Science Fiction

No Country for Old Man wrote:
Је ли читао ко Peripheral мог суграђанина Williama Gibsona? Замрсио га је поштено, "улазак у причу" траје једно педесетак страна, док не по`ваташ о чему се заправо ради. А расплет је збрзао горе него True Detective, ако то уопште можете да замислите.   

А у међувремену је - одлично. Како ће свет изгледати када се onepercenters ослободе баласта, т.ј. нас.

Још га читам, јебо га ти. Стварно га је запетљао, и за годину две, кад га прочитам поново, тек ће да легне. Ово је сад прво читање.

У ствари га и није толико запетљао, радња је у суштини доста једноставна, али бре док укапираш ко је ко и ко је где (и кад), прође тих педесетак страна. Тек кад се појави Нископивна баба почиње понешто да се разјашњава. Али Гибсон је такав, убаци ти педесет речи које код њега имају неко ново значење (stub, например...) па ти на сваких тридесетак страна објасни по једну. Но то је одувек био његов штос, и разлог да се чита двапут.

Он канда ужива у томе да вози читаво позориште из сцене у сцену, са све статистима и потрошивим ликовима, и сви они нешто раде, некуд иду, нешто спремају, користе техничке играчке и развијају радњу. Не сећам се да је икад свео радњу на два-три лика на једном месту; он мора да има мравињак. И у њему се одлично сналази, и држи ти пажњу.

А инвентар ствари које је измислио, јеботе. И пази, 90% тога је замало па изводљиво са данашњом технологијом. Дронова има ко телефона, телефоне је развио до следеће даске, а ситнице као што су точкаш (wheelie boy ), безбедносна крава или штампање клопе су онако, да на крају извучем инвентар дугачак ко рука а убацује их успут. Неко од пре четрдесет година би од толико измишљених ствари сложио бар десет књига .

И мило ми је што се вратио у СФ, оно што је радио у међувремену је било... занимљиво, и нисам ни потражио други и трећи део.

Е, прочитао, и ватромет је нешто кратак, али не смета. Јер је и суштина целе радње да се изведе нешто суфтилно^РЖ да се ватромет избегне. И кад погледаш није ту остало превише фронцли које треба везати у чворове, или чворова које треба одрешити; радња је ипак релативно једноставна. Ствар је више у атмосфери и општем току радње, у тим прелазима из сцене у сцену.

Цитат за памћење и да преводилац скрља буџу:

Гибсон wrote:...odds are good, but then the goods are odd.

И решио сам да га одмах читам други пут, лакше је тако .

pace, ne zabusavaj!

Не забушавам, читам. Овог пута полако и натенане (на те нане?) и ватам белешке. Кад завршим, истоварам.

Иначе, био сам прешао и Небулу за 1973, једна нечитљива (стрељајте, другови, ал' ја ту нисам нашао ни главу ни реп) и једна религиозна, остало немам, извештај изостаје.

Ево и тих бележака:


лова са уграђеним дисплејем
3д штампа свега
мобилни у глави, екран у оку, рукује се језиком (микромагнети у врху језика и по непцу). и даље мора да се говори.
велико острво од пловећег ђубрета на пацифику као извор сировина и као држава трећег света коју ваља искористити
шеталица на ветар (већ постоји)
тканина која потамни где додирује тело
реклама на огледалу у кафићу, која покушава да ухвати твој поглед, намигује ти, памти твоје навике
енкрипција говора у трку, говориш и разумеш нов језик за једнократну употребу, држи петнаестак минута, а онда ако треба, нов језик.
тканине са текстуром:
трајно покислог кованог гвожђа; грубе шмиргле; ... све и даље гипко и меко попут свиле
мермера, нагарављеног, изгледа камено док мирује
хидрофобна нанофарба, за импрегнацију тканина и којчега, зло, не додиривати
наноботови чисте све па ни у подзенљу нема прашине
интелигентни точкови без гума, мењају облик према терену, скоро нечујни
ГМ трава или полимер за гладак травњак
точкодечко - таблет на сегвеју, изнајмиш га негде далеко твоја фаца се шета Риом или Токим и можеш да причаш са пролазницима јер ти је фаца на њему а видиш и ти њих
прислушкивање снова, неупотребљиво
шаљи дрон по пљеске
глуген имплант, за просеравање на било коју тему
полуинтелигентна анимирана тетоважа
ласерски прецизна шара на кожи од ожиљног ткива
лего коцкице мењају облик и врате се на сто кад се откотрљају
ламинат који обложи јетру па се алкохол другачије метаболише, ограничава пијанство
столица за пред екран која се прилагођава облику тела.
миришљава свећа која се запали кад се стави на сто
зенице које се скупљају у осмицу и дају два фокуса, изборна хирургија

