Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

    Science Fiction

    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Sun Feb 04, 2018 2:20 am

    Страва & ужас, ко воли нек отвори топић.


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено
    Anonymous
    Guest

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by Guest Sun Feb 04, 2018 2:26 am

    pa sad sam tek iscito detaljnije, kod drugarice na fb vidim da ona fura kao fantastiku bla bla. nije da sam lud za tim, ali sto kazes ako neko voli nek otvara
    Anonymous
    Guest

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by Guest Sun Feb 11, 2018 11:37 pm

    Kad pročitaš ovo na prvoj strani, tada znaš da ćeš celu trilogiju pročitati u dahu i da ćeš potom moliti za još. Annihilation, Jeff VanderMeer:



    Our mission was simple: to continue the government’s investigation into the mysteries of Area X, slowly working our way out from base camp.
    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Sun Feb 25, 2018 12:09 pm

    Дозоаова збирка 2012 (за 2011)

    Пол МекОли - Избор. Једна од оних где смо изгубили рат и 90% становништва, а ту су и неки ванземаљци (беше ли рат са њима или су дошли на готово) од којих понекад отпадне понеки комад нејасне високе технологије. У рибарском селу (истом из педесет сличних прича овде) два омладинца иду да виде ванземаљског кита који се насукао негде низ обалу. Војска се убрзо умеша, кит експлодира, комад срче се забије једном од њих у руку и крене да се тамо размножава, фоннојмановском партеногенезом. Креће јурњава око неколико интересних група које би да апе и употребе или бар добро продају тај комад, што се завршава прилично оригинално.

    Дејвид Моулс - Градски војник. Неко далеко потомство (називље је углавном азијско, од Вавилона, Гаугамеле и гомиле хиндуштине низводно) нам живи на ен планета, у поприлично развијеној теократији, са живим боговима. Главни лик не само да обожава своју богињу, он је болесно воли, више него своју породицу, те као војник далеко стигне и кад она умре. У окршају са некаквим номадима сви изгину на обе стране, а њега ен година касније покупе неки атеисти који немају појма о његовој цивилизацији. Онда остаје да се види ко ће кога да зарази.

    Дејмијен Бродерик - Књиговођин мачак. Јер се није удавала, књиговодство је антифродизијак, па живи сама и пришљамчи јој се мачор који говори. Притом зна да мачке немају власнике него особље и тако се и понаша. Околна цивилизација је Братство Арксона (Арксоф још није написан). Њен посао је да кажњава сељаке који не плате порез (чланак једног прста, одсеца се скоро безболно, боли наредне године док не израсте поново).  Додатно бројање: Ernö Szabó је написано тачно, неввероватно. Испоставља се да је књиговодиља некаква принцеза, поздрав од Марина Држића. Осредње.

    Елизабет Бер - Доли. Неко је ишаковаоРЖ роботку да убије свог милијардера и обрише софтверске трагове. Следи класична истрага у оквирима задатих премиса (нпр оруђе ће у сваком погледу да сарађује са истрагом). Испоставља се да је мотив за убиство преседан. Тј ако је истина да је роботица попиздела што је овај силује свако вече, онда је дакле свесна и онда или треба да добије грађанска права да би могла да робија (што је побуна робота са свега 1 жртвом) или је ствар пука софтверска грешка (што је штета од неколико милијарди јер она је била бета тест, серијска производња за два месеца неће да може). Не разрешава се, него се иследница враћа кући свом кућном роботу, модел комодор 64.

    Џон Барнс - Марсовско срце. О глупану који је испао некаква легенда приликом насељавања Марса јер се оженио генијалком, а кад је она умрла били су на 1000км од било чега, а она је хтела кремирање. Једина ватра је била од резерве којечега и кисеоника, па јој је то и приредио, виђен из орбите и спасен. После је све постигао захваљујући оном што га је она учила и цела прича је интервју за уџбенике за нараштаје. Успут сазнајемо да ћемо пре стићи на Марс него што ће земље англосаксонског обичајног права укинути ропство за дуг.

    Кен МекЛауд - Земљин сат. Хај тек надгорњавање између пословног генија/гика и неких интереса из ЕУ, са исто хај тек покушајем убиства. Врло занимљиво, догађа се брзо, са доста неизговореног, онако хербертовски, али и даље може лако да се прати. Врло добро. Наслов је небитан.

    Карл Шроудер - Лајкин дух. Инспектор за разоружање добија невољног сапутника да га прикрије негде у Казахстану, где га ваљда неће јурити ни Гугл ни Ефбиај ни Иајиеј ни СССР Онлајн ни ко зна ко још због оног што је видео на Марсу, преко даљинског (извучен на лутрији да управља њим). Испада да га ипак јуре, и да обојица замало најебу... јер је видео пирамиду, а управо су овде нашли и нову. Што још не треба да се зна, дакле јурњава и надгорњавање.

    Мајкл Свонвик - Далски коњ. Шведска бајка са чаробним коњем, тролом и још којечим, где су скоро сви ликови остаци некадашње технологије, а девојчица избеглица из завршног рата, вероватно последња Швеђанка. Чича мича.

    Питер С. Бигл - Како се све то среди и тако то. Још једна квазинаучна муљачина о паралелним световима до којих се стиже са одобрењем министарства за шашаво ходање - оно три корака напред, четврт круга удесно на левој пети и слично. Британштина у стилу и изразу цури и вуче се по поду, и премда се ово догађа као 1992-3 почев од Велике Средње Станице у Новом Јорку, могло би и век раније. И да се лик зове Филеас Фог, например, не би се много приметило.

    Керолин Ајвс Гилман - Снежна сова. Занимљива поставка са неколико великих теза за почетак: цивилизација је отишла у низ великих теократија у великим гвозденим градовима, које по правилу у свом подземљу имају гето за нишче, који су пак прави баштиници цивилизације - чувају науку, филозофију, уметност. Друго, постоји телепорт међу планетама, брзином светлости, тако да главна клинка има 13 биолошких година током 145 физичких година, јер вазда беже од некуд, кева јој има дар да се закачи за погрешне типове. Кад најновија крсташко-фашистичка банда одозго спали школу, она се пришљамчи неком мудрацу као шегрт... онда ту крене да се одмотава нека историја, и велика морална питања и завршава се збрзељано, са узајамним тапшањем по рамену и сви се смешкају. Ако је иронично, промакло ми је. Осим тог краја, одлично.

    Пол Корнел - Копенхагенско тумачење. Опет агент Хамилтон и она играрија од пре неку годину, где имају уређаје за закривљење простора, шпијуне са не знам каквим све вештинама, а свет је уредно подељен између најновијих технолошких достигнућа: британске, (п+1)руске и још понеке круне. Добра вратоломија, кад се читалац навикне на терминологију (кочије=свемирски брод; набор=тај савијени простор; вез=рачунарска мрежа и сл).

    Стивен Бакстер - Освајање Венере. Дошли ванземаљци, заобишли Земљу и ударили на Венеру. Испостави се да Венеријанци имају кеца у рукаву - потроше Нептун да пошаљу гравитациони талас и размрљају освајаче по орбити. Дакле не само што нисмо средиште система, нити је наш систем нешто битан у галаксији, него и кад се у комшилуку деси рат нас нико ни не примећује. Опет, да није тако безнадежно укопано у британштину, ово би било јако добро.

    Ијан Мегдоналд - Коп. Генијалан приступ тераформирању Марса: ако се атмосфера згушњава што се иде ниже, онда да копамо док не сиђемо довољно. Значи једна рупа са не баш стрмим ивицама, нагиба једва 5 степени, али пречника коју хиљаду километара, би у средини имала довољан притисак. А после ћемо да средимо и састав. Цела прича је о животу копача, о друштву које се тамо изградило (јер посао има да траје више генерација) и о томе зашто су такви пројекти немогући: разлози за цео посао неће звучати убедљиво након шест промена власти које треба то да плаћају, па ће обавезно покварити шатру пре краја. Оно, има ту и инжењерских питања - да ли је баш морало да се копа све, или би ужа рупа са приступним тунелима била јефтинија и боља.

    Алистер Рејнолдс - Дан полетања. Занимљив одломак из нечег што вероватно спада у Свемир откровења, јер брод који полеће јако личи на неко касније јављање "Носталгије за бесконачношћу", са све Капетаном који се, под дејством стапајуће куге, стопио са бродом. У суштини се не догађа ништа, брод се након 96 година спрема да полети, капетан (онај живи двоножни, с малим словом) се опрашта од љубавнице и рапортира Капетану. Овај га враћа у замрзивач.

    Морин Ф. МекХју - После апокалипсе. Путопис кроз сналажење у новим приликама након Великог Пичвајза (који се не објашњава). Отприлике обнављање градива, јер ама баш ничег нема што није написано већ сто пута. Троскок.

    Кетрин М. Валенти - Тихо и врло брзо. Папазјанија од високопарног парапесничког израза типа "the thing I am at the core of all my apparati, the thing I am Outside. The Object which is myself, my central processing core." и сличног - кућни вештачки ум прича страницу за страницом, испретураним редоследом, историју породице и себе. До пола није јасно ко су ту деца ко родитељи, ко је коме ко и зашто. Проткано цитатима Аде Лавлејс, Туринга и још неких, едаби се стекао који поен код гикова. Тл;др а овако на прескок, рекао бих да није због дужине него немам живаца. Мрсомуђење.

    Џеј Лејк - Дуга шетња до куће. Ојачани лик (дакле лобања пуна електронике плус већ 800 година живота и ко зна шта још) пребира по неком систему пећина на Црвендуху, јер ту још нико није забасао. Пећине као да имају некакав нервни систем по зидовима, нешто чудно... и онда нешто звекне по површини планете и нестане мреже, струје, свега. Испостави се да је планета гађана са неколико милиона прецизних малих пројектила који су без грешке разбили све што је имало електронику, а сви живи људи су нестали и то не баш оно да су телепортовани - није било остављених виљушака поред клопе и слупаних возила на све стране. Рачунарска снага потребна да се толико пројектила тако прецизно упути превазилази све познато. Не знам шта, јер он проводи следећих 200 година преживљавајући, а да ништа није пролетело небом, ниједан радио сигнал се није чуо (оно у његовој глави и даље ради). Прича типа "један лик сам на напуштеној планети" није прва, било је и већих и бољих, ал' ово је оригинално: подигао је три шуме дужине по стотинак километара, у облику три стрелице које показују ка његовој кућерини. На крају је упалило, неко је дошао по њега. Кад кажем на крају, мислим на крају приче. Никаквог објашњења нема, осим ако му после нису платили да напише роман.


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено
    Anonymous
    Guest

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by Guest Sun Feb 25, 2018 6:48 pm

    pace, da li znas ili se negde moze pronaci tacan podatak koliko je knjiga izdato u onoj biblioteci kentaur sto je izdavacka kuca jugoslavija stampala 70ih i 80ih? 

    ja imam par knjiga, ali nigde nema spisak izdatog ili bilo sta o toj ediciji generalno. mislim nigde u tim knjigama.

    ovo je u pitanju 

    Science Fiction - Page 13 Kentaur-Rajski-vodoskoci_slika_L_25057961
    Anonymous
    Guest

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by Guest Sun Feb 25, 2018 6:51 pm

    da mi nisu razbacane knjige pomučio bih se da popišem šta imam 

    prvo mi je pao pogled na orlovićevog talasona
    Anonymous
    Guest

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by Guest Sun Feb 25, 2018 6:53 pm

    http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=1971.0
    Anonymous
    Guest

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by Guest Sun Feb 25, 2018 6:53 pm

    http://www.sftim.com/forum2/forum/sam/spisak_kentaur.html

    evo u tabeli
    Anonymous
    Guest

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by Guest Sun Feb 25, 2018 7:09 pm

    opa hvala lepo, ja sam budala sve pretrage isao po ovim sajtovima gde prodaju, pa kao nude komplete koji nisu celi kompleti
    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Sun Feb 25, 2018 7:10 pm

    Arkady Ivanovich wrote:pace, da li znas ili se negde moze pronaci tacan podatak koliko je knjiga izdato u onoj biblioteci kentaur sto je izdavacka kuca jugoslavija stampala 70ih i 80ih? 

    ja imam par knjiga, ali nigde nema spisak izdatog ili bilo sta o toj ediciji generalno. mislim nigde u tim knjigama.

