Spirit of Football

Na današnji dan 1949. godine desila se tragedija koja je uobličlila istoriju italijanskog i verovatno svetskog fudbala. To je bio jedan od onih događaja za koje i danas znaju svi zaljubljenici u ovaj sport. Na povratku iz Lisabona avion koji je prevozio fudbalere fudbalskog kluba Torino je usled guste magle i slabe vidljivosti udario u baziliku Superga, koja se nalazi na jednom brdu nedaleko od Torina. Tako je barokna bazilika koju je izgradio veliki vojvoda Vitorio Amadeo II, da bude poslednje počivalište velikana savojske kuće, postala grobnica jednog od najboljih italijanskih fudbalskih klubova svih vremena, kojeg su savremenici nazivali Grande Torino. 



U udesu nije bilo preživelih. Poginula je ukupno 31 osoba, 18 fudbalera (od toga 6 reprezentativaca Italije), šest članova stručnog štaba, trojica novinara koji su pratili fudbalere na turneji po Portugaliji i četiri člana posade. Da identifikuje poginule pozvan je Vitorio Poco, selektor italijanske reprezentacije, obzirom na to da je većinu stradalih poznavao još dok su bili dečaci. Poco je i predvodio posmrtnu povorku koja je prošla ulicama Torina, u kojoj je, prema pisanju štampe, bilo milion ljudi.





Veliki Torino, Grande Torino, predstavljao je anomaliju u italijanskom fudbalu, gde su titule uvek bile namanjene velikim i moćnim klubovima poput gradskog rivala Juventusa, ili neposrednim komšijama iz Lombardije, Milanu i Interu. Uspon Torina počeo je sredinom 30-ih, kada je predsednik tima Feručio Novo dao odrešene ruke tadašnjem treneru Pocu da postavi taktiku kakvu želi i da kontroliše rad u svim klupskim kategorijama. Promocija mladih i talentovanih igrača iz omladinskog pogona, kao i pametne akvizicije iz manjih timova omogućile su stvaranje igračke baze koja je lako primenila novu ofanzivnu taktiku, stvorenu po ugledu na engleski WM i mađarski WW. Prvu šampionsku titulu Torino je osvojio ratne 1942/43. godine a u neposrednom posleratnom periodu se scudetto nije skidao sa torinovog dresa, a camicetta granata postala simbol prvoklasnog, ofanzivnog i dopadljivog fudbala.





U udesu je stradao i igrač kojeg mnogi smatraju najboljim italijanskim fudbalerom svih vremena. Bio je prirodna desetka, vešt dribler, srce i motor šampionskog tima. Valentino Macola je bio predodređen za fudbal, čak i kada je pokušavao da od fudbala pobegne. Sredinom 30-ih je dobio poziv da igra za Milan ali je odlučio da to ne prihvati već da nastavi da radi u fabrici, jer što je sigurno sigurno je. Ipak, dok je služio vojsku nastupao je za ekipu Venecije, kojoj je pomogao da osvoji italijanski kup. Kada je prešao u Torino, otvorio je prodavnicu sportske opreme, gde je prodavao i lopte koje je sam šio. U trenutku pogibije je bio kapiten Torina i reprezentacije.





Ko bi rekao da će ovaj mali slatki dečko jednoga dana postati jedna ružni brkati glavonja. Valentinov sin Sandro je postao kapiten Intera i jedan od najboljih italijanskih fudbalera svih vremena.

Leganda o Grande Torinu i nesreći kod Superge živi i danas i u ogromnoj meri je oblikovala identitet navijača tog kluba. Šta bi bilo da se to nije desilo, ko zna.



 

Sve je to, što bi laron rekao, tužno i lepo.



EDIT

P.S.

I danas na severu Italije igrače koji dribluju i ne dodavaju nazivaju il Veneziano, po Valentinu Mazzoli.

Daću ti da pročitaš Goldblatta pa onda odluči sam.

