Science Fiction

Kinder Lad wrote:
I ne radi se o "napretku", nego o promeni. 

I ja bih godinu "zakocenja"/"usporavanja" stavio negde u 2005-6. Mislim da je dubstep poslednje sto je na neki nacin bilo nekako stvarno novo.

Мислим да је почело да се заукава са ирачким ратом, кад је тзв. независно новинарство добило патку у последњу преосталу рупу, кад је измишљен израз "преститутка". Раја се била масивно окренула мрежи, читало се све што напише војска са терена (којима је било остављено да могу тако да се јављају кући, из ваљда пропагандних разлога и зарад борбеног морала). Следећи корак је била блогосфера, која је тада практично и измишљена, нарочито око избора 2004 кад су настали ДејлиКос и мање више и Хафингтон. Док је Хаф постао практично новинска кућа без новина, Кос (неки Маркос, родом Грк) је испао, након што је прошла председничка кампања, огранак омладине ДС(Ам.). Тј политички систем је измислио ботове, и онда је све то полако кренуло у курац, баш тај.

Онда су се формирале (или откриле) армије плаћеника који бдију над википедијом и исправљају чланке (све се још увек можда може видети у историји, ал' ко ће то да чита) а досетио се и бизнис. Колико је оно година харао МајСпејс? ПолуЖивот (ако није и даље жив и здрав)?

Већ од 2008. јебитачна комбинација фејс-твитер-јућуб-блогови-форуми постаје довољна да испуни било коме цео дан. Било која новост која не успе да се у том простору пробије, као да се није ни десила. Било шта што не привуче довољно кликова да се рекламе на њему исплате, неће далеко стићи.

Стара прича о музици за коју нико неће чути јер аутори немају човека који би то прогурао кроз бар једну издавачку кућу да им изда синглицу и опали макар некакву рекламу је бивша. Сад је прича да свако може да окачи шта је урадио, али ништа од тога ако није довољно вирално, не садржи неки штос који ће да обиђе пет кругова по мрежи за два дана, ако нема ко да осмисли веб кампању... А има гомила садржаја који уопште нису тог типа, и онда се не пробију.

паће wrote:

Kinder Lad wrote:
I ne radi se o "napretku", nego o promeni. 

I ja bih godinu "zakocenja"/"usporavanja" stavio negde u 2005-6. Mislim da je dubstep poslednje sto je na neki nacin bilo nekako stvarno novo.

Стара прича о музици за коју нико неће чути јер аутори немају човека који би то прогурао кроз бар једну издавачку кућу да им изда синглицу и опали макар некакву рекламу је бивша. Сад је прича да свако може да окачи шта је урадио, али ништа од тога ако није довољно вирално, не садржи неки штос који ће да обиђе пет кругова по мрежи за два дана, ако нема ко да осмисли веб кампању... А има гомила садржаја који уопште нису тог типа, и онда се не пробију.

Ma nije fora u tome da nema novih dobrih izvodjača za koje niko nije čuo, nego da nema...pokreta, novih ili bar delimično novih stilova, izraza. Sve što nastalo od 2005 do danas ja mogu da direktno povežem sa nečim pre. I to ne u "ideološkom" smislu, jer to se dešavalo i ranije (mislim, sve ima koren u nečemu), nego bukvalno direktno u smislu muzičkog izraza. 

Mislim da ima još jedna stvar, a to je, takođe zahvaljujući internetu - globalizacija (mada ja lično nisam nikakav borac protiv iste). Svi pokreti su nastali na nekom, koliko-toliko ograničenom lokalnom iskustvu, sa lokalnim ljudima koji se druže, sarađuju, prosto stvaraju "scenu", nešto autentično novo. Naravno, ima i dalje lokalnih scena koje tu i tamo eksplodiraju (upravo je recimo Australija dobar primer), ali...nema ničeg posebno novog u muzičkom izrazu, jer je deo jednog globalizovanog umetničkog iskustva. Prosto je neverovatno, a iz ličnog iskustva skoro svakog potpuno razumljivo, kako u sudaru RL sa virtuelnim prostorom, RL pati. Na kraju se izmeša i nastane neki novi oblik egzistencije i stvarnosti (a umetnost samo opisuje stvarnost, "relates to it" u svakom slučaju) koja upravo zbog ponavljanja sadržaja do u besvest ne usševa da porodi nešto skroz novo. Ipak, tzv. autorska prava igraju ogromnu ulogu. Totalni sam protivnik ideologije autorskih prava, ne samo u umetnosti, nego i u tehnologiji bilo koje vrste, prosto da nije bilo kopiranja i prepisivanja mi bismo i dalje bili u ranom srednjem veku. Nametanje autorskih prava svemu i svačemu je specifični zločin protiv budućnosti.

