Move over Ištvan - here comes Bazdulj!

Levo, desno, nigde moga stana
libreto       28. 11. 2014. Levo, desno, nigde moga stana2014-11-30T18:26:24+00:00     Mizantropologike, Novica Milić

Novica Milić:

LEVO, DESNO, NIGDE MOGA STANA

- Oj, ulice, i ti si mi pijana!

→ Sad možemo početi.
1.
Medijsko uličarenje – iliti medijska čaršija – podstaknuta je tekstom “Hronika najavljene praznine” Muharema Bazdulja u beogradskom Vremenu. Dobar tekst, rekao sam autoru, dok smo se vraćali kolima zajedno iz Travnika pre par sedmica. Upire prstom na jednu današnju srpsku ambivalenciju – država Srbija je ambivalentna u svom biću već čitav vek: stalno postoji ne kao država svojih građana, već kako bi bila nekakav „pijemont“; utopila se u Jugoslaviju s kojom posle nije umela; prihvatila komunizam više nego što je to bilo zdravo; rasturala istu Jugoslaviju u ime toga da Jugoslaviju sačuva; ratovala protiv Zapada kojem služi kao izvoznik svoje najvrednije pameti; rušila Slobu a ustoličila Koštunicu; ubila Đinđića, a sada bi i od blata da ga napravi; itd. Ta se današnja ambivalencija zove Vučić, premijer koji izgleda kao da teži prema demokratskom i liberalnom Zapadu, a vuče za sobom prošlost nedemokratskog i antiliberalnog kabadahije. Razume se, nije reč ni o Vučiću: u pitanju je sadašnja ambivalencija Srbije, tj. njenog biračkog tela, koje bi i tamo i ovamo, i levo i desno, i na Zapad i da o njemu računa vodi najnoviji Gazda. Bazdulj je u tekstu ponudio, po meni i najvredniju ideju da se ova ambivalencija – a ona može odrediti blisku, pa i dalju budućnost Srbije, odnosno čitavog ovog „regiona“ – može dalje analizirati kroz dve slike Zapada:

„Postoji Zapad u političkom smislu (misli se prvenstveno na EU i NATO), kao što postoji Zapad u vrijednosnom smislu (liberalna demokratija, individualizam, sloboda mišljenja, okupljanja i govorenja, ljudska prava u najširem smislu). Ova dva smisla se u dobroj mjeri poklapaju, ali ne do kraja.“

Žao mi je što ova analiza – još jedne ambivalencije, naravno – nije dalje razvijena, a i samom Bazdulju je žao, kako mi reče dok smo jurili mojom astrom da se iz deep Basnije domognemo Broda i hrvatskog highwaya. Tu mu je glavnu prepreku predstavljao žanr – novinskog eseja – i povod: sećanje na dve javne figure preminule u razmaku od dan pre jednu godinu, advokata i borca za ljudska prava Srđe Popovića, i medijskog menadžera, a neki drže i novinara, Aleksandra Tijanića. Već samo stavljanje u isti tekst ova dva imena značilo je kod mnogih znak za uzbunu. Još je veći znak za uzbunu bila Bazduljeva postavka da Vučić sledi nastojanje Srđe Popovića da se Srbija približi (političkom) Zapadu:

„Srđa Popović je zapravo umro u onom trenutku kad su ljudi koji su čak i personalno oličavali politiku čiji je on bio najogorčeniji protivnik počeli u praksi da sprovode njegov program. To je paradoks koji bi on znao da cijeni, ali koji njegove samozvane sljedbenike dovodi do ludila.“

I, do najveće uzbune, skoro do „ludila“, dovela je još Muharemova dijagnoza o današnjim čuvarima lika i dela Srđe, a koji, bez Srđe, kao bivši „beli listići“, ne znaju da se pozicioniraju u današnjoj srbijanskoj političkoj ambivalenciji:

„I hladnoću i prazninu, a naročito pogubljenost svoju nakon Popovićeve smrti, vertikale Druge Srbije prikrivaju uglavnom pretjeranim izlivima osjećanja. Smrt Srđe Popovića bolno je ogolila njihovo mediokritetstvo. Niko se više ne javlja na telefon kad se okrene broj koji su godinama okretali da im se kaže šta da o nečemu misle. Smrću Srđe Popovića Druga Srbija se raspala.“