шта се све штампа
телефони, играчке, украси, дронови
слаткиши, пљеске
виз, уметак за око којим се добија директна веза са чим већ треба, види се слика коју пројектује право на мрежњачу, може да се користи за даљинско управљање роботима, праћење мреже итд

како лукаво избегава да спомене цене било чега. флин и бартон добијају по 25к по сеанси, и спомињу се после неке милијарде али се не зна ништа друго, тако да ово остаје неодређено.

и пре свега ни не прилази близу извору догађаја; сервер у Шангају остаје само претпоставка; веза између два света ни у једном тренутку не долази у питање, то напросто ради сваки пут кад се укључи, нико не зна како и нико се ни не пита.

Него, има ту око суштине понешто. Под један, Гибсонова скора будућност је да је клептократија преживела док је осталих 80% побацало своје пластичне кашичице, али и то је тако неким стицајем околности, те глобално загревање те лекови гори од болести те коме је јасно не може ништа, а коме није тај неће ни да чује те оде мас у пропас. Као случајно и без стражње намере а ето могло се избећи финим штимовањем - да се избегне 1 атентат, да се будућа технологија пушта мало помало кад треба а не кад буде касно или кад нечији комерцијални интерес то буде диктирао.

Са тим се коси лик Вилфа Нетертона (па и госпоје Лоубир). Њега очито јебе тај велтшмерц, та нова клептократија му иде на неколико органа, и једини разлог зашто не завршава као алкос је што га држе под некаквом принудном управом док траје акција, бар по том питању, а онда кад види да је у бар једној варијанти свемира успео да спречи одумирање тих 80%, онда се и сам одвикава, иде на терапију и унормаљује се. Но, он је у клептократији рођен, на не нарочито високом положају (плаћеник, тј пи ар шмекер опште праксе без сталног намештења), док је госпоја Лоубир ту од пре почетка, и користи прилику да исправи кривих Дрина бар онолико колико је сама искривила, или је могла али није знала. Од осталог особља из будућности (а нема их превише - трећи син клептократске породице, двоје његових чауша, госпојина пријатељица, Даедра и Хамед као негативци, и сер Хенри који се појављује накратко као сива еминенција из позадине) допире само жешћа курцобоља или помиреност са судбином. Они немају неки став, или немају потребу да га исказују, они имају шта им треба или план како да се тога дочепају, историја није битна.

Екипа из тзв. садашњости је много шаренија, зајебантскије расположена и живописнија. Хај тек сиротиња. Гибсону капа доле како их је нацртао, и башка њихове методе грумфовања којечега које сваки час наиђу.

Прочитао, дај даље.

А тако се зове? Прочитао први део и некако ме није увукло. Мада, Гибсон је то, можда ако ми икад буде сувише досадно, па прочитам поново. То састављање филма од насумичних наставака је тако тајанствено док се не разреши... после кад оде код руских кримоса, антиклимакс се развлачи кроз целу последњу трећину књиге, или се бар ја тако сећам. Зато други и трећи део нисам ни тражио. У ствари имам тај други део, довукао па заборавио.

Него, назад на "Периферно" - како ми се свидео ренесансни завршетак, као да гледам Дунда Мароја. Све поженио, још је само фалило да се открије да је неко од њих у ствари наследник грофа од нечега па да буде комплетно . Тј цела та ујдурма ипак има неког смисла, као катарза за екипу из будућности, да умире савест и да бар једну прошлост поведу у неку бољу будућност, кад већ своју нису.