Kinder Lad, a da li ti mislis da je iz nekog razloga bitno da imamo neku promenu, i nesto novo, i zasto to mislis (ako mislis)., Posto ja ne vidim da novitet sam po sebi ima neku vrednost, dobru ili losu.

Mnogo tih nekada novih stvari je zapoceto, a nije sve ni blizu istrazeno ili iscrpljeno. Naprotiv, ono sto jeste zapanjujuce je da mozes da uzmes vrlo jednostavan format, kao npr blues, i dalje napravis nesto cudesno od toga, kao npr Black Keys. Ili surf rock, koji je star bar 60 godina, i napravis The Growlers.

Menk licno oni vise vrede od neke relativne novotarije tipa dubstepa, koja nije nista do elektronska dosetka. Koja je bila malo zanimljiva prvih 3x kad je izvedena, a sada izaziva zevanje, barem kod mene.

Hocu prosto da kazem, ima vise nepokrivene teritorije ponekad u necem starom, nego u novom.

Evo mogu ja dok ne stigne Kinder. Imaš onu čuvenu Hegelovu rečenicu da je filozofija obuhvatanje svog vremena u mislima. Ja mislim da svaka umetnost dostojna tog imena treba da bude nešto slično - i zapravo dobar deo pop muzike to i jeste. Šta je džez nego muzika grada, muzički izraz iskustva grada, života u gradu. Šta je metal nego isto to za industrijske centre, muzika za klince odrasle uz zvuke fabričkih postorojenja. Šta je tehno nego isto to za kompjutersku generaciju. Itd, you get my drift.

Naš život se menja, ali naša muzika kao da ne uspeva da sustigne naše iskustvo.

Ne uspevamo ni mi da stignemo muziku. Miles Davis ima sto albuma, isto Frank Zappa. Ko je to sve ozbiljno islusao? A cenim da je uglavnom vrednije slusanja od 99% novih stvari koje izadju.

Mnogo tih noviteta samo zagrebe usi, i nestane iz vidokruga. Treba samo pogledati temu Nau Plejing tamo. Alabama Shakes, i sto slicnih noviteta, koji su bili A MUST kad su se pojavili, niko im se vise ni imena ne seca. Barem ja ne mogu.

Ne Indy, ne razumeš me. Daleko od toga da pričam o umetničkoj vrednosti. Prvo to je diskutabilno, drugo, čisto tako gledano može lako neko da zaključi da ništa što se pojavilo u poslednjih 70 godina nije vrednije od Mocarta tako da ne bi bila neka posebna šteta da se nije pojavilo jer - koji je  procenat planete detaljno preslušao Mocarta. Nije u tome poenta. 

Nego ovo što kaže Bill, pa još da se nadovežem. Mali je vremenski uzorak (po meni), tek 10-15 godina, međutim meni ne samo da se (možda) iskustvo menja, a da ga muzika ne prati, nego je pitanje da li se i iskustvo menja kao ranije. Da li je celo iskustvo (experience je mnogo bolja reč...da - doživljaj ) postao u izvesnoj meri repetativan? I da li je kao takav (repetativan) doživljaj u skladu sa stvarnošću nezavisnom od pojedinačnog doživljaja? Mislim da to sve zajedno ima veze sa više faktora. 

Prvo, izvesno je, i današnjim veoma mladima očigledno da neće živeti bolje od svojih roditelja, ergo - "nekad je bilo bolje". 

Drugo, idejni doživljaj sveta itekako ima veze sa umetnošću, a svet ideja u kojem je sve to nastalo (bez obzira da li je nastalo u otporu prema istom) je odneo odlučnu idejnu/ideološu pobedu i to i dalje traje.

Treće, autorska prava žestoko ograničavaju proboj nečega novog. Internet je džungla, i bez obzira na soulseek, torente i sve ostalo gde ti tražiš ono što si već odlučio da tražiš, popularno je ono što ide na radio stanicama (i lokalnim) i na drugim mas medijima i tu malo ima prostora. Jedino što je od toga koliko toliko izuzeto su DJ-evi koji imaju načina i prostora da kreiraju pomalo zaobilazeći autorska prava i zato se i nešto stvarno  novo občno i rađa u elektronskoj muzici, ali i dosta toga je prežvakavanje (što je i logično). 

