Moje svjetske karijere ne bi bilo da nije bilo maršala TitaBluberi wrote:Evo ti opušten intervju sa Žižekom
Drugarice&drugovi, dobrooooo jutroo.
Moje svjetske karijere ne bi bilo da nije bilo maršala TitaBluberi wrote:Evo ti opušten intervju sa Žižekom
Мухарем Баздуљ
Сећаш ли се Болета из БЛ
Сретен Угричић је у Америци, свако мало учествује на престижним конференцијама, а у биографији му стоји да је смењен с места директора „само због тога што је подржао слободу говора у Србији”
Шестог јануара ове године, у Истанбулу, тачније у старом кварту Султанахмет, жена самоубица ушетала је у полицијску станицу и разнела се убивши при том једног полицајца и лакше ранивши још једног.
Сутрадан, седмог јануара, у Паризу, тачније у једанаестом арондисману, двојица наоружаних мушкараца упала су у редакцију сатиричног листа „Шарли ебдо”, убивши укупно дванаест људи. Одговорност за истанбулски напад преузео је забрањени турски левичарски Револуционарни народни ослободилачки фронт.
Овај марксистички покрет објавио је како је његова припадница Елиф Султан Калсен, девојка од двадесетак година, извршила „жртвени напад” из протеста због смрти петнаестогодишњег дечака Беркина Елвана, који је преминуо од повреда задобијених на антивладиним демонстрацијама.
Париски терористи припадају, пак, екстремним исламистима. Андре Никол, саветник председника Скупштине Валоније, изјавио је овим поводом да најоштрије осуђује оба терористичка напада, али да истанбулски напад, у поређењу са париским, представља „цивилизацијски искорак”.
Верски антагонизми само су маска којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни, истакао је Никол, додавши да људи из Револуционарног народног ослободилачког фронта својом акцијом поручују: јесмо муслимани, али смо и радници.
Све је у горњем пасусу тачно, само што сам господина Андреа Никола, саветника председника Скупштине Валоније – измислио. Ако вам све око имагинарног Никола ипак звучи познато, то није случајно. Тачно пре три године, наиме, (тадашњи) саветник председника Скупштине Црне Горе Андреј Николаидис слично је резоновао у вези с потенцијалним тероризмом у Бањалуци.
Подсетимо, осмог јануара 2012. године, дан уочи заказане централне манифестације поводом Дана и крсне славе Републике Српске у бањалучкој спортској хали „Борик”, полиција је у хали пронашла већу количину експлозива и војног наоружања. Ускоро је откривено да експлозив и оружје припадају извесном Божидару Станишљевићу, званом Боле.
У први мах, и јавност и медији, као и тужилаштво, Станишљевићу су на терет стављали кривично дело тероризма. Касније се испоставило да је Станишљевић оружје и експлозив намеравао да прода, па је и оптужница преиначена.
Међутим, још док су сви мислили да је реч о потенцијалном тероризму, само неколико дана, дакле, пошто је експлозив пронађен, Андреј Николаидис је написао текст у коме, између осталог, стоји: „Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС.
Да је Боле, рецимо, незадовољни радник, који је схватио да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни. Да је Боле, рецимо, рекао: јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак? Била би то, још, и поетска правда.”
Уз „главаре, духовнике и умјетнике” (Милорада Додика, Бориса Тадића, Емира Кустурицу, патријарха Иринеја, бискупа Фрању Комарицу...), који су тог дана били у Борику, тамо су биле и десетине и стотине „обичних” људи. Из перспективе Андреја Николаидиса, дизање свих њих у ваздух, само ако је мотив „племенит”, представљало би, дакле, „цивилизацијски искорак” и „поетску правду”.
Да је Николаидис (био) „само” новинар или колумниста, ствар би вероватно остала непримећена. Како је, међутим, била реч о високопозиционираном службенику у црногорској власти, медији у Србији су пренели текст, уз коментар неколико јавних личности. Реаговао је Форум писаца, заложивши се за „слободу говора”.
Међу онима који су својеручним потписом подржали Андреја Николаидиса био је и Сретен Угричић, тадашњи директор Народне библиотеке Србије. Атмосфера у српској јавности била се добрано угрејала, те је и сам Угричић у једном тренутку признао да је био „неопрезан” у потписивању писма подршке Николаидису. Било је, међутим, касно, те је уследила Угричићева смена.
Све се то збива уочи председничких и парламентарних избора, па цела „белолистићарска” секта користи случај „Угричић” као још један аргумент да нипошто не треба гласати за Бориса Тадића и Демократску странку.