Paće, jel ti znaš ovaj Kvinov klasik o dilataciji vremena?

Чуо сам то сто пута али сам обратио пажњу на текст тек далеког децембра 2015, мада су ме на то упозоравали праунуци још кад сам био клинац.

(на чему ли су били...?)

Ин адр њузови, завршио сам "Идору", и испада да сам најзад научио да читам Гибсона. Први пут сам читао доста давно, и остали су ми само неки појмови и слике, пре свега Лејнијева способност да ишчитава којешта из података (што донекле умем и сам, мада не долазим ни до каквих тајни него до непотребних информација о брљоткама).

Опет имамо два-три тима по неколико особа, не баш с коца и конопца али врло чудних и са занимљивим историјама, перверзну економику шоубизниса, клинце јахаче на Мрежи и поприлично срећан крај (углавном омогућен великим парама, што је ваљда Гибсоново подсмевање целој идеји деуса екс махина; ово је у Периферном претворио у просто средство за преживљавање).

За књигу која је изашла 1996, има неколико пророчких ствари:
- да ће идеја слободног интернета бити протерана у илегалу
- да ће у тој илегали бити, јелда, илегалаца, који ће наћи начина да лете испод радара
- да ће нанотехнологија бити ограничена и у бити илегална (мада је њом обновљен Токио, али не пушта се из боце)
- да ће свака шуша гледати да се домогне што већег броја података па да одатле вади трендове али и материјал за уцењивање (дакле, Гугао, НСА итд)

- није сконтао да ће мобилни телефони постати толико моћни; свео их је на џепни формат (и поновио онај виц о мушкарцима који се труде да имају што мањи, то је таман из тог времена) али им није повећао капацитет; Чиа и Масахико свуда тегле лептопове. Бар им је уместо ВР шлема дао нешто као прикључке за очи, отприлике као што су оне слушаличице у односу на велике слушке.

Примећујем да упорно тера идеју да ће киберсвемир бити пун којекаквих аватара и да ће сав тај живот на мрежи бити испуњен ликовима какве себи замисле играчи, те да ће постојати читаво тржиште за виртуелни дизајн (Чиа изнајмљује виртуелну хаљину). Идеја се остварила - имали смо Полуживот и вероватно још двадесетак платформи, па већ и задртих играча који нису приметили да су у рлу на самрти те тамо бацили кашику а онамо ваљда још играју. На разради те идеје (јер није баш скроз његова, Нил Стивенсон 1991) му је вероватно захвалан читав Холивуд, на њој почива гомила тога, од Косача травњака до Матрице и гомиле других филмова. Мада некако не видим чему све то, текст је испао много практичнији, осим што не изгледа нешто нарочито на филму.

Небула 1975. На мом киоску је било само четири наслова.

"Уређај у средишту срчане опруге" (или у Херцшпрунговом центру), Роџера Желазног. Тјах, штогод. Центар за еутаназију, негде уз плажу, и једна госпојица се предомисли и нађе уточиште код другог штићеника код кога су се они предомислили, јер је 50% киборг и њихови уређаји цркавају кад му се приближе. Налазе некакав смисао у обитавању у комшилуку смрти, док се не испостави да је она њихов провокатор и онда заједно баце кашику. Крај је бајаги неодређен, јер је то тада било у моди. Двојка за труд.