Autorska prava nisu samo sredstvo za zgrtanje para. To je i sredstvo kontrole ne samo poseda znanja, nego i poseda ljudskih duša putem kontrole umestnosti. Hipi pokret, pank, to su sve bile pobune, glasovi jedne (ili dve) ne samo neuspešne i neizvedene, nego i nemoguće revolucije. Kome to treba? 

I tu dolazimo i do četvrtog faktora - ljudi, čak i mlađi, sve vraćaju ne samo zato što im se servira, nego i zato što u tako nečemu, čak i danas kad je bezopasno i sterilisano, prepoznaju autentično. Šta je danas autentičan doživljaj? Iz koga proizilazi isto tako autentičan umetnički izraz. S druge strane, umetnost je i način da se pobegne od svakodnevnice, zaboravi na probleme. Danas - nikakav problem, samo se priključi na net. Sredina 90s je otprilike vreme kada internet postaje masovan, tako da je ovaj lik dobro to smestio u 1995. 

Ali opet, ne želim da zvučim kao neki teoretičar zavere, postoji i taj peti faktor realne umreženosti celog sveta na jednom nivou koji stvarno niveliše lični doživlja stvarnosti na celoj planeti i time ga pripitomljuje, jer - covek se ne može buniti protiv "sveta". Ali to je prosto tako i na tom nivou - I don't judge at all. 

Sasvim je moguće da neka stvarno nova masovna pop forma neće biti u audio formatu. Ili bar ne u čisto audio formatu.


edit: wow koliki post...

Baš je provalilo

Bio je zanimljiv tekst na sličnu temu na Metal Sucks, ovaj deo me baš podsetio na ovo što ti pišeš:

Music doesn’t matter as much as it used to. I’m sorry guys, it’s just the world we live in. It doesn’t. “Kids these days” have a million other ways to spend their time: Facebook, Instagram, video games, sex, drugs, etc. And, to be honest, it’s not just “kids” (I hate that expression when used by industry folk): it’s you and me, too. When was the last time you sat in front of your stereo (if you even have a proper one not in your car!) and listened to an album start to finish? Be honest. That time when you passed out to Dark Side of the Moon after your BBQ doesn’t count. Music has been relegated to background status now for all but a select few die-hards. It is no longer the main activity.

http://www.metalsucks.net/2014/03/20/will-never-another-metal-band-big-metallica/

o cemu vi pricate? 

ja pocela da citam Stranger in the Strange Land.

lalinea wrote:o cemu vi pricate? 

ja pocela da citam Stranger in the Strange Land.

Прочитај га још једном отприлике 2021. А онда га баци. Отприлике дотле ће да траје оно што сама убациш у њега, а после ће да ти проради црв и кренеш да читаш Хајнлајна редом и пронађеш како уопште није онако како ти се чинило прва два пута. Што сам га више читао, то сам га више поштовао као занатлију (како је успевао да буде један од тројице великана са таквим ошљарењем, ту стварно треба мајстор) и све више се хватао за главу око његове идеологије.

William Murderface wrote:Baš je provalilo

Bio je zanimljiv tekst na sličnu temu na Metal Sucks, ovaj deo me baš podsetio na ovo što ti pišeš:

Music doesn’t matter as much as it used to. I’m sorry guys, it’s just the world we live in. It doesn’t. “Kids these days” have a million other ways to spend their time: Facebook, Instagram, video games, sex, drugs, etc. And, to be honest, it’s not just “kids” (I hate that expression when used by industry folk): it’s you and me, too. When was the last time you sat in front of your stereo (if you even have a proper one not in your car!) and listened to an album start to finish? Be honest. That time when you passed out to Dark Side of the Moon after your BBQ doesn’t count. Music has been relegated to background status now for all but a select few die-hards. It is no longer the main activity.

http://www.metalsucks.net/2014/03/20/will-never-another-metal-band-big-metallica/

sve to treba umreziti sa po mo, teorijama o late kapitalizmu i "depthlessness" koji sa sobom nosi, al nema sanse to sad da radim

Izvini, lalinea, evo necu vise da trollujem Ali, sta mogu kad se ne slazem s pitanjem.

Ma samo vi trolujte, nego ste me skroz zbunili lol

Pace, sad si mi ubacio neki spojler? Meni je stranger preporucen kao "omg, it is amazing, it changed my view of the world!" ali se ne bih kladila u world views preporucivaca, tako da bas i ne znam sta da ocekujem...