2.
Što je, ovo poslednje, najvećim delom tačno, mada mi se čini da Bazdulj preteruje sa uticajem Srđe na tzv. drugosrbijance, a ni ovaj termin – Druga Srbija – nije odavno primenljiv, jer je to što se zvalo tako postojalo do sredine 90-ih, a posle se već rasulo na stranke i strankice, krugove i kružiće, lobije i endžioove, na one koji su se okoristili antiratnim profitom i one koji su ostali po strani. Kako bilo, dijagnoza je tačna, a najbolje se vidi na dva primera koje Bazdulj koristi kako bi ovu današnju, medijsku čaršiju – to je jedina „Druga Srbija“ koja je danas u igri, ali je ona, ponavljam, sva u fronclama i jedva da ima veze sa onom nekadašnjom – konkretizovao. Jedno je portal Peščanik, koji je najvećim delom, prilozima svojih stalnih saradnika, na prvim linijama borbe protiv „neoliberalizma“ (tj. kapitalizma), i rado se seća titoističkog „samoupravnog“ etatizma, a drugo su e-novine Petra Lukovića,  čudna mešavina podrške Vučiću, neprestana odbrana Caneta, ponekad zanimljivih prikaza iz kulture, i psovanja na razne strane (i „Peščanika“ kad se ukaže prilika).
Luković je sad ostao po strani, ali se Peščanik uzbudio. Najpre je, takođe stalni saradnik (barem redovno prenose njegove tekstove), Viktor Ivančić preko srpskih Novosti koje izlaze u Hrvatskoj, raspalio po Bazdulju. Sve je to pogrešno, otprilike je napisao Ivančić, upravo u stilu „preteranih izliva osećanja“, ali i sa psovanjem:

„Zatim je, iz autorske radionice Muharema Bazdulja, u tjedniku osvanula plahta štiva povodom ‘prve godišnjice smrti Srđe Popovića i Aleksandra Tijanića’. Sama odluka da se analiza ‘ostavštine’ tih dviju ličnosti smjesti u isti tekst i da ih se pritom nastoji što više politički približiti – odvjetnika koji je s opozicijskim ambicijama pokrenuo Vreme i pomagao niz drugih nezavisnih glasila, dajući ponajveći konkretan doprinos širenju medijskih sloboda na ovim prostorima, te novinara i menadžera koji je od početka devedesetih kontinuirano rukovodio medijskim servisima vladajućih režima, pa je dakle svojim djelom predstavljao potpunu negaciju Popovićeva angažmana – svjedoči o stvarnim obljetničkim namjerama koje leže iza tobože hladne analitičnosti: doći na grob utemeljitelja, otkopčati šlic i prepustiti se iskazima pijeteta.“

Ivančićev tekst, uprkos verbalnim eksesima, nisu prenele Lukovićeve e-novine, ali ga je promptno preneo Peščanik, a potom i samo beogradsko Vreme. Predmet više nije bila ambivalencija Vučićeve Srbije – a to je ne samo najvrednije u Bazduljevom tekstu, i najvrednije o čemu inače valja danas i ovde raspravljati – već lik i delo Srđe Popovića, tj. ko ima pravo o Srđi da piše i kako, a naročito su polemičari počeli jedni druge da „časte“ raznoraznim epitetima. Tj. polemika je naglo postala lična, pljuvačko-medijski pitchwise (ili peachwise, ko više voli, ili Pitschweis, sve je u igri), i još jednom pokazala da ovde nema ni prve ni druge, ni stote Srbije, već uglavnom blato i mulj. I to naročito među tzv. elitom.
Čak je i Bazdulj u tome poklekao; u svom inače solidno obrazloženom odgovoru Ivančiću, odnekud mu je u tekst uletela „i predsjednica NIN-ovog žirija“ – koja nema nikakve veze sa ma kojom temom, motivom ili licem čitave ove polemike (i što je sama u svom demantiju morala da naglasi u poslednjem broju Vremena). Pridružili su se i drugi posmatrači: Biljana Srbljanović je na Facebooku – preneto na Peščaniku, naravno – osetila potrebu da brani Srđu od Bazdulja, a Zoran Ćirjaković je, u svojoj kolumni u Politici, branio Bazdulja od Biljane. Na kraju je i Žarković, glodur Vremena, branio Vreme od Ivančićeve ocene da Vreme „redovito cipelari“ Srđu, opanjkavajući, tj. upravo „cipelareći“ Srđu.
Kao da niko od njih nije, u svojim polemičkim ad hominem zanosima, više imao ni trun volje za početnu ambivalenciju na koju je ponovo ukazao Bazdulj u svojem odgovoru, citirajući jedan od poslednjih intervjua Srđe Popovića:

„U krugu ljudi koje znam i sa kojima živim jako dugo aktuelna je dilema – za ili protiv Vučića. Pa čekajte, tako smo imali i sa Titom, pa sa Miloševićem, onda sa Koštunicom, čak i sa Đinđićem. Glavni problem Srbije je društvo, biračko telo. Ono je to koje je izabralo Miloševića, uzdiglo Koštunicu i to je ono isto biračko telo koje je i na ovim poslednjim izborima glasalo za jedan strašan program, ali, na sreću, to nije isti program koji oni koji su sada na vlasti sprovode. (…) Nemam ništa protiv toga da su predstavnici vladajuće garniture došli sebi pa sad vode drugačiju politiku.“

