1966.
1966
"Међу длакавим Земљанима" Р. А. Лафертија - некаква зајебанција са кратким прегледом историје... вероватно још једна од криптомалтусовских прича како је Земља дивна само људи сметају. Нисам прочитао.
"Звати га Господом" Гордона Диксона - нисам ни погледао, верски СФ је оксиморон.
"Дан милионити" Фредерика Пола. Чак није ни прича, него једна слика о томе како би свет могао да изгледа на милионити дан текућег календара, дакле негде у двадесетосмом веку. Пустио себи мало машти на вољу, и онда закључио са "Чудно, а? А како бисмо ми изгледали пећинском човеку?"... мора да је била јако слаба година ако је ово ушло.
"У имагикону" Џорџа Хенрија Смита. Занимљива обртаљка на тему холодека, где тип обитава час на некој рајској планети са две-три рибетине које га воле као коња, час у некој леденој припиздини где му вуци руше шталу, кољу краве, лекар му ампутира ногу без анестезије... с тим што се ово друго испоставља као свет из његове маште. Да би умео да цени стварност

. Добар штос. За награду? Хм, још једна танка година.
"Последњи замак" Џека Венса. Доста занимљиво штиво, дужине новеле, о неколицини породица које су се вратиле из неке галактичке забити да поново населе Земљу... самим собом и пешес других врста које држе као послугу, а они су племство, скроз огрезли у аристократску охолост и немање појма о практичним стварима. Радња почиње кад им се једна од раса побуни, а завршава се кад побуна пукне јер су и бунтовници исто дегенерисани и нешто нису баш јаки у стратегији. Неколико финих обрта успут, добро разрађен пејзаж (без претеривања са енциклопедијском номенклатуром свега), фино штиво и ваљда прва заслужена награда.
"Светлост других дана" Боба Шоа. Фина минијатура, доказ да је и у СФу могућа топла људска прича која неће звучати љигаво & отужно. Упечатљиво, у ствари га се подоста сећам још од првог читања (Сиријус?). С научне стране није чак ни шупље а није ни претерано са техничким појединостима, одличан.
"Човек у свом времену" Брајана Олдиса. Тип се врати с Марса, једини преживели, и померен је за 3,077 минута у будућност. Тј он одговара на питање које ћете му тада поставити. Као и свака друга временска заврзлама, и ова има логичких рупа да се цела шљункара изручи у њих (нпр. он чита тако што му неко окреће стране и држи их колико треба... како онда једе?). Меланхоличан тон, све испричано из угла његове жене која не зна да ли да се кресне са додељеним психијатром, са све свекрвом која као разуме шта се догађа и скоро да одобрава... а завршава се тим да ће деци бити још горе јер ће даље планете јамачно узроковати своје фазне помераје.
"Тајно место" Ричарда МекКене. Занимљиво утолико што је од све науке изабрао баш геологију... у којој ни овде нема ничег новог. Само нека пустољина где мештани држе своју затворену културу и немило гледају дошљака. СФ? Ни близу. Ово није чак ни Зона сумрака, ово су назнаке легенди из краја, које чак нису ни испричане. Ето, дошљак се на крају жени месном лујком која испада нормална, скинуте чини.
"Можемо да вам се сетимо тога навелико" Филипа К Дика. У суштини боље од филма, мада је Шварценегер био доста убедљив тамо као тајни агент Квејл, и чудо како је ФКД успео да стрпа сву ту радњу у тако мало текста. Завршни обрт је такође много јачи него на филму, но тамо је морало да се окрене у нешто акционо, са суочењима јурњавом и пуцњавом.
"Кад сам била г-ца Доу" Соње Дорман. Мала персифлажа о проституцији домородаца, нема везе што могу да мењају облик и одгаје себи и другу страну мозга и убедљиво личе на људе, који пак ни не примећују да имају вишка особља, своди се на то. Нешто фали у причама које се испуцају око средине а за крај само кваре шатру.
"Коме треба осигурање" Робина Скота. Новела о ратном пилоту из другог светског, корејског и вијетнамског рата који некако сувише има среће. У првом случају чак налазе неки склоп на замајцу, који се самоуништи кад покушају да га отворе. У последњем, поново такав склоп. Пошто је ствар потенцијално значајна за рат, покреће се огромна истрага (где нико не зна баш све) и све трпа у тадашњу верзију Гугловог рачунара (дакле сва његова историја са све рачунима за вешерај и казнама за паркирање), са километрима бушених трака, и долазе до лика који се провлачи кроз ту историју, праве му сачекушу и... испоставља се да је то агент из будућности ком је битно да овај пилот преживи и размножи се, јер је генетски способан за нешто што ће бити јако важно кроз неколико векова кад нападну свемирци. Бар десет елемената потоњих Терминатора је мазнуто одавде. И иако је лик војни пилот, на крају чак пуковник, ово није војни СФ, војска је ту само радно место. Има једну поприличну рупу у логици (како је агент успео да успостави базу кад стиже го, без ичег, а онда у тој бази величине изнајмљеног стана састави машинерију која прави чак и кућиште од челика какав тада још не постоји ни као идеја), но бар не прибегава петљи без почетка, како је то Хајнлајн умео.