    По мом бројању, бар 200 наслова. Ишло је то више година, а онда је још Живковић то преузео и наставио као приватно издање, приде поновивши неке наслове. И онда нисам сигуран да се држао првобитних целина (тј да није нешто изашло уцело у једном а у две-три књиге у другом)... тако да зависи како се броји.


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено
    Anonymous
    Guest

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by Guest Sun Feb 25, 2018 7:17 pm

    blagodarim za pomoc
    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Fri Mar 16, 2018 10:49 pm

    Остатак 2012/11

    Дејв Хачинсон - Невероватни експлозивни човек. На месту где је био хадронски сударач, или тако неки циклотрон, никла је Зона где боље да ништа не улази, јер после изађе као некаква санџама коју једва утамане. Приповедач и главни лик су једина двојица који су успели да уђу а изађу читави, и то више пута. Главнина приче је у атмосфери и екипи око Зоне, лудацима физичарима, војним фацама, безбедњацима и временским скоковима које приповедач доживљава пратећи главног кад забаса у Зону. Јер сваки пут кад изађе он негде експлодира, побије цео град или шуму и појави се негде/некад другде. Мало збркано, јер се то са временом не назначује до последњег дијалога са ликом. Много физике, али мало тања прича.

    Џеф Рајмен - Шта смо нашли. У некој будућој Нигерији, клинац одраста у научника и покушава да открије колико се породично наслеђе, са све клетвама, навикама и пизмама, наставља у деци и унуцима, у ком облику може да се испољи итд, а да с друге стране сећања могу да се троше препричавањем, односно поновљени опити дају слабије ефекте јер се бележе. Породица је притом хришћанска (нису у већини). Око 90% текста је добро научен фолклор, честа ствар овде. Онако.

    Том Пердом - ЕСТ17 јавља. Два извиђачка робота стижу у орбиту око исте планете и ступају у Први контакт са мештанима - један из приватног конзорцијума и један из транскултурног института, међудржавног. Државни ступа у дијалог са властима, приватни са 1 дисидентом. Обе стране су толико везане обавезама према својим законима, да преговори миле на мицеве, што траје и траје. Нико се не усуђује да учини било какав корак који би касније могао да се узме као отежавајућа околност или кршење протокола или да им у будућности штети политичкој каријери, а опет гледају да некако ураде баш нешто са тог списка, нпр. да сјебу конкуренцију. Прц је што је планета већ примила, пре доста нараштаја, Пакет добродошлице, који је решење свих ваших проблема (лечи све болести, учетворостручава интелигенцију, продужава живот на миленијуме, отвара изворе енергије довољне до краја свемира) - што ретко која цивилизација преживи нетакнута, и обично се завршава самоизолацијом, након векова хаоса. Дисидент хоће да им пошаље упозорење а ови да им пошаљу цео Пакет добродошлице без тога. Технологија коју и једни и други користе да би маскирали шта у ствари раде је врло маштовито смишљена, свака част. На крају он успева да пошаље то упозорење 0,1 секунду пре него што држава разјебе приватничке везе, и онда га спакују на трајно замрзавање. На дужи рок је у ствари победио, јер се расправа о том сукобу вукла сто година и онда су га пробудили да буде ујединитељ. И да Пакет оде са опширним упутством, учитељима, саветницима... Одлично, чак је и надгорњавање (што правнополитичко, што технолошко) врррло уверљиво.

    Ијан Р. Меклауд - Корак у хладну даљину. Чланица Ратничке цркве добија задатак да убије неког/нешто у прашуми. Среће клинку која је се не боји и прави јој друштво док чека да жртва наиђе. Звучи као почетак дивног пријатељства, осим што има некакав идентитетски проблем, клинка је она од пре... јер је ово још једна од оних где се узрочно-последичне везе објашњавају тим да се "време закривило и омотало око себе", аха, па да. Добра атмосфера, локација, борачки фолклор. Шупља прича.

    Дејвид Клеча и Тобајас С. Бакел - Ратоборни мир. О мировној инвазији Северне Кореје помоћу непробојних и добро снабдевених избегличких логора који ничу преконоћ, и добро оклопљених бранилаца којима нико ништа не може али не смеју никог да повреде, њихово је само да уништавају оружје. Није лоше смишљено, ал' је очигледно смишљено као скуп правила која ће да испадну несавршена па ће онда главни заплет да буде око кршења и Великог Моралног Питања. Натегнуто, мада на први поглед делује убедљиво.

    Роберт Рид - Фландријски мрави. Рат светова, код нас, од којих ниједан није наш. Једни дођу оданде и заузму ту страну Земље и још мало јаче, док други дођу у неко мало место крај Сијетла и ту успостављају одбрану. Све се догађа ту, на челу са момком који је неустрашив. То му је дијагноза, има ту фалинку, а још му приде и одбрана насели нешто своје у тело па одустане кад укапира да је жив и свестан, такве не дирамо, извинте. Његовом брату, војнику, слично нешто уради противна страна. После великог пичвајза, омања колонија (отприлике баш учесници приче) у некаквој чаури креће у свемир, пошто је Земља потрошена. Чудо једно како држи целу галактичку причу на територији једне месне заједнице, и притом успева да ме често збуни да не знам где се сад догађа, јер је час у школи час у зоолошком врту час у болници.

    Гвинит Џонс - Викари с Марса. Јесу свештеник и другар му ванземаљци и то различити, јесте да се догађа на Марсу уз утицаје неких још луђих места по галаксији (ово је онај свемир са Буонаротијевим транспортом, било раније), на крају се своди на демоне у глави и други живот. Технологијом до религије.

    Лејви Тидар - Мирис воћњака поморанџи. Кратко и збркано, за пола текста није јасно у ком се времену догађа, шта је присећање, шта сањарење, шта сада. Углавном породична историја измешаних јеврејско-кинеско-филипинско-сомалијско-нигеријских гастоса у Тел Авиву (јел на Земљи или Месецу, питање је сад).

    Мајкл Ф. Флин - Гвоздене кошуље. 1 шббкбб из средњевековне Ирске, где се спрема смена краља па се кланови мешкоље и гледају ко ће с ким и кога ће да метну... с тим што су викинзи из Америке довели неке ванземаљце па је више на тему на чијој ће страни они да буду и како их се после отарасити. Како се уопште чита Gillapadraig, јел' то Килпатрик?

    Пет Кедиген - Коди. Шпијунско надгорњавање у стилу Неуромансера, с тим што је сад криптовани садржај кодиран у крвним зрнцима скоротече, кога наравно отму и анализирају му крв целу ноћ. Он зна протокол и колико ће да заради за ово, па се и не буни нешто. Не нађу му ништа па га пусте, убеђени да је он лажна мета а стварни носач је она риба што га је откуцала. Ту и јесте зајеб. Солидно, добро вођена акција, без неке поенте на крају.

    Мајкл Свонвик - Јер легох на камен самоће и не враћам се. Млади Ирац реши да окуша срећу у ванземаљским колонијама, што све покривају и надзиру ванземаљци који су нас покорили. Пре него што оде, свраћа у родну грудву, са све туристичком дрангулијом која ће му дати прави ирски нагласак да се лакше помеша са домороцима, ал' га певаљка у бару, 1 сушта лепотица, сними из прве. Након неколико дана доброг секса, врбује га да прошверцује експлозив на орбиталну станицу, што не испадне како је требало. Пућ. Није лоше, ко воли ирски фолклор.

    Јун Ха Ли - Натоварена духом. Након молекуларно склопивих пиштоља, које сад већ уме да анимира сваки почетник, овде имамо преградиве бродове, који шире и скупљају крила и распакују наоружање из ко зна одакле. Оригами као стање ума. Након пораза њене планетице пред снагама Царства, Лис дезертира и оде до плаћеничког змаја у неким рушевинама, ког неким чудом нико није дирао већ шест година. Њен дух, тј гост у глави, јој помаже да га отму, те онда заједно направе поприличан пичвајз по Царству, реда величине стотинак планета. Све до завршног разговора са представницима Царства, где свашта постаје јасно а слабо шта остаје исто. Добро скретање пажње, уопште нисам приметио куд ово иде.

    Џим Хокинс - Дигитални обреди. Догађа се на Крфу и у Украјини и још понегде, али углавном на Крфу. Снима се филм најновијом технологијом, где глумци упорно седе код куће и не морају скоро ништа да раде, само да наместе фаце овако или онако, те да изговоре понеку реченицу која још не може да се сложи из постојећих снимака. Све остало - амбијент, мизансцен, светло итд итд је виртуално, изводи се из снимљених елемената, па снимање траје једва недељу дана. Осим што им петог дана побију шесторо главних глумаца (иначе натуршчика који нему појма ал' су фаце). Дужа истрага, испоставља се да је конкуренцију ухватила паника, а сад хвата и ове. Разрешење делује веома неуверљиво (да саботирају конкурентов уређај тако да се то нигде не примети док не експлодира корисницима већ на друго укључивање... тешко).

    Алек Невала-Ли - Онај без костију. Брод лудака - мултибилијардер хоће да поснима геноме чега год стигне по дубоком океану и то остави као опен сорс, едаби опрао биографију. Притом, штогод да нађе да може да се искористи за следећу билијарду, да задржи за себе. С тим што то не знају најмљени научници. А онда њега убију методом Оријент експреса, отприлике - тј свако је имао мотив ал' нико нема алиби, а ту је и некаква нервна склоност ка саморањавању и самоједству, закачена од неког од узорака светлећих октопода. Страва и ужас хоће да се запате од похлепе, ваљда је требало да буде наук.

    Питер М. Бол - Умрети млад. Баш баш припиздина, прилично проређена од последњих ратова. Селендром управљају зли шериф и др. Менгеле, отприлике, и остали извршавају шта њих двојица нареде, хтели или не, јер један обезбеђује опстанак а други их крпи од чега већ стигне, док још около има војног отпада. Појављује се 1 змај, тј преостали ванземаљац, да се освети. Киберпанк се јебо у цвјећарници с Побјешњелим Максом па испало овако. Ал има атмосферу, ово би чак било боље на екрану него Макс. Шерифови помоћници су његови приглупи клонови, докторови су киборзи (исто згрумфовани као и све остало), главни лик види донекле у будућност. Без претеривања са локалним језиком, плусић.

    Крис Лосон - Кентерберијски до. Из неких разлога на планети где се ово догађа нема услова за веће становништво; избор је да се иде у колонизацију или, ко остане, у лутрију за бацање кашике. Извучени имају некакав период да се опросте од света, те пратимо двоје који то баш ураде, крај.

    Кен МекЛауд - Воркутски догађај. О типу који је, као, тамо крајем четрдесетих био послат као британски шпијун (Стаљинов избор) да прави друштво Трофиму Лисенку на месту где су ископали Нешто негде у Сибиру. Ископина је у ствари регрутни центар за велики међугалактички рат, у који хоћеш-нећеш стигне свака цивилизација чим мало одмакне, те овај лик и Лисенко уђу и успеју да изађу (логораши који су пре ушли су, хм, закључили да тамо мора да је боље, па отишли). Отад гледају да што више успоре напредак науке, да уживамо док можемо. Занимљиво, чак су и наслаге британштине онако, утишане до подношљивости.

    Киџ Џонсон - Човек који је премостио маглу. Све што сте хтели да знате о мостоградњи у средњем веку, на једном месту. Од технологије нема ни парне машине, све је на весла и чекрке, а гради се мост који треба да споји царство где је подељено двоструком реком. Доле је ваљда вода, а одозго некаква магла која прљи кожу, нагриза све осим метала и керамике, кроз њу се мотају разне рибе (јестиве!) и аждаје, и по њој може да се плови ал' не далеко јер је ћудљива. Долази нови инжењер и градња почиње за озбиљно, те се до краја приче и заврши, без превелике драме. Ни речи о некаквом истраживању шта је уопште та магла, науке напросто нема, не каже одакле уопште људи ту, нити то кога занима. Нешто тања година кад ударна прича за крај уопште није СФ. Не да нема науке, нема радозналости.