Дејан Илић тих дана, рецимо, пише: „Смена управника Народне библиотеке Србије коштаће Демократску странку избора.” Белолистићаре, реално, не занима због чега ДС треба да изгуби изборе, важно је да их изгуби. Жеља им се испунила. Демократска странка је изгубила. Српска напредна странка је победила.
Где смо данас? Сретен Угричић је у Америци. Свако мало учествује на престижним конференцијама, а у биографији му стоји да је 12 година био директор Народне библиотеке, да је смењен пошто га је министар унутрашњих послова оптужио да подржава тероризам, само због тога јер је подржао слободу говора у Србији, те да је после „био присиљен” да напусти земљу и остане у иностранству (Швајцарска, Аустрија, САД).
Занимљива је ова „присиљеност”, нарочито у контексту чињенице да Сретен Угричић на немачком говорном подручју као писац постоји искључиво захваљујући чињеници да је превод његовог романа „Незнаном јунаку” на немачки финансијски подржало Министарство културе Србије.
Најгласнији пљувачи Бориса Тадића за време случаја „Угричић” данас су најгласнији пљувачи Александра Вучића. (Успут, у вези с актуелним председничким изборима у Хрватској, Весна Пешић, у изјави за „Нови лист” из Ријеке, мртва хладна изјављује: „Кад гледам уназад, мислим да је ипак боље да грађани процене шта је мање зло, па да гласају за њега.”)
Што се, пак, тиче Николаидисовог текста, од њега су се, макар и са две и по године закашњења, на Скупштини босанскохерцеговачког ПЕН-а у јуну 2014, оградили Иван Ловреновић и Енвер Казаз, двојица утицајних аутора унутар књижевног живота такозване регије, што су ономад предводили сарајевско крило подршке Николаидису и Угричићу.
Све је дошло на своје, па и фамозни Боле вероватно опет ужива у блаженој анонимности, испијајући „нектар” пиво на Кастелу.
Мухарем Баздуљ
објављено: 11/01/2015
Најгласнији пљувачи Бориса Тадића за време случаја „Угричић” данас су најгласнији пљувачи Александра Вучића.
Србин сарајевски - помични | 12/01/2015 11:07
Свјеж чланак у којем сам се у неколико наврата запитасо да ли ће аутор промашити танки конопац и пасти у арену, или неће. Срећом доскакутао је са једне платформе до друге, поклонио се публици и то је то.
А шта је хтио рећи? Па рекао је неколико ствари али зависи колико ко схвата. Боле је можда био потенцијални терориста а можда и није. (Мени се све чини да се Боле предомислио.) Затим је Мухарем рекао да је сво то друштво љубитеља "Слободног свијета" један скуп лицемјера и лажова. Ето и то је хтио рећи. И шта би ви још?
Само ти Мухареме пиши, тио барем имаш шта рећи и знаш то рећи. Паметном доста.
malkin wrote:mene zanima kako izgleda pisanje ovakvog teksta. kako dođeš do ove strukture: evo ovaj pravi teroristički napad od juče, da je hipotetički funkcioner rekao to i to, to bi bilo isto kao što je onomad onaj pravi funkcioner rekao to i to o hipotetičkom terorističkom napadu. to je sve isto, znači ovaj što je tad branio pravog funkcionera bi garant branio i ovog hipotetičkog, znači podržao teroriste al sam mu ga šukno, a on mislio da brani slobodu govora. sekta belolistićarska. a gde smo danas? u Americi, po konferencijama i to zato što mu je ministarstvo prevelo knjigu na nemački. to je zanimljivo jer ima kontekst, a to su isti oni koji danas pljuju Vučića.
jednim udarcem sedam.
Dario Hajrić @romulian · 10h 10 hours ago
Fun fact: u koridi, Ištvana Bazdulja ne razdražuje to što su listići bili beli, već to što njima mašu ljudi kojima on ne može da prismrdi
BRKA23 @SlobaGeorgiev Jan 11
According to Bazdulj@PolitikaJavlja za sve probleme u Srbiji krivi su strani plaćenik Ugričić i@vestoma_Tomy Mlad dečko, zanet idealima
[list=stream-items-id]
[*][list="expanded-conversation expansion-container js-expansion-container js-navigable-stream"]
[*]
Nebojša Krstić @Krle22 7h7 hours ago Serbia
Muharem Bazdulj: "Najglasniji pljuvači Borisa Tadića za vreme slučaja „Ugričić” danas su najglasniji pljuvači Aleksandra Vučića."
[/list]
[/list]
ALI freehand @freehandmeister 10h10 hours ago
Odličan Bazdulj u Politici. kad ne znaš šta je licemerje- slušaš kako#Vesna Pešić priča o izboru manjeg zla. Bedina beda.