I kao da niko nije primetio da je ta ambivalencija nastavila svoj život i u blatu i mulju ove sada lične svađe, samo prekrivena upravo time, muljom i blatom. Na primer, kad Ivančić ističe da je Srđa bio u prvom redu protiv ratnih zločina, to je tačno; ali je Srđa takođe, tačno tvrdi i Bazdulj, bio za integrisanje Srbije u saveze Zapada, upravo da bi se novi zločini (koji vrebaju iza ćoška, nota bene) predupredili a stari ipak istražili. Ili, kad Biljana Srbljanović kaže da Srđa nije bio „nekakav komesar koji je ljudima određivao šta da misle“, to je tačno, kao što je tačno i ono što je Bazdulj tvrdio za Srđu kao uzora, navodeći Ortegu i Gaseta („Nasuprot autentičnoj uzornosti, postoji lažna i isprazna uzornost. Prva razlika između njih je u tome što istinski uzornom čoveku nikada nije bio cilj da to zaista postane“). Ili, tačna je i Biljanina dijagnoza o konvertitima, i tačna je i odbrana Bazdulja od strane Ćirjakovića (samo što je Ćirjaković zaboravio da je on sam politički konvertit iz nekadašnjeg „drugosrbijanca“ u današnjeg dosadnog nacionalistu, tj. anti-auto-šovinistu, pa bi se Biljanina opaska o Bazdulju i Ćirjakoviću „od kojih je bar jedan konvertit“, pre odnosila na Ćirjakovića, nego na Bazdulja).
I kao što je svako u po nečem u pravu, svi zajedno su na kraju završili u krivu jer su krenuli da raspravljaju o sebi samima, a ne o onom što je zaista na dnevnom redu: da li Srbija, sa Vučićem na čelu, ide nekud, ili tapka u mestu, ili se, čak, vraća nazad.
3.
Ne znam za A. Tijanića, jer sam svega par puta sedeo u društvu u kojem je bio i on, onako bahat i galamdžija bio mi je odbojan za svaku uzajamnu konverzaciju, ali sam znao Srđu Popovića. Ne preterano, ali ipak toliko da smo vodili i političke razgovore. Koliko je Srđa bio pravi ili nepravi uzor peščanim glavama i političkoj čaršiji, ne znam ni to, ali znam da je najviše uradio, i to od svoje volje, i sa mnogo napora, da se rasvetli zavera koja je dovela do atentata na Zorana Đinđića. O tome smo najčešće pričali. Pa sam od njega čuo i da ga je sam Đinđić, svojevremeno, pozivao da se angažuje u Demokratskoj stranci, što Srđi, već po temperamentu, nije odgovaralo. Čuo sam, takođe, i da mu je Srđa, još na protestima zbog krađe lokalnih izbora 1996-7. sugerisao da uz temu „gde su naše pare“ ubaci i temu ratnih zločina, što je Đinđić tada odbio, a što će ga – dovođenjem potmulog Koštunice, a onda isporukom Miloševića Hagu – kroz zakašnjenje koštati života. Ta ambivalencija, da se nešto ne uradi na vreme, pa potom to uradi u nevreme, očito je još jedna ambivalencija Srbije.
I sam je Srđa imao svoje ambivalencije, ali to nisu one o kojima piše Žarković u poslednjem broju Vremena, i koje Srđu treba da predstave kao mutnog biznismena, tj. većinskog akcionara koji šalje revizore u finansijski inače izvan svake sumnje Žaretovo gnezdo. Srđina ambivalencija je bila i ostala njegovo zalaganje, u jednom času u kojem bio očajan, za bombardovanje Srba. Uradio je to dok je bio u Americi. To se ne radi odande, rekao sam mu. Možda, kazao je, ali da sam to tražio odavde, ovde bi me ubili. Onda se to ne radi, kazao sam. Kao što nisam siguran – i zaista nisam bio siguran, i to sam jasno rekao Srđi – da se većom vatrom gasi manja. Nije to Srđa tražio jer „nije voleo svoj narod“, što mu Vladeta Janković spočitava, takođe u Vremenu, jer nije reč o ljubavi, nego o ratu i teškim stvarima domaćih ratnih bandita koji su užasavali Srđu i oko čega nije hteo, s pravom, da pravi kompromise. I zbog čega nije hteo da ulazi u stranačku politiku, onu koja perpetuira ambivalencije koje, opet, ne bi bile toliko opasne da se povremeno, i to u trenucima kad istorija vreba iza ćoška, ne pretvaraju u gadne ambiviolencije, da se poslužim tim pravim, izvrsnim Džojsovim izrazom.
Ali da ne bude samo ona pijana srpska pesmica moto i glavna misao ove libretarije. Ona je tek naslov. Za kraj reči pripisane Napoleonu: „Deset ljudi koji govore prave veću buku od deset hiljada ljudi koji ćute.“
Možemo sada završiti.

Jedno je portal Peščanik, koji je najvećim delom, prilozima svojih stalnih saradnika, na prvim linijama borbe protiv „neoliberalizma“ (tj. kapitalizma), i rado se seća titoističkog „samoupravnog“ etatizma, a drugo su e-novine Petra Lukovića,  čudna mešavina podrške Vučiću, neprestana odbrana Caneta, ponekad zanimljivih prikaza iz kulture, i psovanja na razne strane (i „Peščanika“ kad se ukaže prilika).