    је СФ        +++++ +++++ +++++ +++++ +++++ ++
    није СФ    +++
    напола    +++


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено
    Sotir

    Posts : 8696
    Join date : 2016-10-04

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by Sotir Fri Apr 06, 2018 9:41 am

    Mali OT, upoznao sam se pre neki dan sa Hrvojem, bivšim urednikom Siriusa. Simpatičan dekica, na blic smo pričali o SFu, i dalje jako puno čita, i sve živo pamti iz knjiga.
    Razmišljao je o ponovom štampanju Siriusa, i izračunao da nema šanse...
    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Mon Apr 16, 2018 10:06 pm

    Дозоаова збирка 2013 (за 2012)

    Индрапрамит Дас - Плач за дан. О плимно закључаној планети, нешто као Меркуру, где је насељен сутонски појас, и (колонијална) цивилизација се налази отприлике у (врло британоликом, мада је аутор некакав Индус) раздобљу индустријализације, опет им се сјебо линк са матицом. Испричано из угла ћерке некаквог индустријског витеза, који се успут бавио нешто и војском колонизаторског типа, наиме освајају мрачну страну. Успут сјебу постојећу цивилизацију под изговором да су то асвеснеРЖ звери, док не пронађу њихове пећине са историјом, а онда ће да морално цивилизацијски жале што су их истребили.

    Пол МекОли - Човек. Једна из серије са Џекеруима, али са периферије тога (и гле, опет плимно закључана планета), где понижени и увређени живе од пребирања по отпаду, па шта од хај тека нађу тамо, да се продати и од тога поживети још коју недељу. Осим што 1 удовица нађе живог чоека, тј нађе он њу. Н'уме да говори али је вешт да нађе скупље комаде, па она крене мало боље да живи, ал' га крије да га не нађу злотвори, јер је нашла да је он некад био човек па је фабрички прерађен у бољи модел, дакле богатство. Окружни надзорник сконта да она има нешто, доведе и шерифа за сведока, ствар се изјалови и онај збрише. Све као пре. Мало романтичнија али и доста слабија у односу на остале из ове серије. Као да је потрошио материјал и сад претура по баченој амбалажи па ако нађе нешто.

    Џеј Лејк - Звезде не лажу. У заборављеној па штогод васкрслој цивилизацији људској, на некој тамо планети, техника достиже ниво кад је свашта могуће али ништа се не подразумева, јер поновно измишљање и проналажење којечега не иде истим редом као у првобитној историји. Политика је поједностављена - поморска сила је Таласократија, нешто попут еснафа помораца; на копнима је то ред Нетворених, поприлично монашки и теократски, са све својом тајном муријом и којечим. У тренутку пред велики пичвајз умире им велепоглавар, а његов доглавник (који је истовремено и велемајстор у Таласократији) збрише да решава хитне проблеме, нпр што је један млади научник доказао да је нека тамо јерес (о томе да су легендарних 8 свемирских бродова од којих све потиче и да то није метафора него озбиљно) има озбиљне физичке последице на небу - телескоп не лаже, ено их горе и померају се, штавише 1 оће да слети. Следи добра јурњава, надгорњавање, преокрети, одлазак текућег поретка у 15:00 и све скупа нова времена. Има и штогод пуцњаве, ал' не претерује. На тренутке подсећа на боље делове Стивенсоновог "Анатема", и још десетак других који се тако ослањају на морнаричке и монашке традиције (и ниједан не успева да се значајно одмакне). Свакако добра забава. Покушај да се из енглеског избаци пола латинског и замени грчким је хвале вредан, већ тим што је зајебан до немогућ, добро је и испало.

    Лави Тидар - Мемкордиста. Прилично збркан животопис лика који стварно пише тај свој животопис (што није овај текст, ово је текст о томе како он скупља материјал за тај текст, тако што га живи) и колико следбеника има. Шеврда којегде по Сунчевом систему, понекад чак и јебе ал' углавном размишља о којечему. Велико ништа 1, рекао бих форма у потрази за садржајем.

    Пет Кедиген - Оно девојка која је отишла на суши. С тим што "отићи на суши" значи пребацити своје тело у неки облик згодан за живот у орбити Јупитера или Сатурна или чак и у оном густом гасу, те имамо опет заједницу измењених и пратимо неколико кључних ликова који ће да преокрену став већине према себи и тој својој заједници. Томе служи кључни 1 догађај о ком је реч, дакле комад с тезом, пестоичетврти овде, дежа ви на дежа ви - оригиналност можда може да се нађе у интерном жаргону групе, њиховим односима и општем штимунгу њиховог посла. Оквирна прича, јок. Но, ако пренебрегнемо (а и по-) ова општа места, резултат уопште није лош.

    Елинор Арнасон - Холмс Шерлок. Још једна прича о хвархатхима, који су се негде успут срели са људима, проучавају их још штогод издалека, и даље су претежно хомосексуални, матријархални, а парење зарад генетике се уговара међу кућама. Главни лик је риба која преводи људску белетристику, притом се заљуби у лик Шерлока, и као таква буде најзгоднија да пронађе девојку која се утопила али у фјорду, а леша нигде. Отприлике као софтверска фирма кад налети нова технологија - ко је прелистао књигу, најбољи је стручњак што имамо. И нађе је и онда је главна цивилизацијска тековина како они то заташкавају.

    Ричард А. Ловет и Виљем Глисон - Пада ноћ на врх вечне светлости. Главни лик је неки Дру Зајглер (Zeigler - можда историјски има везе са немачким Циглеровима, ал' Зајглера има онолико и сви су с оне стране баре), који покушава да измисли себи нови живот негде на Месецу, што даље од центра то боље. Други главни лик је шеф мурије тамо, који га успут штогод прочита (мада не и од чега овај бежи) и смести га у екипу која одржава поларна огледала - јер најбоље место за соларне електране на Месецу су полови, где Сунце увек пичи паралелно с осом* и увек се види (осим кад га неко од околних брда заклони). Онда екипа скида прашину која се увек некако нахвата. Нађе га плаћени убица од куће, јер је тип у ствари дете грчке мафије, ком се није нимало свидело шта породица ради, те их је мало откуцао да би у гужви збрисао. Завршна јурњава и разрешење су врло оригинални и технички промишљени - након онолико јурњава по Месецу за последњих 80 година уопште нисам очекивао да је могућ било какав нов и оригиналан приступ, и драго ми је што сам се преварио.

    Енди Данкан - Блиски сусрети. Давно нисмо имали нешто из неке америчке припиздине. Овог пута, тип кога су пре 50+ година наводно отели ванземаљци па га вратили назад и оставили му куче, већ давно заборављен, доживљава да га спопадне нека упорна новинарка, прати га данима до шуме, до реке, најзад пристане да јој исприча шта је било, и она га убеди да се појави на скупу где ће астрономи и ини да чекају да се нешто деси на неку важну годишњицу оног. Ови га одјебу и буквално отерају, јер он као видилац може само да наруши њихову научну убедљивост, само им фали да негде у новинама осване његово име близу њих. Но ванземаљци ипак дођу, осветле део долине одозго, и он уђе у светло а остали се сви измакну. И добије новог џукца. А она новинарка испадне да је била њихова. Отприлике исти сентимент као у сличноименом филму, јебеш научни приступ кад је пун политике, ово је радостан догађај, уђи и уживај. Прича доста пати од претеривања са локалним жаргоном (нарочито чича лично, то је јачине лесковачког) и уопште тог припиздинског тона.

    Брит Мандело - Коначно платно. Обред се састоји у томе да мафијашки убица мора да се истетовира по неком делу тела за сваку своју жртву. И то не мастилом него ожиљцима, које наноси хирург уметник. Притом хирург добија причу. Прича је подугачка и своди се на то ко је кога издао, зашто, како, и ко је још на реду. Добар амбијент, минималистички а комплетан, и добар обрт. Језгровито & јебитачно.

    Шон МекМален - Пароготика. Британштина може да се сече на коцке и набада на чачкалице. Реконструкција авиона из 1852, са парном машином, и онај осећај кад историја напросто оживи док стојиш поред тако нечег старог и прашњавог што је замало могло да промени историју. А кад (након подугачког развоја догађаја & ликова, целе процесије разних струка, укључујући и Британско Радиодифузно (широкобацачко :паће: ... ) Друштво) ствар најзад полети, испадне да се историја заиста променила. Аха, па да, магија.

    Елизабет Бер - У кући Арјамана, самотни знак гори. Детективска, у киберИндији (која сад прима и избегле писце), где је главни лик жртва, изгледа, експеримента са четвородимензионалним трансформацијама, које би у догледно време могле да омогуће операције на затвореном срцу и ко зна шта још. Преворио се у торус од ткива са комплетном инверзијом практично свега, што је било унутра сад је напољу и обратно. Остатак приче је истрага, одлична и што се тиче ликова, њихових односа, трагова посејаних маниром Агате Кристи (па ко види приметио је) и скроз неочекиваног разрешења (осим што при поновном читању бива скроз јасно како је и зашто детектив дошао до решења)(нисам пробао, ал' делује ми тако). Технологија је тешки киберпанк, и детективи и архивари су ожичени и све се решава у трку, рад од куће или од било где, осим где је веза спора или је нестало струје (коју прави дрвеће у авлији...). Одлично!

    Пол МекОли - Последњи Божић Мејси Монот на Диони, кружна трка, Гудачев луг, Грнчарев врт. Ћерка иде да сахрани оца на Диону (око Сатурна), тј да испуни његово завештање. Успут се упознаје са мештанима и њиховим обичајима, технолошким играријама којима се баве, јер сви су некакви уметници и чудаци, као што је био и њен матори. И то траје до краја приче. Радње нема. Има занимљивих ситних причица успут, какве се дају чути у било којој радионици ако се донесе довољно пива, само што су овде технолошки домишљате.

    Мајкл Бишоп - Дватедет светиљки до "Земље снега". На генерацијском броду избеглица са Тибета умре текући далај лама и успут да назнаке да је та и та клинка његова следећа инкарнација. Осим што се родила док је он још био жив, што није Тибетанка и што је женско. Од сто фела верског СФа, ово још и пролази већ зато што сви канда тек напола верују а налазе световне разлоге за веровање, и све може само ако се уклапа у начела, а догму ћемо већ дописати мудрим одлукама. Резултат је врло занимљив, што због живописног језика (башка тибетански погледи на свет, башка њена зајебанција са енглеским - "cadillac infraction" уместо "cardiac infarction" итд), што због елемента истраге (како је жив и здрав лама могао да умре тако релативно млад од природних узрока?), што због оног што истрага нађе. Овде религија заиста није света крава, зајебанција се изводи с поштовањем.

    Кери Вон - Астрофилија. Наставак оног о задругама од претпрошле године. Овог пута 1 ткаља прелази у друго село јер њено нема више оваца, десет година суше, разлаз. Тамо је упаре са једном која се у слободно време бави астрономијом на неком вековном телескопу, а управник је баш кињи да не би имала слободног времена. Па онда млађа цимерка одржи слово управнику а овај престане. Крај, нема више.

    ----
    * хтео сам рећи "под правим углом у односу на осу, паралелно са екватором" али лапсус главе.


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено
    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Fri May 11, 2018 10:26 pm

    Адам Робертс - Шта ти је Тесимон рекао? Четворочлани тим троши последње дане пред пријем Нобелове награде мање више у зајебанцији и лицкању приступне беседе. Онда се појави тај Тесимон, који је комплет избегао да изгради научну каријеру, поприча са једним па другим и сви нађу разлог да збришу и не појаве се у Стокхолму. Ова једна што је остала на крају и сама поприча са њим, и он каже њој исто што и њима, да та њихова теорија која одлично објашњава недостајућу материју и тамну енергију нема везе јер... логично и једноставно објашњење је да се познати свемир примиче црној рупи одговарајућих размера, и то временској, те онда и она оде на последње летовање, колико је већ остало времена. Развлачење радње је одлично дозирано, као у сваком дужем вицу. Е, да, додатно бројање, научница је наше горе лист.