Verterdegete wrote:Jebote, sto ga svi zovu decko. Lik ima 37 godina.
Ma da.William Murderface wrote:Život počinje u četrdesetoj. Takoreći se još nisi ni rodio.
Да ли је то што се зовете Мухарем утицало да вас у Београду имате бољи пријем, а да се самим тим замјерите у Сарајеву?
Не знам, искрен да будем, колики утицај на мој “пријем” има моје име. Кад бих се шалио, можда бих рекао да је дуги низ година важно мјесто у београдском културном и књижевном животу имао Мухарем Первић па да, ето, већ постоји традиција за добар пријем некога ко се зове Мухарем.
Изван шале, донедавно ни по чему у Београду нисам примијећивао да неко посебно нотира моје име нити да из њега ишчитава било шта. У посљедњих неколико мјесеци, међутим, морам признати да ми је моје име прискрбило неколико расистичких увреда и инвектива, али су оне, интересантно, без изузетка стигле из правца такозване љевице и самозваних антинационалиста.
Послије текста о расколу у ДСС-у, један ми је “либерални” новинар поручио да ја немам право да се бавим темама са српске унутрашњо-политичке сцене, ако их не уклопим у регионални оквир. Онда је Биљана Србљановић – на шта је већ упозорио Зоран Ћирјаковић – изфантазирала некакво моје тобожње конвертитство. На сличан – расистички – начин, исти ти људи и њихови истомишљеници већ годинама пишу о Емиру Кустурици или Љиљани Смајловић.
У том контексту сам се сјетио искуства о којем ми је причао Миљенко Јерговић, односно начина на који се он сам, због односа загребачке лијево-либералне чаршије према њему, односа који је прозвао наци-бонтоном, почео осјећати као “Турчин у Аграму”. Ако бих се некад и могао осјетити као “Турчин” било би то због тих самопроглашених “антифашиста” који по форумима и друштвеним мрежама састављају потјернице и шире расистичке досјетке.
Што се тиче Сарајева, тамошњи јавни однос према мени нема, чини ми се, претјеране везе ни са мојим именом, ни сам мојим пријемом у Београду. Читаоци који воле мој рад и уредници који га објављују исти су већ, ево, двадесетак година. Исти су и они који све то нервира, само што им интензитет нервирања, чини ми се, расте. Мене то, међутим, весели и забавља.
Изгледа да сте на неки начин накратко раздрмали и разбудили тзв. Другу Србију - да вам то није био циљ - не би ли се подигао какав-такав вјетар мишљења против власти. Краће речено: да их подсјетите људе да је некад постојала опозиција?
Цијело то “размрдавање“, како кажете, мени је заправо пријало јер је заправо било савршена илустрација колико је мој изворни текст о првој годишњици смрти Срђе Поповића и Александра Тијанића био тачан. Ја сам, сјећате се, устврдио да је смрћу Срђе Поповића унутар тзв. Друге Србије настала празнина коју покушавају да попуне медиокритети попут Дејана Илића или Бранислава Димитријевића. Реакције на мој текст не само да су потврдиле да ка испражњеном мјесту гуруа и сиве еминенције сада теже медиокритети, него и да је у тзв. средњем ешелону настала гужва сачињена од разних трећепозиваца.
Узмимо, рецимо, двојицу аутора који су реаговали на мој текст: Растислава Динића, асистента на Филозофском факултету у Нишу и Дарија Хајрића, социолога и блогера. Први ми поручује да сам се “озбиљно огрешио о добре обичаје јавне дискусије”, а други да сам се “разишао са пристојношћу” те да имам “прилично магловит однос према политичком пејзажу Србије”. А пазите, при томе је Динић као личност најпознатији по томе што је првостепено осуђен због пријетњи Борису Малагурском. Ради се о пријетњама исписаним под псеудонимом на једном интернетском форуму. И како такав човјек може било коме да замјера да се тобоже “огрешио о добре обичаје јавне дискусије”?!
Хајрић опет и сам инсистира на наци-бонтону и у недостатку аргумената измишља некакву моју непристојност, а моју наводну магловитост што се тиче ”политичког пејзажа Србије” пореди, рекло би се, са својом транспарентношћу. Младац је, наиме, у вријеме кохабитације ДС-а са Коштуницом био предсједник Клуба Демократске омладине Бечеја и потпредсједник Извршног одбора Демократске омладине Војводине. Некад су у име Друге Србије говорили озбиљни интелектуалци, а сада су ту дигиталне анонимне силеџије и варијације на Банета из Балашевићеве пјесме који је “још у школи ручицу дизао вешто”. Тако да може да се каже да ми је успјело да подсјетим људе да је некада постојала опозиција, између осталог и због људи који су чинили ту опозицију.