Ah Heinlein, autor moje omiljene time travel price
http://www.uky.edu/~mwa229/Bootstraps.pdf

lalinea wrote:Ma samo vi trolujte, nego ste me skroz zbunili lol

Pace, sad si mi ubacio neki spojler? Meni je stranger preporucen kao "omg, it is amazing, it changed my view of the world!" ali se ne bih kladila u world views preporucivaca, tako da bas i ne znam sta da ocekujem...

Добра вожња, одушевићеш се. И други пут ћеш. Него мени није издржало за трећи пут.

Indy wrote:Ah Heinlein,  autor moje omiljene time travel price
http://www.uky.edu/~mwa229/Bootstraps.pdf

А, то она затворена петља без узрока? Колико се сећам те године кад сам читао Хајнлајна редом, извео је то чак двапут, а његов ученик Франковски је на томе сазидао два-три романа. Шгјз, мени то делује као подвала. Фино разрађена, сликовита, занимљива за читање али ти на крају остане само 1 њтф.

Indy, jel si čitao onaj Džejmsonov tekst što sam ovde kačio, koji se ceo vrti oko te priče?

https://vasudeva.forumburundi.com/t105p180-niska-knjizevnost#64786

Е прочитао сам први и други део... и шгјз, није то за мене. Превише крви, религије и британских песника, 1 историјско војводосердарисање на широком платну. Скробоњина буџевина од превода није помогла баш.

А и технолошки, нешто ми се чини да је на по сватова убацио још понешто што није имао у првом делу, од чега је део само преименовао (то се, као, сада тако зове, а прошло је само неколико дана од почетка... да, како да не) а нешто начисто измислио у трку. Можда би се у некој крајњој анализи показало да је све време држао конце у рукама, ал' мени на ово прво читање не делује тако. А не верујем да ће ми скоро бити тако досадно да га дохватим по други пут.

Поређења ради - Чарлс Строс и Ијан М Бенкс, који такође пишу страву & ужас с једне, и СФ са друге стране, никад не пуштају да им се толико оног прелије у СФ. Имају и они бизарних тренутака али у епизодама, као позадину (нпр. журка са пикасовском хирургијом као темом код Бенкса). Ово... шгјз, не причињава ми задовољство. Не привлачи ме да читам даље.

паће wrote:Е прочитао сам први и други део...

prvi i drugi deo cega?

Хиперион и Пад Хипериона.

pomislila sam da je to na osnovu opisa. sgjz, meni hiperion super.

паће wrote:Е прочитао сам први и други део... и шгјз, није то за мене. Превише крви, религије и британских песника, 1 историјско војводосердарисање на широком платну. Скробоњина буџевина од превода није помогла баш.

А и технолошки, нешто ми се чини да је на по сватова убацио још понешто што није имао у првом делу, од чега је део само преименовао (то се, као, сада тако зове, а прошло је само неколико дана од почетка... да, како да не) а нешто начисто измислио у трку. Можда би се у некој крајњој анализи показало да је све време држао конце у рукама, ал' мени на ово прво читање не делује тако. А не верујем да ће ми скоро бити тако досадно да га дохватим по други пут.

Поређења ради - Чарлс Строс и Ијан М Бенкс, који такође пишу страву & ужас с једне, и СФ са друге стране, никад не пуштају да им се толико оног прелије у СФ. Имају и они бизарних тренутака али у епизодама, као позадину (нпр. журка са пикасовском хирургијом као темом код Бенкса). Ово... шгјз, не причињава ми задовољство. Не привлачи ме да читам даље.

ali rejnoldsa na primer zovu i gotski sf.

ostap bender wrote:
ali rejnoldsa na primer zovu i gotski sf.

Витак, висок и са торњевима? :љ

Мислима да сам то и сам спомињао, јесте, има он тако неки тон, има и бизарних момената (стапајућа куга у Бездан-граду, например, или већ помињан лик Графенауера из "Дијамантских паса" и још једне повезане приче, па судбина Морвене и њеног драгог у "Кланцу опроста", па метаморфозе оног капетана који се стапа с бродом) али код њега је све то део ширег миљеа, никако централна прича. Хиперион ми се сав некако врти око Шрајка, који је бог бола и черечења, којег на крају има толико да постаје пуки декор, пиротехника, и делује неуверљиво. Уверљивији ми је Ахил у Алану Форду кад каже "јој како то боли, јој како то боли" док скакуће на једној нози, него Силенус док проводи дане натакнут на сечиво.