    Меган Линдхолм - Стара фарба. Кад сва кола буду имала паметне рачунаре у себи, тј кад буду рачунари са точковима и седиштима, шта ако неко ишакујеРЖ све то? Илити како је деда завештао себе унуцима уливши своју личност у стара добра кола која им је оставио. Врло занимљиво и, насупрот очекивању, не ваља се у јарку америчке носталгије за прошлоћу и једноставнијим временима, него то чини дигнута чела и са тек благом сетом. Чак врло симпатично, и технолошки уверљиво, свака част.

    Дејвид Моулс - Читаи Хеики Коронбин. Клинка негде на ваљда Месецу живи међу својим луткама роботима, који сви имају имена ликова из бајки стрипова и анимета. Што је отприлике довољно да прескрољам на следећу, међутим... ту и тамо провирује рл, и испадне да она у ствари живи у оптичкој варци коју су јој оставили родитељи, ваљда поражена страна у некој побуни, и сви ти роботи и измишљена стварност служе само за то да јој помогну док не одрасте. Кад је људи најзад нађу, не испада како би се очекивало.

    Роберт Рид - Катабасис. На огромном броду који је већ хиљаду пута променио власнике, један прстен се врти брже, за путнике са јачих гравитација. Тај део је испао врло зајебана пустиња/џунгла/клизиште/алпи, те је питање части за дуговечне да то бар једном у својих неколико хиљада година живота препешаче. Носачи су ту, и цела прича је о једном пару и једном солисти и њиховим носачима и шта је успут било. Два носача су небитна а трећи је у наслову. Она и три путника су цела прича, која се развија врло постепено и без превише назнака шта је следеће, тако да радња иде поприлично цик цак и често изненађује. Врррло добро.

    Алистер Рејнолдс - Водокрадица. Млађа мајка у избегличком логору добија послове да ради на даљину, па ако нахвата довољно пара и поена за вештине можда ће стећи улазницу за излаз. Кључни посао је одведе да помогне неком ко се заглавио на 10м од свог возила негде на Месецу и то кад се враћао од неког нештовода, где је изгледа био да нешто мазне, прикачи се или шта већ. Дају јој упутство да га однесе у најближу базу, а он јој каже да га усмери на другу страну, да стигне кући. Јер би га у бази ухапсили, његова је кућа одметничка. Кратко, јасно и са само једном Великом Моралном Дилемом, коју избеглица решава приклонивши се царству небеском.

    Линда Нагата - Ноћна страна Калиста. Четири даме, искусне и пред пензијом, дакле утрошиве, добију задатак да успоставе индустријску базу на Калисту, што је потребно јер се Црвено шири. Нигде не каже шта је то, али изгледа као нека комбинација рачунарског вируса, и то јачине вештачког ума, и оне стапајуће куге коју је Рејнолдс описао у неколико књига, а најбоље у "Бездан граду". Наравно, стигне их и цела је прича о томе како њих четири (тј три, једна гине одмах) доакају том чуду. Притом се боре против сопствених робота, који им требају за преживљавање, дакле победа али тако да непријатељу длака с главе не фали. Завршних неколико реченица су као трула вишња на торти. Скратити на једну, па би можда ваљало, овако је усрало ствар, само чекаш да сви почну да се смеју па да крену слова преко њих.

    Лави Тидар - Под стрејом. Опет нешто о оном његовом где се мешају културе, али само оне битне - дакле Израел и комшије. Исто се јако тешко прати, одустао сам од овог наставка.

    Стивен Попкес - Нагло, напукло и неочекивано. (оно "напукло" извукох насумице међу педесет одговарајућих и шездесет погрешних превода за "broken") Ово би могло да буде бољи преприч Гибсонове "Идору" него што би Гибсон написао да је имао воље. Овде је идору (дакле вештачки ум на који ради виртуелна певаљка) мало пуштена с ланца, да би се добила верзија 2.0, јер је 1.0 већ отприлике испуцала шта је имала, јесте да и даље прави паре на камаре, али се осећа да је све то на рецепт. Дакле 2.0 одмах хоће да ради неке нове ствари, да некако одрасте (јер 1.0 превише личи на лик из анимета, за публику до 16 година) и... најми старог рокера који већ дванаест година не ради јер се бенд разишао, са ружним успоменама. Следи комбинација рокерских и програмерских сентимената, жаргона, једни другима објашњавају шта ради а шта не, како то ради, како ми (једни и други) то видимо, и на крају све је то шоубиз, јелда. Завршава се великом свирком коју затвара песма из наслова. Одлично.

    Роберт Чарлс Вилсон - Ватрођени. Поприлично натегнута ситуација, где су након нечега остале две врсте људи, једни што се у ватри реинкарнирају па живе по двадесет пута док не стекну право да се воздигну (где већ), и остали који живе по једном и не лете, нарочито не плешу по небу. Онда се двоје нишчих свиди једној племкињи, те их узме за послугу, а посебно њега пригрли (+ хм, наравно) и научи га да користи опрему за небески плес. С тим да његова улога буде као у рлу, дакле нишчи слуга. Да не прејудицирам, добро је написано, и на крају, хм, све њих зајебо.

    Вандана Синг - Преживања на страном језику. (иста реч значи и дубоко премишљање) Развучено и песнички распрострто на много више страна него што 1 досетка заслужује. Тј цела радња би се дала препричати у три реченице, а на то мало костију набачено је много страна меса. Отприлике он очо па се враћао, питао за млађу али је умрла но је ту старија, ал' сваки пут кад се врати то више није исти свемир, осим ако помогне туђински генератор невероватноће, што на крају упали али онда они више нису исти. Само десетак страна, ал' делује као 50. Дакле осредње.

    Хану Рајаниеми - Тихе и мрави. Ама пљунуто исти сиже као и оно Дејвид Моулс што је писао. Све исто важи и овде. У ствари више не знам које је које.

    Сара Монет и Елизабет Бер - Олупина "Чарлса Декстера Ворда". Исти свемир као прошли пут, с тим што је добар део радње овог пута на неживом броду, из секте Аркхамера (Аркамера, Архамера, нек одлуче већ једном кад ће да уведу четврти начин како се чита кх), који су сви научници и као искључиво служе науци, осим што у овом случају имају др. Менгелеа, који оживљава људе макар морао прво да их убије. Оживљава и живе бродове исто тако. Коме Рејнолдсов "Најтингејл" није деловао сабласно, неће ни ово.

    Кристофер Барзек - Невидљиви људи. Лош преприч, из угла служавке, приче о невидљивом човеку који је измислио серум да и друге склони са видика (она одбила). Збркано, језик британски из тог времена, извештачено и претрпано разном таквом гардеробом. Читао дијагонално, нашао 1 ништа.

    Алиет де Бодар - Бродов брат. Исти свемир као пре, дакле азијска државна бирократија са све царским испитима за разне положаје, и жене које рађају бродске умове. Овог пута порођај протиче беспрекорно и беба већ креће на летове, али њен старији брат се дружи са тамо некима који се ослањају на електронику и лете замрзнути. Хиљаду и седма варијанта породичног сукоба, но ипак занимљива због овако уврнутих односа.

    Роберт Рид - Костојед. Бочна прича из серије о Великом броду, где прати судбину остатака колоније која се зајебала јер се основала на месецу са мањком метала. Што никако није јасно до бар треће трећине приче, јер прати једну рибу која бежи што од других људи, што од месних Нота, који су јој можда једва до струка али их има много и доста су лукави. На крају првог дела гине, али пошто су сви колонисти практично бесмртни, комбинацијом рачунара у језгру мозга, наномашина, генетског мамуљања и чега све не, могу да опстану скоро мртви до у недоглед или до повољне прилике, шта прво наиђе. У другом делу њу спасава 1 Робинсон Крусо, тј тип који је за последњих неколико хиљада година успео да себи изгради (делом и дресирајући околне Ноте да га прихвате као бога и помажу му) праву тврђаву са све зградама и лавиринтом од 400 соба. Ту њих двоје живе изграђујући неко као поверење (а и јебу се) и она ипак реши да збрише, да живи од данас до сутра у дивљини, слободна да ради шта хоће или изгура још који век као скоро распаднут костур док не наиђе нешто хранљиво (за људе, јер... нема метала, тек у траговима). Но, приликом бекства спази експедицију од двадесетак људи који крећу у освајање тврђаве. Налево круг, одбрана, последњи дани, тврђава пада али страда и цела опсада, она преживи а њега стрпа у музеј међу других 200 можданих језгара (где немају од чега да изграде себи тела, чекају недоглед), она оде и породи се негде. Е сад ово са паркираним мозговима просто захтева некакав наставак... У збиру, моћно и богато, нарочито фауна и оно што се да сазнати о Нотовима.

    је СФ        +++++ +++++ +++++ +++++ +++++ ++
    није СФ    ++
    напола    +


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено
    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Sun May 27, 2018 12:26 am

    Дозоаова збирка 2014 (за 2013)

    Ијан Р. МекЛауд - Откривена земља. Још једна о виртуелним мртвацима, са друштвеним тоновима, јер је то ем скупо, ем не кошта довољно, пошто ти мртваци из свог виртуелног живота настављају да се богате на рачун живих. Тип је тамо скоро залутао, јер је осредњи композитор ком се посрећило да нешто његових нота буде јако популарно као тон на мобилним. Стигне у замак (наравно, Елсинор) на велику продужену журку код неке певаљке, непрежаљене му бивше, која се бави добротворним радом међу живима. Тј он је њен бивши и хм, ту се радња као запетљава, са све чудном полуљудском послугом која одбија да одговара на нека питања о свом класном положају. Главни лик је у ствари из некаквог покрета отпора, послат са вирусом да им јебе кеву, а грешка је била што је сувише тачно погођен, није се ништа изменио. Оно, није да је нешто лоше, али се на крају ипак своди на гомилу богаташа у замку који се баве провођењем времена. Маштовити описи призора који су уживо немогући (или ни они не би имали тих пара) а у виртуали постоје, свака част за тај део.

    Лави Тидар - Продавац књига. Најзад од овог и једна са главом и репом. Мада и овог пута не знаш куд иде с радњом, шта је уопште тема, јел' то што главни лик уме да чита и скупља стаааре књиге, или што удоми вампирушу, која је имигрант погрешне врсте и остали не воле да је виде. Што је отприлике и сва радња. Ајд бар има атмосферу и локацију.

    Ненси Крес - Путање. О две ствари: ендемској генетској болести која убија неспавањем (осим што тако опако утиче на живце да оболели пре страда у мегдану или од своје руке), о либертаријанцу председнику и како изгледа политика и финансирање науке у таквој ситуацији, и како живи породица где ће пола да баци кашику тек након што жестоко намучи и себе и остале. Ако је имало тезу, имало је бар три, ниједна није превагнула. Локални говор онако, не смета баш, али још два-три штоса и почео би да иде на.

    Сени Морејн - Хрпа изломљених слика. На некој планети где су домаће поклали Земљани из претпрошле генерације, сложио се некакав мир и сад два историчара долазе да посете масовну гробницу. Причано из угла домаћег, отприлике, говорника за мртве (мада је филозофија доста другачија, она је номинално гоститељ). Занимљиво, сви људи који се спомињу имају јеврејска имена - штагод да је то требало да значи.

    Џеј Лејк - Камење раздобља. Поприлична опера, са доста радње, хај тек јурњаве, појединац против система (који је добрим делом сам направио) и све то са минимумом енергије, јер јебига оде нафта. Зато цео рачунар троши колико једна ледовка, дрвеће је свесно и еманциповано и већ је правно лице, и неке злоће које хоће да десеткују човечанство, ма има све. Одлична забава, занимљива технологија, амбијент и велико финале, ништа не фали. Препорука!

    Џеф Рајмен - Ружић и Звездозлатић. Да, јер су имена Розенкранца и Гилденстерна преведена на енглески, и то први погрешно (кранц пре свега значи венац, а rosary је бројаница). Осредњи шббкбб где се неке фаце из тог времена окупљају, дописују са разнима, набацују се именима (и Галилеј и Тихо Брахе итд, било би занимљиво видети да ли су баш сви били савременици), седе пију и расправљају о астрономији, док млади Шакспер (тако се тада писао) вата белешке и на крају га воде у Данску, да мало живи у, никад нећете погодити, Елсинору. Јеботе, како им не досади.

