafora i šmugnuo u Omsk. I posle zašto je gas skup!

Nevena Bojičić @NevenaWednesday  ·  15h 15 hours ago
@romulian Ogledao se kolumnista Politike. Učini mu se – to Medenica u njega gleda, a brci mu kao srpovi! U sanovniku pisalo: autošovinizam.

Саопштење: Најоштрија осуда претњама гиљотином новинару Зорану Ћирјаковићу

уторак, фебруар 24th, 2015 у 8:35AM
Напредни клуб најоштрије осуђује претње гиљотином новинару Зорану Ћирјаковићу и позива институције у Србији, у првом реду тужиласштво, да под хитно реагују!

Претње које је на свом Твитер профилу изнео предводник екстремистичке организације „Маркс 21“ су веома озбиљне и захтевају хитну и оштру реакцију. Слобода мисли и говора је право зајамчено Уставом Србије и међународним повељама којима је српска држава приступила. Ова права морају бити заштићена, а не гиљотинирана!

„Маркс 21“ је организација која је препозната по отвореном екстремизму према држави Србији, институцијама, законима и поретку.

Подсећамо јавност да је реч о организацији коју цини група екстремиста која прети не само вербално већ и физички и која је недавно на силу, мимо воље већине студената организовала блокаду Филозофског факултета.

Нажалост, уместо да се овом екстремизму супротставе, неки народни посланици нашли су за сходно да припаднике „Маркс 21“ јавно позову на кафу да би од њих “нешто научили”. Да ли је претња гиљотирањем новинара и шиканирање студената и професора то што посланици и политичке странке треба да уче?

Посвећеност демократском, слободном и одговорном друштву и држави захтева реакцију не само тужиластва, већ и комплетне државе и јавности.

Владимир Симовић

Ипак сунчанији дани за левицу у Србији
Поводом текста ,,Шест пута уа за радничку класу”

У тексту објављеном у „Политици” 18. фебруара, Зоран Ћирјаковић помиње Леви самит Србије (ЛСС) као „самопроглашену српску Сиризу”, а једна од поенти самог текста је банална очигледност – левица је у Србији на маргинама политичког поља.
Важно је пре свега рећи да ЛСС никада себе није прогласио „српском Сиризом”. Данас се у Србији позивањем на Сиризу самопромовише велики број партија и њихових кадрова – од Покрета социјалиста, преко Борка Стефановића, па све до Српске радикалне странке. С друге стране, позиција ЛСС-а је јасна: ниједна политичка опција у Србији не нуди алтернативу банкротираном систему у којем живимо, а који, штитећи интересе власника капитала, ефективно онемогућава највећи број људи да задовоље своје потребе. Насупрот томе, чланице ЛСС-а активно учествују у конкретним социјалним борбама из којих израстају аутентични покрети, који су у стању да изнесу такву алтернативу.
Ипак, левица у Србији тренутно није велика и није утицајна. Али пре него ли закључимо да је таква ситуација последица „лењости” активиста и активисткиња, што имплицира Ћирјаковић у свом тексту, потребно је осврнути се на локални контекст и анализирати скорашња друштвеноисторијска кретања.
Још осамдесетих година номинално лева власт у СФРЈ одустаје од социјализма и склапајући споразуме са ММФ-ом хвата корак с неолибералном офанзивом која је већ увелико нагризала социјалдемократске државе Западне Европе. Деведесете су за левицу на нашим просторима „црна рупа”. Партије које су се називале левим ефективно су спроводиле политику деснице, пре свега оличену у приватизацији заједничке својине, која је довела до масовног осиромашења становништва. Ова пракса је на мејнстрим политичкој сцени настављена до данас када наводно социјалиста, Александар Вулин, спроводи економски најлибералније мере.
Али није довољно само уперити прст у партије. У Србији, сем неколико изузетака, очигледан је и један дисконтинуитет у раду лево оријентисаних интелектуалаца. Професори на универзитетима су током деведесетих масовно конвертирали, а курикулуми су очишћени од садржаја који иоле доводе у питање капиталистички систем. Синдикати су бирократизовани и централизовани, а међусобно гложење им је често важније од саме борбе за права радништва.
У таквом окружењу левица се изграђује малтене од нуле и потребно ју је лоцирати на терену, пре свега у аутономним радничким борбама против приватизације, студентским борбама против комерцијализације образовања, али и у борби за права жена, борбама на културној сцени итд. То су поља из којих израста ЛСС, који није „српска Сириза”, али свакако јесте српска левица. Или барем један њен део.
Да ли је на протесту подршкенароду Грчке, али пре свега протеступротив мера штедње и приватизацијеу Србији, било 50, како тврди Ћирјаковић, или 250 људи – ирелевантно је. Број није велики. Ипак, у тренутку медијске блокаде, свако окупљање које преиспитује политику штедње и приватизације постаје важно. А ситуација у Србији је таква да ће окупљања бити све више.
НакрајутекстаЋирјаковић своју надуполаже уИсламскудржавуза коју каже да је показала да је „алтернатива неолиберализму могућа”. Чак и да можемо рећи да је ИД алтернатива неолиберализму, она дефинитивно није алтернатива капитализму. У питању је гротескна творевина, изграђена на очају сиромашних и обесправљених, а која у крајњој инстанци не доводи у питање профитом вођену економију. У том смислу, ИД је алтернатива капитализму колико је то био и фашизам – ни најмање.
Много би конструктивније било лоцирати поља борбе на „домаћем терену”. Но, добро, конструктивност тешко да можемо очекивати од човека којићерадијепребројаватиприсутненапротесту, негошто ће активно допринети борбипротивексплоатације.
Члан Центра за политике еманципације, једне од 17 организација чланица Левог самита Србије
Владимир Симовић
објављено: 27.02.2015.