"Ако су звезде богови", Гордона Екланда и Грегорија Бенфорда. Ситуација сто пута прежвакана: главни јунак је био јунак претходне фазе освајања свемира па прегорео, а сад наишли неки ванземаљци и хоће баш њега, а он је матори енфан терибл који се не уклапа у нова времена. На Земљи, међутим, сваког чуда за три дана и локални ратови и ситна политика почињу да утичу на догађаје око Месеца. Све то је већ виђено, и пре и касније, нарочито у Бенфордовом "У океану ноћи" - сад да ли је тамо разрађивао ово или је ово скраћена верзија оног, бем ли га. Главна тема је да ови ванземаљци верују да у звездама обитавају богови (или звезде јесу богови, или су само аватари богова - час прича ово час оно). До краја тип постиже све - и да и сам саобраћа са Сунцем (које је, нажалост, исто већ похарано и празно као и звезде што су ови већ обишли), и да доведе делегацију политичара и научника из Насе да попричају са овима, и да одлучи да се не враћа међу људе и да буде одбијен јер места нема. Исто један неодређен крај, и то на досетку. Много хтео, много започео?

"Остало је ћутање" К. Л. Гранта, донекле занимљива новела али само због карактеризације ликова, који сви предају енглеску књижевност у некој школи, високој или средњој, и трпе диктатуру шефа (катедре или чега већ) који сваког сруби на меру калупа. Дакле виђено за један од двеста филмова који се догађају међу наставним особљем и врте око Шекспира. Три века саморекламе чине да је амбијент свима познат, интерни вицеви пале јер сви знамо Шекспира, јелте, а најновија жртва маторог изводи пригодну освету у виду маскенбала. СФ елемент би ту требало да је ванвременски аспект скоро бесконачне куће у којој се то одиграва, односно њено изузеће из познатог свемира, чему је гориво његов гнев - али је тако заробио и себе и остале у њој на неодређен број заувека. Још увек нисам начисто је ли ово објашњење окултно или који је андрак, ал' се осећа на рециклирано.

"Твила" Тома Римија, о јебежљивој маторој наставници енглеског у некој припиздини где се сви знају и све се о сваком зна. Стиже тајанствена нова ученица која очигледно има проблема са временом, првог дана изгледа као да је из 1905, следећег дана као да је из Плејбоја а од трећег некако сувише нормално. Већ друге недеље сви је се боје, наставница почиње да води дневник о њој, разредни шмекер је скрљао мотку (иначе, први разред средње) и подвио реп. Дешава се неко невероватно силовање са убиством, а... на крају се испоставља да ова држи код куће духа из боце (!).

Гледајући списак (http://www.sfadb.com/Nebula_Awards_1975), ове последње три су биле у категорији новелете, победили Екланд и Бенфорд, тјах. За утеху, у другим категоријама, роман године је био "Човек празних шака" Урсуле ле Гвин а испали су "334" Томаса Диша, "Теците, сузе моје, рече полицајац" ФК Дика, и "Бог кит" неког ТЏ Баса. У категорији кратке приче, опет Урсула и "Дан пре револуције" (који бих могао већ једном да прочитам шести пут), испали горенаведени Желазни и "Кад је пао Кинг Конг" ФХ Фармера.

Небула 1977. Моја збирка је толико никаква да ускоро прелазим на нешто друго. За ову годину имам само две приче, хм, изгледа да их је таман кренуло.

"Дах је кварљива роба" Томаса Ф Монтелеонеа (или можда Монтилиоуна, знајући како то Амери). Хммм. Комбинација неколико познатих ствари, дакле 1 породиља типа тлеилашког резервоара ама носи тридесеторо одједном; оператера који с њом прича телепатски (помоћу појачала); строго генетско планирање а ла "Врли нови свет"; бирократију која влада свим тим; секс преко машине јер не можемо дозволити случајну оплодњу са ко зна каквим генима. Дешава се кикс, тренутна тура фетуса нема задате гене, наређује се абортус (вишеструки), ова се брани. Телекинезом убија сваког хирурга/оператера који јој се приближи. Оператер иде кући и пожели да кресне своју рибу онако по старински, она одбије и каже "како бисмо без машине", свршетак. Дакле неодређени крај је изашао из моде, негативне утопије се изводе као од шале, селотејпом, и чак и не испада тако лоше. То како се он топло & људски односи са носиљом а онда не сме ништа да каже шефу је прилично уверљиво. Монтелеоне наводно има читаву серију, ово је само одломак који је ушао у избор као кратка прича.