    Карл Банкер - Сива крила. Риба учествује у летачкој трци, али се зајебе и изломи понеку коску, што у рамену што у крилу, па се скраси мало на земљи док јој то зарасте. Месна сиротиња је угости како већ може, ту се она мало заљуби у њихов једноставни живот и више у рмпалију који јој помаже. Судар цивилизација лепо прошао, идемо даље. Лепа мала прича, замало да спада у топле људске, ал' је бар писана са мером. Да није нано- и генетске технологије које јој омогућују да лети, ово у ствари не би био СФ, могла је и балоном да забаса. СФије делују блесава правила трке, која су реалистичнија последица технологије него све остало што ту пише.

    Кери Вон - Најбоље што можемо. У Сатурновом прстену нађена олупина ванземаљске лађе, и како до краја приче није било политичке воље да се она испита. Одужи трактат о томе како ће политика и паре увек сјебати науку.

    Пол Џ. МекОли - Прелазни облици. Постоји Зона, и лик патролира ободом пазећи да нешто не изађе и да неко не уђе да изнесе шта не треба. Зона је домаћег порекла и врви генетски опитним облицима разног порекла - штогод шверца, заборављених пројеката пропалих фирми & којешта. Нема баш неку радњу, него је више досетка на тему како зауставити шверц кад је роба невидљива.

    Роберт Рид: Племенити ментал. Још једна прича о Великом броду, епизода из живота бившег капетана Памира. Читава новела, наравно, пошто се с једне стране закувава заплет, с друге у флешбековима износи животна прича тренутне Памирове биографије (тј кратковечног типа чији је живот преузео), па онда путешествије до тамо и назад. Тј не назад него треба стићи Брод. Притом скоро свако од њих петоро у посади бива бар једном убијен па пуштен да се обнови. Занимљиво је и како се ликови мењају кроз оно што доживе, и како секу лађу за гориво, као последњи дани Филеаса Фога. Препорука, као и досад, мада у добром делу изостаје изненађење, јер ово је ипак сад већ познат свемир.

    Ален М. Стил - Марсовачка крв. Марс је колонизован, Марсовци се држе по страни и углавном се не дају видети - ако нас не виде, Земљани не постоје. Научник 1 узме водича и домогне се узорка крви марсовачке, и тако сазна да смо у ствари род - живот се, некад давно, пресадио са једне планете на другу. Водич реши да забашури ствар, и скоро да му је и успело. Уобичајена атмосфера живота у припиздини, где се они који умеју да преживе тамо јасно разликују од будала које неће дуго, виђено већ педесет пута. Свеједно, лепо и уверљиво разрађена досетка, чак онако скоро детективска ствар.

    Грег Еган - Нула из владања*. Још једна хај тек аматерка из забачених крајева (у Ирану, породица живи од шверца у Авганистан, по друмовима још има разбојника и терористички методи никако да одумру), сама са својим знањем и скрпљеном опремом... успе да направи млаки суперпроводник. С тим што јој треба неколико десетина хиљада долара да заштити изум пре него што се обогати, дакле зајеби школу на неко време, ово је за породични бизнис. Ово је споменик Грумфу, одлично.

    Алиет де Бодар - Звезде чекају. Исти свемир као пре, дакле азијска државна бирократија са све царским испитима итд, с тим што је сад нагласак на неколико девојака које живе у посебном режиму и некако се не уклапају, јер међу гомилом Маја оне су једине Вијетнамке. Ово је цивилизација оних што не рађају бродске умове него лете смрзнути... а испада да су њих неколико у ствари спасени бродски умови, у новим телима, са шансом за нови слободан живот. Тако пише у реклами, но њима не лежи, нарочито кад обрисана сећања крену да се пробијају. За то време, њихова родбина организује поход на гробље бродова да рестартује један од тих бродова који је био њихова (баба)тетка. Ауторка очито не навија ни за Маје ни за Индокинезе, јер и једни и други направе прилично безобзирне цивилизације.

    Алистер Рејнолдс - Мапа Меркура. Један безначајни достављач добије задатак да нађе извесну уметницу на Меркуру и убеди је да се врати међу људе. Јер откад је она отишла, техника је узнапредовала и могу да је раскиборгују и врате међу људе, а пошто је испала славна, сад јој нуде цео један месец негде да ради шта хоће. Јер комплетно становништво Меркура су киборзи, и осим што се баве неким рударењем да би трговали са матицом, сви до једног су некакав уметнички колектив. И успут се баве усавршавањем својих тела - дотле да је једна струја решила да иде до краја, и скроз напусти месо, наравно и она је међу њима. Штавише, пред крајем је преласка и зато и прича са овим ликом. Рејнолдс овде решава оно што је у Простору откровења било практично непремостиво: док је тамо прелазак ума у електронски сустрат био ризичан, једнократан и једносмеран, овде иде на мицеве, са насумичним предавањем дизгина час рачунару час мозгу, па ако пацијент ништа не примети, одлично. Рејнолдс и иначе воли да се игра са разним облицима машинске еволуције, а уметничке склоности киборга су овде... зачин, без кога не би било заплета и расплета. Који је права освета малог Кинеза.

    Ненси Крес - Један. Боксер из ниже лиге доживи зајебан ударац у главу, што у комбинацији са терапијом, ко зна шта је ту са чим реаговало, развије некакву емпатију, односно тзв. интеграцију, где саобраћај између чула и разних делова мозга, где се опажено претвара у схваћено, сад иде ред величине брже него пре. Он сваком зна шта ће следеће да уради... дакле као боксер постаје непобедив јер пре противника зна куд је овај намерио да удари. То иде још даље и даље, он чак заповеда животињама (донекле, јер зна шта ове намеравају, чега се боје и како он њима изгледа), постаје светска атракција али остаје надркан као и пре. То јединство са свемиром и свим живим није за њега, пун му је свега и оће назад. Добра прича, фино испричана, у трећем лицу али као да је у првом.

    Мартин Л. Шумејкер - Убиство у Олдрин експресу. Дакле 1 Агата, истом техником. Значи фиксни ликови, отприлике десетак, дат је сукоб између наизглед суровог и непопустљивог капетана лађе те његовог 1. официра с једне стране, пар нижих официра који имају политичку аџЕнду, и цивилне експедиције која је ту међу путницима (ово је кружни линијаш Земља-Марс). Гомила трагова, и тачно да неко хоће да изиграва Поароа могао би да се врати и да види да све тачно пише. Занимљива разонода ал' не много више од тога. Британштина у чиновима и односима унутар. Једног дана ће неко написати нешто где ће на свемирским бродовима бити неки други систем чинова и свемир ће имплодирати. (неће, већ се десило - Херберт, ЛеГвин)(свеједно, Дозоа то неће објавити)

    Џејк Кер - Биографски одломци о животу Џулијана Принса. Имитација чланка на википедији о неком лику који је добио Нобела за књижевност 2031 јер је испричао како се човечанство осећало, у овој или оној струји, током и након што је северноамерички континент отишао у 15:00 (дизање океана + велики метеор). Личи, на први поглед, али неуверљиво. Не очекујем ни да за 40 година биографски чланак на википедији буде прича, чак и ако се из њега избаце досадни делови. Дакле, ако се ја питам, опит са формом је пропао, а прича коју је хтео да исприча је већ боља. Форма, међутим, баш смета.

    ----
    * или "нула за проводљивост" - пошто conduct има и то значење а овде се прави суперпроводник (не суперспроводник)


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено
    boomer crook

    Posts : 36651
    Join date : 2014-10-27

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by boomer crook Mon May 28, 2018 12:35 am

    RIP Gardner Dozois (1947-2018)


    _____
    And Will's father stood up, stuffed his pipe with tobacco, rummaged his pockets for matches, brought out a battered harmonica, a penknife, a cigarette lighter that wouldn't work, and a memo pad he had always meant to write some great thoughts down on but never got around to, and lined up these weapons for a pygmy war that could be lost before it even started
    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Sat Jun 16, 2018 1:23 am

    Кен Лу - Куга. Наноботска зараза је преобразила Земљу. Ултрабогати су се спасли у својим изолованим куполама, већина је подлегла тој кузи, а неки су еволуирали у симбиозу са њом, па имају металичну кожу и једу све што је за ове отровно. Куполаши мисле да су ови жртве непромишљености њихових предака, да мора да страшно пате и да их некако треба спасти. Кратко и јебитачно.

    Сандра Мегдоналд - Флота. Након Великог рата, Велика тишина, без радија и мреже. На Филипинима неколицина одабраних пази на обалу, за случај да наиђе спасилачка америчка флота са храном и вином. Наиђу два залутала руска рибара. Одабрани носе на глави каписле са по хиљаду судбина из историје, нешто као путујуће архиве, што је почаст. Тј изгледа као почаст до самог краја приче. Добар обрт.

    Мајкл Свонвик - Скривени осмех вукодлаке. Према легенди, било је неких урођеника пре доласка људи, углавном налик вуковима али генетски довољно близу људима. Уместо да се покоре, борили су се неко време. Друга прича вели да су се привидно предали а онда из потаје мешали с људима с тим да ће њихови гени једном испливати. Или је то само прича коју продају робовима гладијаторима да би се искреније борили кад се пробуде у арени убеђени да су вукови. То је срж, а остатак приче опонаша Џина Вулфа (Дозоа вели успешно, мени ни из џепа ни у џеп), са све аристократијом, цензуром, дворским играма и осталом досадом.

    Елигзендер Џејблоков - Лош дан на Боскобелу. Тај Боскобел је дрво које расте завојито око некаквог астероида, гравитације и атмосфере се нашло довољно, и на том дрвету омањи полис, довољно велик да има цивилизацију а довољно мали да и омладинске банде имају политичког утицаја. Социјална радница брине о новодошлим избеглицама, и један је понарочит проблем, не што је с Марса нег што се дружи с погрешном бандом и учи их тактици, а приде њена ћерка има дечка из те банде. Следи јурњава са политичком позадином, неочекиваним променама савезништва и правца (наниже је често најближе, а ни навише није тешко), уз вечито подсећање да је цела географија једно дрво са покрајинама. Занимљиво и брзо уз ишчашену социологију.

    Вен Ноулан - Ирски астронаут. Ау ово није било ни сто пута досад. Дакле астронаут који није стигао да дође на ред пре него што је све отишло у очин, долази да виртуелно сахрани свог другара страдалог у последњем шатлу. Упркос шпанском презимену, био је већином Ирац, дакле следи неколико страна ирског фолклора и дијалекта. Пука носталгија и сентимент, а нису се ни довољно пута честито напили.

    Нил Ешер - Онај други пиштољ. Каубојштина, усамљени револвераш на задатку (испада принудном) да покупи делове Механизма за Муштерију, што су Наши растурили пред крај рата са Њиховима (мада, мани и једне и друге...), препуцава се по вукојебинама у потрази за тим деловима. Асистентица му је генетски урађена у кућног диносауруса и канда јој није стао сав мозак у толико лобање, осим пред крај кад одједном није више толико глупава. Неколико добрих обрта, сулуда јурњава тамо амо, надгорњавање и нагле преконфигурације односа снага, са пуцањем а без певања. Добра разонода, амбијенти и добро смишљен хардвер.

    Лави Тидар - Само човек. Нечитко. Јебо га отац, тај канда сваки шести пут напише нешто што може да се прати, а Дозоа наседне сваки пут да не испадне глупав.

    Ијан Р. Меклауд - Смувани. Једном је однекуд кренуо неки вирус и сви заражени су почели да се окупљају у племена, комуне, задруге, шта већ, према наклоности. Без лажи без преваре. Главни лике је Марта Чоан, која је имуна јер је тада била болесна од нечег другог. Меклауд је овде урадио целу социологију (као што неки ураде математику) и извео последице до заокружења целог друштва и... како ће они са невидљивом особом. Тј виде је али је не примећују јер нема оно. Наравно, њен отац је мање више баш онај научник на чијем раду се све то заснива.