William Murderface wrote:Prejako. Čeda Antić aka "Ako me se sete za dan bezbednosti, sete..."

Саопштење: Најоштрија осуда претњама гиљотином новинару Зорану Ћирјаковићу

уторак, фебруар 24th, 2015 у 8:35AM
Напредни клуб најоштрије осуђује претње гиљотином новинару Зорану Ћирјаковићу и позива институције у Србији, у првом реду тужиласштво, да под хитно реагују!

Претње које је на свом Твитер профилу изнео предводник екстремистичке организације „Маркс 21“ су веома озбиљне и захтевају хитну и оштру реакцију. Слобода мисли и говора је право зајамчено Уставом Србије и међународним повељама којима је српска држава приступила. Ова права морају бити заштићена, а не гиљотинирана!

„Маркс 21“ је организација која је препозната по отвореном екстремизму према држави Србији, институцијама, законима и поретку.

Подсећамо јавност да је реч о организацији коју цини група екстремиста која прети не само вербално већ и физички и која је недавно на силу, мимо воље већине студената организовала блокаду Филозофског факултета.

Нажалост, уместо да се овом екстремизму супротставе, неки народни посланици нашли су за сходно да припаднике „Маркс 21“ јавно позову на кафу да би од њих “нешто научили”. Да ли је претња гиљотирањем новинара и шиканирање студената и професора то што посланици и политичке странке треба да уче?

Посвећеност демократском, слободном и одговорном друштву и држави захтева реакцију не само тужиластва, већ и комплетне државе и јавности.

Вести култура и забава

Мудрост и духовитост Моме Капора
Другу књигу интервјуа објавили „Српска књижевна задруга” и Задужбина „Момчило Момо Капор”