David Goldblatt - The Ball is Round - A Global History of Soccer

Macola je bio italijanski Di Stefano - vise osmica nego desetka, iako je nosio taj broj na ledjima. veoma moderan fudbaler, u fazi odbrane je bio isto tako dobar kao u napadu, umeo je da igra i na poziciji beka, zadnjeg veznog, centarfora, a kao golgeter, paser i dribler je bio nenadmasan u to vreme. najbolji igrac na svetu cetrdesetih godina uz argentinca morena. velika je steta sto ni jedan ni drugi, a ni sam don alfredo, nisu odigrali ni jedan mec na svetskim kupovima.

ta tragedija je odredila dalju sudbinu i dnk italijanskog fudbala. dok su pedesete i sezdesete godine za ostatak sveta bile eksplozija talenta i razvoja igre, za azure je to najmracnii period i istorijski minimum. tek kad se preslo na katenaco i u reprezentativnom fudbalu (klubovi su vec osvajali evropske trofeje tom kontroverznom taktikom koju gotovo svi naopako shvataju) doslo se do nekih rezultata i dobili smo italiju kakvu sada znamo.

nije to bio samo Valentino Macola, maltene cela reprezentacija je bila sacinjena od igraca Torina, devet igraca plus Boniperti i Parola iz Juventusa. najvazniji su Loik (takodje venecijanac), sjajni centarfor Gabeto, krila Osola i Menti, halfovi Grezar i Kastiljano, bekovi Balarin i Rigamonti, a posebno mladi levi bek Virdjinio Marozo koji je bio poznat po svojim cestim izletima na protivnicki deo terena, verovatno prvi moderni bek u istoriji fudbala. to je tim koji je pobedio i puskasevu madjarsku. da bi se shvatile dimenzije te tragedije za italijanski fudbal treba zamisliti recimo sta bi za brazilski fudbal znacila pogibija Pelea i saigraca iz reprezentacije, ili za madjare nestanak aranycsapata u jednom danu. (zapravo, nesto slicno se i dogodilo nakon emigracije puskasa, cibora, kocisa i rasturanja te sjajne ekipe).

Karađorđev park, Beograd, 1926.

Fantastična fotografija!

Da se nadovežem na priču o Torinu, jedan atefakt na koji sam slučajno danas naleteo na internetu.







Inače je baš juče igran Derby della Mole, Torino je vodio lepim golom Ljajića iz slobodnjaka sve do pred kraj, kada je Higuain izjednačio. Mihajlović ispao seljačina na televiziji, ništa novo.

Da nastavimo u veselijem tonu.

Već skoro 60 godina se pred svaku utakmicu Fiorentine na stadionu Artemio Franchi pušta ista budnica, koju je davne 1959. godine snimio čuveni šlager pevač Narciso Parigi.



A evo i novije verzije uz spot koji je više nego fabulozan.

najbolja mi je Pupova posvecena Fiorentini:





italijan voli svoj klub izuzetno sentimentalno, poput drage zene. spanac ga dozivljava kao politicku partiju, englez voli osecaj pripadnosti i zajednistva, a nemac je lokal-patriota.

Na današnji dan pre 20 godina povukao se Eric Cantona.

Le Roi

never really liked him.

Na današnji dan 1896. godine je osnovana loptačka sekcija beogradskog Sokola, što je bio prvi fudbalski klub u srpskoj istoriji. Osnovao ga je Hugo Buli, svršeni đak trgovačke škole u Berlinu.



Hugo Buli je umoren u jesen 1941, godine na Topovskim šupama.

daj bolje info kada je ugasen poslednji fk u srbiji, s obzirom da ovo danas na sceni imamo samo doo mafijaske organizacije.

Hubert, pitao sam nekog u klubu da li znaju datum osnivanja. Kaze da je izgleda Djenadic iskopao negde taj podatak ali oni ne znaju

wow, liverpulovi navijaci otvoreno podrzavaju korbina. da li se ikada nesto slicno desilo ?

Pa sad, ne podržavaju ga baš navijači Liverpula kao celina več Justice for the 96, koliko vidim po baneru. Mada to nije ništa čudno, Labour je uvek bio prvi izbor za fudbalske navijače sa severa. Verovatno će ovaj predlog da navijačka udruženja imaju predstavnike u upravnim odborima, kao i to da će navijači imati pravo prvenstva pri kupovini akcija doneti koji glas među fudbalskom publikom, posebno onih klubova koji su ili pred stečajem (Blackpool, Leyton Orient, Charlton Ath) ili koji su u vlasništvu navijača (AFC Wimbledon, Portsmouth).

Fudbalska javnost na severu (Mersey, Yorkshire, Tyne) je labour as fuck. U jedno 30% Londona takođe.

Tako nekako. Mada se to kod njih ne ispoljava eksplicitno. Recimo, po fanzinima će se pljuvati torijevci ali neće pisati glasajte za laburiste.

kop je uvek bio eksplicitno crven. u vreme rafe na severu se vijorila velika komunisticka zastava sa srpom i cekicem na kojoj su bili marks engels lenjin i benitez