    Стивен Бакстер - Земља 1. У скупини људских планета влада неколико религија (у пар случајева буквално _влада_) главна теолошка расправа је између панспермије (људска врста је настала на више места одједном, са све пакетом своје флоре и фауне) јер је еволуција предодређена расположивом храном, тј хемијом, и једнопорекла, тј приче да су планете насељаване редом. Све то обухвата прича о творцима, тј да данашњи становници нису потомци него створења прапредака, и то или генетски створени са све тим пакетом, или одсимулирани а симулација има да траје и траје. Једна од људских врста је пре хиљаду година обрисала историју, у жељи да свима наметне нов почетак - ратовало се вала. Кад су победили, урадили су посао и углавном нестали. У таквој средини креће екипа да нађе првобитну земљу и чак је и проналази, са све непобитним доказима о пореклу свемирског лета, генетици итд. Нећу да кварим са шта је било после, мада се отприлике да погодити. Одлично, мада местимично развучено, ал јебига кад скокови од планете до планете трају и по 30 година.

    Шон МекМален - Технарион. Још мало електропанка, дакле из времена Фарадеја, Бебиџа и, аман, не споменуше госпу Аду Воличипку. Британштина убризгана у све лежајеве, језик отприлике између Дикенса и Дојла, а Деја и Вуле машу са сваког ћошка. Овакве радове би читаоци већ могли да пишу за домаћи.

    Мелиса Скот - Налазачи. Једино оригинално је што се тајанствени, хм, елементи које су Преци оставили по својим местима зову ЗЕЛЕНО, ЗЛАТНО, ПЛАВО и слично, дакле без икакве назнаке о саставу, намени, и шта уопште они замишљају да је то. Двоје копача улажу последње паре на тапију на неко налазиште које је њихов бивши трећи ошацовао као јако потцењено, те га ипак узму у екипу и кревет. Он их успут изда, али се притом клади на њих те његови ортаци који дођу да све преотму остану вечно привезани уз налазиште... а госпоја добије наследство од Предака, хепиенд. Прича, дакле, поприлично једноставна, али бар добро сложена, драмски сређена и без претеривања. Добар урадак!

    Ијан Мегдоналд - Арија краљице ноћи. Драмски тенор на заласку каријере и његов пијаниста, скоро шворц, пристају да наступе за добре паре на самом фронту негде на Марсу. Из наступа у наступ бива све више вруће док већ на четвртом месту не страда комплетно људство, а њих Марсовци изаберу да остану у животу, зарад наступа. Зову публике нико одолео није, нарочито ако нема избора. Земаљска култура су углавном британско и турско царство, поприлично измешани и веома царски охоли и ниподаштавају Марсовце, те најебу. Марсовци су пак веома шарено кастинско друштво, са несхватљивим типовима осећања (али краљица воли теноре), описи су богати и, хм, све ми се чини да је ту лирика мало надвладала научну уверљивост, ал' вероватно би на крају испало да ми се само чини, ово је стари лисац. Најбогатије је, наравно, приказан лик самог тенора, који је управо онакав каквим га замишљамо, само на квадрат.

    Брендан Дјубојс - Чврсте звезде. Онда је једног дана неко ишаковаоРЖ све дронове и интернет беле технике и гепеес и мобилне и кренуо да треби све који имају везе с владом, војском итд. Група која штити излапелог председника САД се на брзину прилагођава приликама, хируршки (ножем вискијем и паклицом за хитну помоћ) одстрањују чипове из својих подлактица, те некако по цичи зими (у Пенсилванији? Та ајте молим вас, не иде тамо испод -10) прелазе преосталу етапу. Најсолидније урађен део је то што ама нико нема појма ко је непријатељ, јер информација нема, тачка. То је обично мана оваквих прича, где упркос свему читалац мора да зна шта треба да зна, па се измишља којешта. Овде јок, не знају ликови, не зна ни читалац. Поштено. Иначе, мало пева химне телохранитељима. Јбт ово је 2013, зар их још није прошао занос 2001?

    Џејмс Петрик Кели - Обећавање свемира. Бивши космонаут и жена му, СФ писац. Он је мало вишка пута био у прилици да се напије радијације ко мајка, те га је Алцхајмер коначно стигао, ал' је бар током радних година носио капу са камером, па је сад прикључен на ментално појачало са тим снимцима и подсећа се ко је. Стога је цела прича низ снимака њихових разговора док је он прикачен на то, на тему чему све то. Не завршава се баш срећно.

    Дејмијен Бродерик - Оживети. На први поглед још једна од оних где једна биолошки привилегована група има да најебе од нормалних. Овог пута то су мртви, који, ако се нађе лове, буду подвргнути поприличној реконструкцији, са наномашинама и заменом биохемије, те онда изгледају као подгрејани лешеви, што и јесу. Али мрдају, мисле, крећу се. Е таман кад најзад крене дуго припремана одмазда топлих против подгрејаних, испостави се да неће да га раставе на просте чиниоце, него да га паркирају у несвест од сто година. Дакле тотални преокрет, са још неколико одлагања, јер рат топлих против подгрејаних одбија да умре, и простире се вековима у будућност. Ствар се некако завршава у ко зна којој будућности, кад се главни лик сретне са онима који су послали нацрте за поступак, у галаксији Андромеда. Рекло би се веома хај тек (и јесте), међутим главни лик је Јеврејин, његов ментор у Конклави је муслиман, већина подгрејаних су атеисти али и ту је доста Јевреја, и ту се на све стране убацују религијски погледи, флежбекови из Аушвица итд итд, дакле верско-политичка папазјанија. Да нема тог вишка текста, вероватно не би било уверљиво, тако да онда и није вишак. Завршава се прилично помпезно и мистично, у широким цртама финала античке драме, тек колико да не буде танак крај. И, да, на више места има секса али замало - док је Клајн обичан подгрејани, осећања га не раде, и чак кад му се једна отворено натрћи (пали се на мртве) њега се то не дотиче. Кад после буде увећан и врате му се осећања (јер добар део првог дела је тешка манипулација уже Конклаве, па и то), кад залегне, "воле се као мртви, без продирања и страсти, само нежно". А да, није бежао од играња речима, скоро пола свих дијалога иде на/уз такву зајебанцију, што ови ни мртви не могу да избегну. На крају, шгјз, има бар десет разлога зашто ово не би требало да ми се свиђа, ал' опет добро је, баш је добро.

    је СФ        +++++ +++++ +++++ +++++ +++
    није СФ    +++
    напола    ++++


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено
    avatar
    Korisnik
    Korisnik

    Posts : 4670
    Join date : 2015-02-17

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by ontheotherhand Sat Jun 16, 2018 10:34 pm

    Jel spominjana Reklamokratija Frederika Pola?
    Anonymous
    Guest

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by Guest Fri Jun 29, 2018 12:14 am

    Umro Harlan Elison  Science Fiction - Page 13 4135669698
    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Fri Jun 29, 2018 12:32 am

    А управо читам, већ месец-два, шта се ЏМСтрачински дописивао са рајом док се правио и емитовао Вавилон 5. Елисон је ту био некакав консултант, убацивао се где је хтео и уопште био при руци, па је онда нешто заглавио на хирургију... Проносиле се гласине да је готов, па је ЏМС неколико пута морао да демантује.
    Пошто је то било пре 20+ година, добро је саставио отад.


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено
    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Fri Jun 29, 2018 12:35 am

    Е да, Страчински прича како је Елисон имао обичај да на којекаквим радионицама изводи следећи подвиг: договоре оквирно какав текст треба да напише, на којим премисама и колико страна треба да има. Онда он седне и пише, и како коју страну напише, предаје је и она се качи на зид, негде њему иза леђа. Сви одмах могу да читају... и он уредно напише те 22 стране и онда гледају како је испало. Испало као да је преправљао 20 пута, све на месту.


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено
    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Tue Jul 03, 2018 9:12 pm

    Дозоаова збирка 2015 (за 2014)

    Ијан МегДоналд - Пети змај. Још једна о колонизацији Месеца, под прилично хајнлајновским условима (ваздух се, вала, плаћа). Тј више о привреди на Месецу, коју држе четири породичне корпорације, након што су успеле да истисну остале. Две рибе се, стицајем околности, мало друже мало лежу мало куд која, па их прилике опет саставе. Једна најзад нађе свој штос, на ком ће испред носа осталима да постане пета династија. Успут, опширна туристичка о животу у тим насеобинама, о положају радничке класе, о бестежинском сексу и шестинском, далеко од тога да је лоше, али некако... уме он то амбициозније.

    Жером Сигу - Јахач. О вештачким умовима мало дивљије сорте, занатски рад соло лудака, бирају себи јахаче, тј људе на које ће да се каче. Јер су мало дивљи и независни и неће да зајашу систем и завладају светом, него полако праве себи екологију. С тим што је занатлија притом мандркнуо од срчке у ћорци, његових је остало нешто мало, а прича почиње кад је неко успео да провали како је овај отишао десет копаља испре осталих, и његови модели почињу да сустижу ове старије. Врло занимљива парадигма, где се покретни делови, тј људи, крећу нормалним брзинама, али информације иду вртоглаво. Нешто налик "Пејчеку" (што звучи тако чешки/словеначки), с тим што упутства типа "излети из зграде и ускочи у аутобус" не долазе из неке будућности или упутстава себи, него их в.ум израчунава сваких десетак милисекунди, возећи рачуна о свим могућим потоцимаРЖ из околних камера, РФИД читача, те немуштим траговима које сеју противници. Врло брзо и узбудљиво и Холивуд нека је говна ако ово не екранизује. Наравно, до пола није најјасније шта се у ствари догађа, што мора јер иначе она партија покера, у којој сви имају наоружање и некакво дигитално помагало за главу, не би била такво изненађење. Феноменално.

    Ејлиет де Бодард - Дани рата, црвени као крв, тамни као жуч.Не знам како би требало да се чита Xuya, сјуа, суја, зуја, заја... бемлига, ал' то је исти тај свемир са потомцима Кинеза и Маја/Инка, са бродовима чије умове мајка рађа а родбина лети њима. Овог пута царевина са кинеске стране, након вишегодишњег династичког глупирања, губи рат против побуњеника, а једну клинку усвоји последњи велики брод, који је остао без свог јединог члана посаде. То све за време краја опсаде, кад побуњеници увелико решетају планету. А онда њих двоје донесу мир, тако што побију довољно њих на обе стране да нема више ко да ратује. Ова серија је веома занимљива по томе што свака прича не само да је у другом времену, него има и скроз другачији шмек, што је главни осећај/мотив нешто сасвим десето, нема понављања.

    Чез Бренчли - Сахрана сер Џона Моа на Касинију. На Марсу, британски царски колонисти живе у некаквом споразумном миру са мештанима, у некаквој комбинацији деветнаестог и двадесет и неког века. Неки лик је урадио нешто што се не би смело, те је бешен (како споразум налаже) а сад га сахрањују како доликује, што је мештанима у инат али није покривено споразумом. Ако је колонијално-поданички дух оно што хоћете да понесете на Марс, није требало ни да се хватате четке, испашће да сте џаба кречили. Од грађевинског материјала, утрошено пет тона британштине и две СФ досетке.

    Кен Лиу - Редовна муштерија. Детективска ствар, у поприлично киберпанкерском маниру. Од технологије су две ствари кључне: камера уграђена у око, чиме боље проститутке праве себи резерву за пензију (ако може пре четрдесете), и Регулатор, што пајкани и остали руковаоци опасним приликама морају да укључе, а који дозира хормоне те тако брани мозак од вишка адреналина, серотонина и осталих вина, и чува од усијавања главе. Серијски убица, кога приватна иследница треба да ухвати, такође зна све трикове и технологију, па је до пред крај увек два корака испред ње, дакле напето и штогод убрзано (нема јурњаве, сустижу се догађаји). Слабо место је сувише упадљива и наглас истакнута сличност овог случаја са кључним догађајем из њене раније каријере. Ал' јебига, без тога не би било доброг показног вежбања Регулатора (ја бих ово кроз цео текст преводио као Законодавац, зајебанције ради). Веома добро.