А за деусексмахинације... Пази кад "метасферу" спомиње тек негде након три фртаља другог дела. Тако да кад Брон пред крај разбије Шрајка, то му дође некако мњах, произвољно дато са истим помањкањем разлога као и све пре тога - Шрајк одједном губи способност да се произвољно телепортује где хоће, него исто тако произвољно мора да стоји и чека да га она растури.

Можда је неопходно да се бар мало воли страва & ужас да би Хиперион легао. Мени не полази за руком.

Rejnolds je mracan, ali ja to njegovo mracnjastvo ne bih podvodila pod horor (bar ne u smislu da je uporedivo sa onim u hiperionu). bar ja nisam imala takav utisak dok sam ga citala. zanimljivo je da u poslednjoj trilogiji (trecu jos nisam procitala) uopste nema tog njegovog prepoznatljivog mracenja.


nego, moram da kazem da se rvem sa ovim Heinleinom...ne lezi mi previse, a i malo sam preosetljiva na onu istu stvar koja mi smeta kod te SF iz pedesetih - jbt, sve su mogli da zamisle samo ne da ce se ikad odnosi izmedju polova promeniti. meni je onaj odnos prema zenama mucan za citanje. mislim, ja nemam problem sa time kad citam bilo sta drugo sto nije SF koji je trebao da predvidi drustvo buducnosti (a da se bas konkretno ne bavi temom odnosa medju polovima).

lalinea wrote:Rejnolds je mracan, ali ja to njegovo mracnjastvo ne bih podvodila pod horor (bar ne u smislu da je uporedivo sa onim u hiperionu). bar ja nisam imala takav utisak dok sam ga citala. zanimljivo je da u poslednjoj trilogiji (trecu jos nisam procitala) uopste nema tog njegovog prepoznatljivog mracenja.

А изашла је трећа? Хм, мени то некако као да и није он, али је ваљда и њему било доста да буде он па је решио да мало ради нешто друго. Још је онај део на Марсу некако највише личио на њега. Но, видећемо...

nego, moram da kazem da se rvem sa ovim Heinleinom...ne lezi mi previse, a i malo sam preosetljiva na onu istu stvar koja mi smeta kod te SF iz pedesetih - jbt, sve su mogli da zamisle samo ne da ce se ikad odnosi izmedju polova promeniti. meni je onaj odnos prema zenama mucan za citanje. mislim, ja nemam problem sa time kad citam bilo sta drugo sto nije SF koji je trebao da predvidi drustvo buducnosti (a da se bas konkretno ne bavi temom odnosa medju polovima).

Аха, значи не треба ти да стигнеш до другог-трећег читања. Кад сам га читао први пут, доста давно (можда је матори још био жив), прогутао сам га онако и успут контао да је и читав хипи покрет мазнуо одатле шта је хтео - и скроз превидео цео тај аспект да то није никакво племе слободне љубави него су код њега све рибе жељне да се размноже, чак и оне које би спадале у тзв. јаке женске ликове (чак и кад су вештачки умови, то чим се домогне тела одмах хоће да затрудни), а и ти јаки женски ликови никад нису шефови ничега, можда главни инжењери или координатори или тако нешто, али чим се појави јачи мушки лик, преузима дизгине. Нарочито постаје уочљиво кад се прочита историја Лазаруса Лонга кроз све књиге (дакле не само Метузалемова деца, него и Мачка која пролази кроз зидове и она са његовим исповестима), или понајгоре, у овом комаду, где јак мушки лик бива хируршки реинкарниран (сеобом мозга) у своју секретарицу, и потпуно препушта иницијативу, постаје психолошки оно како Хајнлајн замишља женске ликове. И први оргазам доживи кад добије по туру од свог адвоката.

То сам хтео да кажем (а понешто сам већ и написао на комшијином блогу), ал' нисам хтео да ти кварим док не прочиташ.

Иначе, могућа су и разна уврнута читања Странца, видети везу са Чарлсом Менсоном и покољем код Поланских.

ma kakvo drugo-trece citanje, meni to vristi iz skoro svake recenice koja se tice zena umesanih u plot. Mislim, ima nesto sto je odraz vremena (kao kod Asimova u prvoj i drugoj Fondaciji i slicno) i ima ovo sto je, I dare say, "autor ima neki ozbiljan problem sa percepcijom zena".