"Руља сенки" Ч. Л. Гранта (две године раније сам га имао само под иницијалима, горенаведен као КЛ, јебеш тај енглески), још једна на тему односа ка мањинама, а на примеру робота. Штос који никад не застарева. Измислио је нову варијанту, одиграо је умерено уверљиво, урадио домаћи (по њиховим курсевима за креативно писање, "дочарао ликове а онда их довео у ситуацију где треба да учине морални избор" - што један Кард ради тачно једном по поглављу), дакле опширније развијена досетка.

Стварни списак финалиста је на овде. Апсолутни победник је "Хјустоне, Хјустоне, да ли се чујемо?" Џемса Типтрија мл. (иначе Алисе Б. Шелдон), који је вазда на списку за поновно читање, које и вама желим.

Odlično paće. Šteta samo što ti je to na ćirlici (bode mi oči, odviklo se) i što ne koristiš originalnu transkripciju imena, ali znam da ti je to protivu religije(tm).

Ako se ikad penzionišem, pročitaću bar nešto od toga. Ovaj novi SF nije za mene. Moj svet se završava negde oko 1980. EDIT. Osim Dan Simmonsa.

Гледе нетранскрипције, неизводљиво је а да се не упадне у политичку некоректност, двоструке аршине итд. Уосталом, и они^РЖ то исто раде, не налазим ту ништа мимо најбољих пракси^РЖ.

Од новијих, имам свој шпил (Гибсон, Винџи, Строс, Нил Стивенсон, Еган (Иген?), А. Рејнолдс, Бенкс па и Праче^РЖ). И онда можда још два-три имена из друге лиге, које нисам попамтио.

Симонса сам... хм, купио на папиру, "Олимпус". После сам промашио наставак, нашао га на киоску, и... мех. Своди се на јебање с боговима и пиротехнику, they never ever whelm it just right.

Него, није ваљда да сам једини који мора овако да бележи да би се сутра сећао шта је прочитао?

ja olimpus nisam mogao da izguram do kraja ali je simonsov teror odlican roman. zapravo mi je sions hororista blizi od simonsa naucnofantasticara. mada, hiperion je bas dobar nf ep.

ostap bender wrote:ja olimpus nisam mogao da izguram do kraja ali je simonsov teror odlican roman. zapravo mi je sions hororista blizi od simonsa naucnofantasticara. mada, hiperion je bas dobar nf ep.

Мене ужас одбија, о ужаса... Ал' ево ту има баш једна добра паралела. У неком делу Олимпуса/Илијума (или можда у неком уводу у Хиперион, докле сам изгурао са читањем) има пролазак кроз свеже опустошену орбиталну станицу, затечену у стању бестежинске касапнице. Сличне сцене има, нпр Рејнолдс на пар места (орбитална болница која скапира свој статус оружара и учешћа у рату, те генерала ратног злочинца који се у њу сакрио држи деценијама живог и у мукама, а слично приреди и екипи која долази да га приведе правди; или цели "Дијамантски пси" и она друга прича о Графенауеру, и оно што у "Absolution gap" (превод?) себи ради првосвештеник), али се не упушта у ужас ради ужаса, све то има неку меру, ужас је дат у назнакама. Симонс, по мени, има таман онолико мере колико и остала порњава (у широкој дефиницији монокултурне теме) - обиље појединости, сликовитост, све је у излогу.

Отприлике, Симонс љубитељима ужаса излази у сусрет и дочекује их са пуном трпезом; Рејнолдс ужас користи онолико колико му треба да ослика ликове и ситуацију, колико му треба за радњу, није главно јело. Таман у мери у којој ми не смета.

Cekaj, jel ti se svidja, ili ne, Hyperion?

Za horror kao zanr ne marim. Zanima me sta mislis o SF Simmonsu.

ne slazem se za simonsa. mada je moguce da su nam reperi razliciti. ja povlacim liniju kod barkerovskog splatterpunka ili ligotijevsko dosadnog nihilizma. simons je tu vise sa herbertom i kingom negde u drustvu.

inace i ja bas volim rejnoldsa. mislim da sam iscitao sve iz revelation space serijala.