    Карл Банкер - Жена са океана. Након ен година, враћа се брод, сруши се у океан, преживи само она. Бар је сазнала шта је било са оним ратом из кога су за длаку умакли. И како је заустављен: тананом променом у психологији људи, који сад више немају осећај припадности већој заједници. Нема веће заједнице, нема разлога за рат. Нема рата, потећи ће мед и млеко. Осим што неће, ови су се вратили у отприлике средњи век. Што нам се на мицеве образлаже. До краја ми није јасно да ли је ово још један од оних што тврде да без рата нема напретка, или од оних што злогуко понављају "најгоре је кад ти се жеља испуни" (што ми личи на јудеохришћанску подвалу, ама ко ће то истражити), или о леку горем од болести. Свеједно, није лоше, далеко од тога, само остаје мало горког укуса.

    Паоло Бејсигалапи - Снимање апокалипсе. Независна новинарка и месни сниматељ покушавају да нађу велику причу, која ће их обоје избацити у орбиту славних имена. Али све су приче испричане... док не нађу, најзад, нешто оригинално - изрешетаног Тексашанина који није убијен за опомену осталима који покушавају да краду воду из градског канала (Феникс, Аризона илити Финикс, Еризоуна), него обредно, принет на жртву. Остатак приче је психологија опсаде, јер је Тексас већ увелико без воде, а углавном је и Аризона али има тај канал који доводи воду чак хиљаду миља са севера. Сад је ту мало рупа што они бране прилаз каналу у самом граду, а ни речи о одбрани узводно, а и главни зајеб сам у ствари предвидео па заборавио, па сам се бар лепо изненадио на крају. Добро урађени ликови, добро (екстра)полирана новинарска технологија, и та амосфера опсаде... осим те рупе, наравно.

    Сузан Пелвик - Невреме. Прилично њањава повест о истој тој метеоролошкој катастрофи, осим што је сад Калифорнију задесило ледено доба. Тип треба да оде преко брда до ћерке на самрти, али је већ мало цугнуо а и његова крнтија од камиона не би стигла до тамо на време. Свеједно, повезе га комшија након дугачког смушеног разговора између њих двојице и комшијине жене, јер је комшија противник устовара мртвих у рачунарски супстрат, његова жена поборник, а овај лик неубедљиво поборник. Не стижу на време, сметови јебига, ал' му се ћерка с другог света јави на мобилни. Делује као убедљива имитација Хенрија Милера, где су сви исто тако безвољни осим кад су надркани и само чекају да се посвађају, што би можда и била промена набоље.

    Елизабет Бер - Рука је бржа. Сви који држе до себе, и имају одакле, вазда носе наочари за превлаку преко стварности, те бирају чиме ће да пресвуку себе и стварност - како ће да изгледају другима, и како ће све да изгледа њима. Стварност је питање стила и, хм, новца. Наравно, главни лик у три потеза остаје шворц, и одједном невидљив за све укључене. Онда се мало лоше проведе у свету невидљивих, па се некако снађе... и на крају сазнамо да 1) је у ствари женско и 2) да на крају побеђује овисност. Кратко и... не знам, нешто фали, умела је она много јаче.


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено
    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Tue Jul 03, 2018 11:06 pm

    Кори Докторов - Човек који је продао Месец. Не повлачим оно што сам рекао о њему до пре неку годину, писао је бизарне и млитаве ствари, на граници не знам чега и боље да не знам шта је иза ње. А онда га кренула карта. Овог пута је превазишао чак и све за шта сам га хвалио прошли пут, зато га пишем посебно.
    Укратко, прича прати животни пут типа од тренутка кад су му дијагностиковали рак колена, па испало да није, па док не зађе у седамдесете. Кад је добио "није рак" натрчао је на типа који је правио соларни три де штампач, који би приносио зрнца песка у жижу великог сочива да се тамо топе и тако истопљена падају на плочу која би се роботски померала и ето нама штампаног објекта. То некако и направе и оставе да ради у Невади, на месту где се одржава Горући човек, али још 4. јула - и до јесени ово направи гомилу тетрис-лего циглица, од којих они праве јурте/иглое. Ствар је ускоро отворени изворник, дакле заједница почиње да прави све луђе моделе... а онда изумитељу дијагностикују рак, и шта би сад могао да ради са преостала два месеца (али испада скоро четири, јер је одбио да се трује). Да пошаљу ствар на Месец, па ако икад стигнемо опет тамо, да нас чека гомила урађеног грађевинског материјала. Што успе из отприлике шестог пута, сваки пут је било неког бага (први пут можда и саботаже, љубазношћу бораца за права минерала).

    Нема везе што сад знате како се завршава, то је само прича. Ствар је у свему осталом, у гомили културних појава само мало извучених у будућност из данашњег семења, у одлично урађеним ликовима, о атмосфери у другој генерацији прекаријата... ма свега има. Сад ћу да прелистам да се присетим.

    "no one wants to be reminded that they’re of a certain type—especially if that type is nonconformist"

    О земљотресима и другим стихијама, као да је негде прочитао шта сам писао: "They say that after a big one, people start looting, raping, eating each other, whatever. But you know what I saw the last time it hit, back in 2019? People figuring it out. Firing up their barbecues and cooking dinner for the neighborhood with everything in the freezer, before it spoils anyway. Kids being looked after by everyone, everyone going around and saying, ‘What can I do for you? Do you have a bed? Water? Food? You okay? Need someone to talk to? Need a ride?’ In the movies, they always show everyone running around looting as soon as the lights go out, but I can’t say as I’ve ever seen that."

    О додавању терета из руке у руку: "A good bucket brigade is where you accept your load, rotate 180 degrees and walk until you reach the next person, load that person, do another volte-face, and walk until someone loads you. A good bucket brigade isn’t just passing things from person to person. It’s a dynamic system in which autonomous units bunch and debunch as is optimal given the load and the speed and energy levels of each participant. A good bucket brigade is a thing of beauty, something whose smooth coordination arises from a bunch of disjointed parts who don’t need to know anything about the system’s whole state in order to help optimize it."

    "about 3D printing: it is exciting; then very, very boring; then it is exciting again"

    "Doc says it’s the kind of cancer where, when a doctor gets it, they refuse treatment."

    "She’d graduated the year before and had decided to do a year on the road with her net-friends, which was all the rage with her generation, the second consecutive cadre of no-job/no-hope kids to graduate from America’s flagging high schools. They’d borrowed a bunch of tricks from their predecessors, most notably a total refusal to incur any student debt and a taste for free online courses in every subject from astronomy to science fiction literature—and especially things like agriculture and cookery, which was a critical part of their forager lifestyle."

    "You and mom and Pug, you all ‘know’ that humans aren’t really needed on Earth anymore, that robots can do all the work and that artificial life forms called corporations can harvest all the profit, so you’re just hiding under the floorboards and hoping that it doesn’t all cave in before you croak."

    "Fuck world hunger because the problem with world hunger isn’t too many people, or the wrong kind of agriculture, or, for fuck’s sake, the idea that we’re not doing enough to feed the poor. The problem with world hunger is that rich, powerful governments are more than happy to send guns and money to dictators and despots who’ll use food to control their populations and line their pockets. There is no ‘world hunger’ problem. There’s a corruption problem. There’s a greed problem. There’s a gullibility problem. Every racist fuck who’s ever repeated half-baked neo-malthusian horseshit about overpopulation, meaning, of course, that the ‘wrong’ kind of people are having babies, i.e., poor people who have nothing to lose and don’t have to worry about diluting their fortunes and squandering their pensions on too many kids—"

    "The whole idea of using markets to figure out who gets what is predicated on corruption—it’s a way to paper over the fact that some people get a lot, most of us get not much, and so we invent a deus ex machina called market forces that hands out money based on merit. How do we know that the market is giving it to deserving people? Well, look at all the money they have! It’s just circular reasoning."

    "If having a sense of purpose will keep you alive, then everyone who died of cancer must not have had enough of a sense of purpose."

    "Bankruptcy solved that. I mean, sure, it wiped out thousands of old people’s pensions and destroyed a bunch of the frail humans who’d been clinging to financial stability in a world that only needed banks and robots — people like me. That sucked. It killed people, as surely as Pug’s cancer had killed him."

    "Oh, sure, the localization projects argued about whether free meant “libre” or “gratis” and split down the middle. In Brazil, they used “livre” (Portugal’s thirty-years-and-counting technocratic “interim” managers translated it as “grátis”)."

    "...multigenerational lunar lander pilots who’ve trained on simulators since the text-based version first appeared on the PDP-8 in 1969."


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено
    паће

    Posts : 39822
    Join date : 2012-02-12
    Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by паће Mon Jul 23, 2018 12:30 am

    Лави Тидар - Владимир Чонг решио да умре. Још једна из исте серије, са истим полусветом и полуликовима. Овог пута један из династије градитеља Станице запатио династичку болест, породично памћење. Па решио да избегне све замене за смрт, хоће праву ствар. Политичка коректура не дозвољава да га одбију, ал' љубазно нуде ово и оно. Успут се присећа којечега. На крају умре.

    Д. Џ. Кокберн - Покрај проклете реке. Наизглед уобичајен сусрет даме са Запада, која надзире превоз неког комада опреме али им пукне гума и тајландска сиротиња се окупи око камиона. Међутим, ништа слично - чича који помаже да се оправи мењач је у ствари доктор наука, професор док су још имали универзитет (после је затворен јер је неко узводно преградио Меконг - нема воде, нема практично ничег); под цирадом није опрема него комад астероида који је пао ту уместо у Кину, лоше навођен те у ствари сад правно припада Тајланду. Притом, сто нивоа говора тела и нијанси које њој промичу, али зато возач и чича јасно знају ко је кога како увредио. Фина мала зврчка на крају. Кратко и добро.

    Питер Вотс - Пуковник. Задатак му је да чува разна постројења од напада колективних умова. У првом поглављу даје врло прецизан опис како се разни нивои заштите дају зајебати само ако имаш довољно брзу машину за мозак и знаш бар две слабе тачке противника. У ствари има више врста колективних умова; једни раде као мрежа (дакле појединци док не укључе рутер), док Двокоморне (који успевају да раздвоје половине својих мозгова да би их натерали да се споје тек кад свака садржи по личност, или тако нешто). Додатно, били ванземаљци и спустили десетак хиљада утрошивих камера, које су снимиле и послале снимке док нису изгореле. И онда је пуковников син био у експедицији (која је ваљда исто 1 колектив) да виде одакле ови, и још се нису вратили. И сад се јаве. Сама радња није нешто, виђено већ сто пута на овај или онај начин, ал' његово прегањање са (нормалним) представником Двокоморних, уз узбудљиву претходницу која служи само као увод у стање, је већ довољно да кажем да вреди.

    Вандана Синг - Упареност. Низ од неколико као неповезаних причица, са све 1 епилогом на крају, еколошка педагогија зачињена са нешто њуејџерства и мало патетике, елем почните од себе и око себе. Као и свака педагошка проза, бљутаво.

    Лорен Бјукс - Проклизавање. О надгорњавању кибертабаџија, који се такмиче онако гладијаторски, па ко победи онда је канда његова технологија нај нај па следи уговор са овим и оним. То су наравно увек парови - инжењер/научник и извођач радова, осим у случају једне тројке где је извођач леш а табаџија га гони даљински. Змиксано са религиозним фиксацијама главног (женског) лика. Е, побркао сам са другом причом, ово су тркачице. Остало је тако.

    Мајкл Свонвик - Пролазак земље. У мртвачници, некој левој са само једним мртвозорником, појављује се леш Црва, тј ванземаљца, у пратњи његове бивше (и бивше партнерке са посла). Он тачно закључи да таквих лешева мора да има доста, ако је и њему запао један, и изведе још подоста таквих закључака. Осим главног и последњег, који му стиже кад је већ штогод касно. Све скупа кратко и добро, са врло занимљивом идејом.

    Елен Глејгс - Вечни пријатељи (ал' је наслов на латинском, нисам сигуран да је падеж тачан). Две клинке, од којих једна ускоро полеће на генерацијском броду, се опраштају и остављају једна другој нешто да се памте. У ствари врло плитко.