Прва књига интервјуа Моме Капора (1937–2010), писца и сликара, под насловом „Сентиментални пртљаг Моме Капора”, у којој су разговори од 1970. до 1990, објављена је 2013. „Српска књижевна задруга” и Задужбина „Момчило Момо Капор” управо су објавили другу књигу интервјуа „Сентиментални рат и мир Моме Капора” (1991–2000), коју су приредили Љиљана Капор и Драган Лакићевић. О књизи су говорили Љиљана Хабјановић Ђуровић и Мишо Вујовић, а одломке из књиге казивао је Срба Милин.
У последњој деценији 20. века распала се Југославија, избили грађански ратови, бомбардована Србија. Најпопуларнији писац – пореклом из Херцеговине, рођен у Сарајеву, Београђанин, аутор загребачког „Знања” – мора да се определи. О својим опредељењима, истичу приређивачи, он одговара у многим интервјуима од 1991. до 2000. године. Као да само то – стављање на српску страну, обилазак ратом захваћених крајева, пријатељство са председником Републике Српске др Радованом Караџићем – занима новинаре новина и часописа. Грађански Београд, мондијалисти, анационални кругови, не могу да верују... Капор на сва та питања одговара, понавља, проширује, тумачи рат. Али, не само то. Одговара Капор и на друга питања свог доба, друштва, културе, књижевности. Говори о својим новим књигама, о писању, сликању. Пред читаоцима су сведочанства о деценији у којој се мењају и писац, и друштвени поредак. Мудрост и духовитост, искуство и одговорност, зраче из одговора који чине прилог познавању времена и лика Моме Капора.
Љиљана Хабјановић Ђуровић, као новинар „Дуге”, с Капором је правила разговор 1991. године. У једном од одговора, Капор каже: „Страшно волим Добрицу Ћосића. Волим га на неки чудан начин, као једног доброг човека. Наиме, ја сам истраживао, и страшно ме је занимао период те идеолошке страховладе, време Ђиласа, Радована Зоговића, Боре Дреновца, Бранка Шотре, Куна, људи који су масакрирали српску културу, људи који су долазили на отварање изложбе у кожним мантилима, с пиштољима, скидали слике. Моји професори, припадници старе сликарске школе између два рата, васпитани у Паризу, Минхену и Кракову, имали су до смрти трауме од њиховог силеџијства...”
У разговору с Мишом Вујовићем, који је објављен у „Гласу Црногорца” (2000), Капор говори о рату у Босни: „Рат у Босни је почео бацањем и уништавањем бисте Бранка Ћопића у Босанској Крупи, затим је у Вишеграду неки Мурат Шабановић, или Шабан Муратовић, или како се већ зове тај човек, који се хвали ових дана по новинама, поломио обелиск Иве Андрића и бацио га у Дрину. Тај обелиск је правио хрватски вајар. У Мостару је уништена кућа Владимира Ћоровића, у којој је био музеј Алексе Шантића. Иван Аралица, хрватски писац, долази заједно са својим председником и вођом, Фрањом Туђманом, у освојени Книн који се још дими од пожара и разарања. Он је писац историјских романа, имали смо истог издавача. А онда тражи да га одведу у село Полача, родно место писца ’Голубњаче’, Јована Радуловића, и ту наређује да му се изнесу све књиге које су припадале Радуловићу, и спаљује их пред кућом, која је, такође, спаљена. Мислим да је то најважнији, последњи том Араличиних сабраних дела.”
У припреми је и трећа књига, која ће обухватити разговоре од 2000. до 2010.
З. Радисављевић
објављено: 26.02.201

Да нисам желео да будем конструктиван, цитирао бих и свађе на „Фејсбуку” између левичарских учитеља и учитељица Борка Стефановића око тога ко је био „вечнији” студент Филозофског факултета или расправе о донаторским неправдама и миљеницима Роза Луксембург штифтунга, који је постао „Сорос фондација” за радикалне левичарске предузетнике у Србији.
Да нисам желео да будем конструктиван, написао бих и текст у коме бих поставио питање шта у Србији стварно подржава фондација левичарских потомака – да цитирам Данијела Голдхагена, професора на Харварду – „Хитлерових добровољних џелата”. Да ли је циљ Роза Луксембург штифтунга да, после „либералне” некрополитике, оличене у циничном политичарењу окренутом ка деведесетим у коме су главни аргумент лешеви и њихов број, овде ојача и нова, „радикално лева” некрополитика? Другим речима, да ли, можда несвесно, доприносе да – поред 7.000 невиних сребреничких жртава – и тела (несрпских) жртава српских квислинга из Другог светског рата буду претворена у „батину” којом ће српски радници и сиротиња бити ударани по глави сваки пут када затраже да неко води рачуна о њима и њиховим мукама?