Indy wrote:Cekaj, jel ti se svidja, ili ne, Hyperion?

Za horror kao zanr ne marim. Zanima me sta mislis o SF Simmonsu.

meni se dopada ali sumnjam da je suvise soft za pacea. inace indi ako osetis svrab za kvalitetnom sf operom preporucujem rejnoldsa.

Indy wrote:Cekaj, jel ti se svidja, ili ne, Hyperion?

Za horror kao zanr ne marim. Zanima me sta mislis o SF Simmonsu.

Овако, прво сам натрчао на Олимпус, и свидела ми се општа атмосфера. На једној страни на Земљи имаш невеселу дружину која проводи време, без неког циља, на другој два робота који цитирају Шекспира, на трећој гомилу васкрснутих који на Марсу одигравају репризу опсаде Троје под будним надзором живих грчких богова. Што држи пажњу прилично добро и обилује занимљивим и надасве оригиналним амбијентима, и некако му не замериш што до краја првог дела остави толико тога неразрешеног, јер је јасно да има још.

Онда кренем да читам Илиј, и хм, овај стварно кренуо да понавља Илијаду, дакле све сам опис битке који је тешко пратити, и пичвајз у штабу богова, на Земљи роботи добијају команду да истребе људство (ако нешто од овог није тачно, није ми се чудити, у глави ми је остао хаос) и на крају ми се нешто чини да је током последњег поглавља одустао од трећег дела и на брзину намазао фил по торти. Све скупа, некако ни близу оном што сам очекивао од првог дела, скоро као Матрица 2+3 у односу на 1.

И онда кренем да читам Хиперион и... не знам, изгурао сам неколико поглавља и изгубио вољу. Можда касније то почиње да има смисла и повезује се једно с другим, овако ми се чини као декамеронска збирка прича. Не знам шта ме одбија, али у међувремену сам поново пречитао целог Рејнолдса и целог Бенкса и почео да читам и којешта та тране (чак и оног несретног Анту (Антеа?) Ковачића) а Хиперион никако да дохватим поново.

Тако да не знам, с једне стране ме привлачи, има идеја, уме да дочара та места која измисли, с друге стране као да ходам по минском пољу, никад не знам кад ће да склизне у ужас или необјашњиво/натприродно/недокучиво. Знам да има ко то воли, ал' нисам тај, ја очекујем од НФ писца да ме макар елегантно одјебе ако је већ написао проблем који не уме да реши, а не да га само постави и оде.

hiperion i nastavci su zapravo srednjevekovna pasija u svemiru. nije on toliko razlicit od rejnoldsa.

паће wrote:Гибсон, Винџи, Строс, Нил Стивенсон, Еган (Иген?), А. Рејнолдс, Бенкс па и Праче^РЖ

Moja lista omiljenih je otprilike ista, minus Gibson, plus Brin.

Ko sa Simonsom počne od "Iliona" i "Olimposa" u velikoj je nevolji, te knjige su ispod Simonsovog optimuma i daju pogrešan utisak o tom piscu, jako sklonom drastičnim amplitudama u kvalitetu.

"Hiperion" treba čitati zajedno sa "Padom Hiperiona", pa onda sam sa sobom porazgovarati o tome da li da se ulazi u čitanje nastavaka, koji su pomalo "guilty pleasure", pogotovo poslednji deo, "Uspon Endimiona". 

"Šuplji čovek" je lepa i jeziva SF priča o ljubavi i empatiji. Simons se često bavi fenomenom ljubavi, i ovde je to doveo do krajnjih konsekvenci.

"Pesma boginje Kali", roman koji je oklevetao Kalkutu, odličan je horor, sa zaključkom koji ledi krv u žilama.

"Teror" je, valjda, knjiga u koju je Simons uneo najviše zanatskog znanja, jer nije lako održati taj dostojanstveni, lagani melvilovski tempo. Jako volim tu knjigu, ona je divan dodatak podžanru "užas na ledu" (Po, Lavkraft).