    Алистер Рејнолдс - У Бабелсбергу (тј Вавилонову). Правничко прегањање између два прва вештачка ума, који су били на различитим задацима диљем Сунчевог система. Почиње током рекламне турнеје главног лика (тј првог ума, прича је у првом лицу, његовом) кад он блебеће около не би ли се што боље продале акције фирме која га је направила, и успут спомене неку експедицију коју је можда могао да спасе али шта ће људи на тако опасним местима, то је посао за роботе, елем могао да је порука стигла на време. После испадне да и јесте стигла врло близу њега, и да је у ствари и могао... и онда све што је дотле рекао почиње да се окреће против њега. Успутни ликови су... невероватни и неопишљиви.

    Тимонс Исаијас - Туга. Елем дошли Нови људи и наметнули старима строга правила, све нешто извађено из историје - сви имају имена према оном чим се баве јер је тако рекао Конфучије, понашају се у складу са обичајима Шансија из другог века и нешто бушидо кодекса, говоре Санскрт, а и више дају знаке рукама него што говоре. Није стигао да убије своју драгу, па ће и она морати то све да трпи док је жива.

    Џеј Лејк - Са запада на исток. Експедиција на планету Кесри-Секвоја се насукала, срећом у неку заветрину, што их је спасло јер је ветар више стотина километара на сат у просеку. Е сад како се ипак дићи кад је горива остало тако мало, па макар јавити у орбиту да не слећу ни случајно. Решење се, наравно, нађе. Маштовито али неубедљиво.

    Елизабет Бер - Завет. Пола поглавља је у првом лицу, пола у трећем; кад је у првом, то је реформисана осуђена убица десетак девојака. Реформисање подразумева измену личности и пола, плус још неке контроле. У трећем лицу су флешбекови, од тренутка пресуде (тј или клонирани живци осетљиви на светлост плус генератор оптичких импулса, да смири ствар кад треба, или доживотна самица). Онда у садашњем стању падне шака колеги, тј серијском убици, нађе се у његовом подруму за иживљавање. Занимљив двоструки поглед - по сећању на стару личност тачно зна шта кад следи и шта је отмичар урадио како треба а где се прешао, а нова личност тражи да побегне и пријави га. Занимљиво и прекида таман где треба, без ватромета.

    Карл Шроудер - Јубилеј. Досад најзапетљанија прича са замрзавањем и повременим буђењем. Технолошки напреднијем делу човечанства је дојадило да се све догађа тако споро, па проводе по 360 месеци смрзнути, а онда два месеца одмрзнути. Отпакују своју тврђаву, отворе капије, па мало причају са околним становништвом. И мало и између себе... тј не сви са свима, јер је пола тих тврђава на циклусу од 372 месеца, и онда се десе Ромео и Јулија, који се сретну једном кад су им се циклуси поклопили, а онда кренули да размењују љубавна писма... која чекају по тридесетак година да буду испоручена. Од тога је настао читав еснаф курира. Прича почиње пар дана пред отварање Ромеове тврђаве, ситним ривалством бивше и садашње курирске куће, а онда почиње да се запетљава, као да већ није било довољно запетљано. Може да се чита као романтична урнебесна комедија, може као разлог за чешкање по глави ("зашто увек околно становништво мора да заврши у шеснаестом веку?")... Све у свему дирљиво, никад не знаш ко ће да се понаша као стереотип а ко као стерео тип који ради на више канала...

    Пол Грејем Рејвен - Пирати пластичног океана (енглески наслов је у загради, шпански испред). Добар савремени наследник киберпанка, полази од садашње технологије и образаца понашања (кикстартери, прилагођавање мафија технологији, миграције)... елем, два ултрабогата лика, свако на свој начин, покушавају да извуку нешто из неке пропале шпанске долине где се у пластеницима гаји парадајз. Један хоће да види обрисе будуће привреде, да препозна обрасце друштвених промена док још настају, а други замењује парадајз другим парадајзом, геемованим да производи неку нову дрогу. Освежава што нема типичних ликова (осим горила), нема будала и сви су брзи окретни и склони да озбиљно схватају свој посао. Па ви де урадите социологију, биће јасно.


    Герет Л. Пауел - Црвена светла, и киша. Паметне бомбе су застареле, сад имамо човека бомбу, тј ултратерористу из будућности, створеног за неки рат, а после рата јебига ајмо у прошлост да некако живимо. Он је последњи, а јури га његова учитељица. Умешани садашњак на крају не зна ко је од њих двоје био гори. Занатски добро сложено, оригиналност баш не куља потоцима.

    Џесика Барбер - Краљеви коме. Тако се у ствари зове игра у којој је главни лик најјачи играч, тј не зна се јер је можда њена сестра још јача, ал' неће да игра против ње, а и практично је везана за кревет јер стално игра и ретко се враћа. Онда следи мало описа те игре, мало социологије око тога и ништа. Ако је поента да игра преузима живот и ништа ван ње не преостаје, онда ајде.

    Ален М. Стил - Блудни син. Небитни други или трећи наследник династије која је сво богатство уложила у изградњу сејачког брода (тј који не носи људе него јаја и сперму, те роботе који ће на циљу воздићи ново човечанство из тога) остаје без посла, као и обично, и нема куд него код својих на острво где спремају полетање преосталих фаза пројекта. Да цела прича не би била пуко излагање тих фаза, ту је он да се од лезилебовића постепено претвори у нешто од користи пројекту. Сладуњаво али ајде делује бар сликовито и осећа се атносфера & колектив.

    Рич Ларсон - Божји распад. Главни лик се зове Остап Керенски (Пољак!). Кибербионапумпани супермен, који је, будући први у врсти, покупио све могуће олимпијске медаље. Од своје менторке/конструкторке сазнаје да, као рани модел, има неке дечије болести и да неће дуго. Могу да му поваде већину ствари и да дочека старост у релативном здрављу и као неокрњена легенда. Јок, он се јавља за следећу олимпијаду, док траје нек лаје.

    Роберт Рид - Крвно венчање. Након што се могући Скајнет скршио од бројних вируса и терористичких тројанаца, и након десетак дана рата око тога, појављују се два лика који дају човечанству шансу да се опет придигне - један са биотехнологијом, други са хардвером отпорним на муљање. Притом су обојица постали баснословно богати и, стицајем околности, постали непријатељи. Ћерка једног од њих, практично богиња (гемована дотле да за два-три дана пусти руже да јој расту из коже, па онда пусти да то поотпада и тера позлату или тако нешто), удаје се за неког лика. Опис венчања је техно порњава у пуном смислу речи, треба то прочитати па се запитати са колико нула би се писала екранизација тога - треба то све нацртати, шта је све овај наизмишљао. Још горе са покољем у који се изроди венчање, то је исто сулудо јако. Након свега, она се венча са својим отмичарем, јер, јебига, богиња мора да штити свој народ.

    Кен Лу - Дуга рута, из Анала превоза, Пацифички месечник, маја 2009. Пошто је датум већ у прошлости, јасно је да је ово шббкбб - и јесте, наиме муљање са врхом нафте и порезима на гориво је довело дотле да се дирижабли на углавном соларни погон одједном исплате. Преко океана за шездесетак сати а јефтино. Главни су Амери, Кинези, Немци и још понеки. Новинар се укрца са амерско-кинеским паром (лете у сменама по прописаних шест сати, тако и спавају, не стижу да се посвађају). Следи неколико страна описа путовања, и комбинованих обичаја њих двоје (фенг шуи итд). Једна олуја. Ништа више.

    Грег Еган - Јато из сенке. Како обично бива, Еган почиње са наизглед невезаном епизодом, што је технички проблем како премостити кањон помоћу шест дронова и добре лагане сајле. Просто, дронови вуку сајле и програмирани су да везују чворове вукући свој крај. Ваљда је тачно, нисам сигуран да у енглеском умем да пратим опис како се везује чвор и да истовремено памтим где је који дрон. А онда испадне да професорку, која је водила студенте да вежбају програмирање дронова, отме нека банда да неколицини најбогатијих на тренутак подметну лажни електронски новчаник/сеф, едаби ови насели на неку фору и растали се са доста пара. Следи још доста страна са узајамним надгорњавањем (мало уцењују они њу, мало она њих), и она успе да утекне са све својим блентавим братом, који је био талац, али главно питање остаје: може ли полиција да их заштити у таквим околностима?

    Адам Робертс: Thing and Sick (што би требало да је игра речима на ding an sich). Два лика, тотални Енглези, негде осамдесетих су посада стотинак километара од обале Антарктика ка полу. Мере, надзиру, шаљу и досађују се. Један (који није приповедач) је запео да реши Фермијев парадокс помоћу 1 терминала и Емануела Канта - наиме, ми свемир као такав перципирамо како већ можемо, преко простора и времена, али шта ако то није све? Ту већ залазимо у парапсихопатологију, да простиш, која служи за то да приповедачу на крају нико не верује да је био у контакту са ванземаљцима.

    Мери Ен Моханраџ - Причешће. Након напада на неки универзитетски град на некој забаченој планети, ране су још свеже а долази брат једног од погинулих редара, чуј једног, главног јунака целе битке, који је погинуо да спасе остале. Е сад две научне раднице ту покушавају да изведу обред по обичајима те врсте, који подразумева да родбина поједе леш (што им је требало некад давно због неке генетске болести, давно искорењене, ал' јебига традиција). Следи неколико страна етичког премишљања и на крају чорба бива мост међу врстама. Јер само толико меса је остало после експлозије.

    Џејмс Патрик Кели - Једног дана. С ове стране реке је сеоце, с оне су опет слетели неки научници од тих нових људи. Ми овде смо последњи прави људи, ал' они ће нас сјебати овако или онако. Док та дилема (не да ли, него кад и како ће), Даја бира очеве за своје дете. На крају изабере тројицу, и сваког угости љубавном вечером набијеном афрозодијацимаРЖ од којих би се и лешу дигао. Што је све велика шетња кроз древне обичаје последњих правих људи, како се бира први а како последњи отац, шта ће дете од кога да наследи итд. На крају следи зајеб одакле се нисмо надали, свака част, успешно одвраћање пажње.

    Ненси Крес - Јучерашња родбина. Дугачко, богато, једна од оних где на сваком кораку има вишка трагова на основу којих би се дало наслутити ко кога одакле и зашто, ама је радња тако убрзана, иде у цик цак, премешта се (прати четири члана породице, сваког на свом путу - кева је генетичар и нађе се случајно у средишту догађаја; син је еколог који сузбија 1 инвазивну врсту; ћерка је шеф одељења граничне патроле; млађи син је нико и ништа и навучен је на нову дрогу звану шећерна трска, од које постаје сваки пут неко и нешто, али сваки пут друго). Ванземаљци су наши рођаци од пре 150000 година, кад их је неко преселио, а дошли су да нас спасу од облака спора, од којих има сви да поцркамо за десетак месеци. Обрта има бар двадесет, сваки час нешто друго, тако да вечито претресање породичних проблема дође више као предах него што смета. А и то је донекле одвлачење пажње, мада сам негде око петине пре краја наслутио решење. Него, Америку нешто хвата талас изолационизма, па породичне свађе око политике врве оваквим реченицама:

    Elizabeth pulled out statistics showing that the United States’ only option for survival, including avoiding revolution, was to retain and regain jobs within its borders, impose huge tariffs on imports, and rebuild infrastructure. Ryan trotted out different statistics proving that only globalization could, after a period of disruption, bring economic benefits in the long run, including a fresh flow of workers into a graying America. They had gotten to the point of hurtling words at each other like “Fascist” and “sloppy thinker,” when Noah left.

    Не успевам да нађем још тога, без да прочитам испочетка, али толико пута сам овде видео Трампа да је већ било питање ко ће да части следећи пут. Писано вероватно 2013 или 14.

    Све скупа, шећер на крају. Немам више, сад ћу ваљда неко време читати и нешто што није СФ.


    је СФ        +++++ +++++ +++++ +++++ +++++ +++++
    није СФ    +
    напола    +


    _____
       I've seen hot chocolate, when mom would melt it for the icing on the cake. It's too hot to drink, and when it cools down enough it's not liquid. You can not drink hot chocolate.
       срце пуца где је лепљено

    Science Fiction - Page 13 Empty Re: Science Fiction

    Post by Sponsored content


      Current date/time is Thu Mar 28, 2024 10:39 pm