šta čitate?

Budućnost je toliko svetla da nas je (skoro) sasvim zaslepila! 

https://www.neusatz.rs/books/obecanje-srece

Studija Obećanje sreće toretičarke kulture Sare Ahmed je provokativna kulturna kritika imperativa da se bude srećan. Kombinujući filozofiju i feminističkne studije kulture Ahmed otkriva afektivni i moralni rad koji „dužnost da se bude srećan“ vrši. Ahmed smatra da je sreća obećanje koje nas upravlja kao određenim životnim izborima i odvraća od drugih. Sreća je obećanja onima koji su sremni da svoje živote žive na pravi način. Na taj način ona je i oblik društvene kontrole i vladanja.


Sara Ahmed uzima u razmatranje pojam sreće ne da bi ga definisala, niti da bi dala uputstva kako postati srećan. Naprotiv, ona svoja promišljanja započinje sa pozicije skeptične sumnje u sreću kao tehniku dobrog života. Stoga centralno pitanje ovog istraživanja nije šta sreća jeste, nego pre svega kako ona deluje. Autorka istražuje  ne samo šta čini sreću dobrom, nego kako sreća čini da stvari postani dobre.

Pročitao "Pokoravanje" (sa sramotnim zakašnjenjem, ali me poslednjih godina muči rasejanje koncentracije, pa čitam ono što sam već čitao, većinu knjiga vratim u biblioteku nedočitane), "Pokoravanje", znači, (od) Uelbeka. I - sviđa mi se. Osećaj je kao da je to II deo "Mape i teritorije", s manje radosti u pisanju, a više cinizma, i sada nekako očekujem III deo trilogije. U vremenu između "Mape..." i "Pokoravanja", Uelbek je naglo ostario, pogubio zube (šro je inače sam prognozirao), propušio i batalio električne cigarete, izgubio radost života, vajda zbog toga što muprosto telo rapidno propada zbog godina. Volim Uelbeka.

A istovremeno, jedna druga knjiga mi čami, a mislio sam da ću u njoj uživati više, Franzenova "Sloboda", naprosto me ne zanima život američke porodice na tom Srednjem Zapadu (ako je to to), previše dijaloga, previše likova u I poglavlju, ne mogu da pohvatam ko je ko, ništa me ne tera da nastavim A "Korekcije" su mi se dopale. To kod MakJuana i Franzena mi upada u oči: oni samo bupnu ime lika i dalje teraju s time šta oni govore i rade. Nema opisa odeće i izgleda, Ponekad me zanima koliko su stari (ili mladi) ti likovi, a ne zna se. Nema ni šta oni misle, ni kako se osećaju, samo dijalozi.

većinu knjiga vratim u biblioteku nedočitane

Isto, i to i kad se radi o Žižeku, i o le Carreu.

paco koje bi dve eganove knjige preporucio? probao sam diasporu i izdrzao do 1/3

kuku wrote:paco koje bi dve eganove knjige preporucio? probao sam diasporu i izdrzao do 1/3

+1

Hm... nije onda čudo što sam iš'o na popravni iz matematike.

hm... moj problem sa diasporom je bio dosada, nikakvu zajebanost nisao detektovao, mada i ja sam bio
jednom na popravnom iz matematike pa...

Pročitala sam knjigu Kuća Ivane Đilas, lepo je napisana, duhovito, pitko, ali deprimirajuće u pičku materinu.
ili sam ja sucker for happy ends. or any ends whatsoever.

možda je do mene, nisam uspela da se identifikujem sa njima ni u jednom aspektu, poslednja stvar koju želim u životu je kuća, dom, skućavanje, briga oko nameštaja, a pogotovo briga oko kredita.

mislim, nije loše sve u svemu, za dokono popodne

Indy wrote:Novo od teta Barbre...

Konačno završio (tako to biva kad se čita 3-4 knjige istovremeno.)

Natural Causes: An Epidemic of Wellness, the Certainty of Dying, and Killing Ourselves to Live Longer

Barbara Ehrenreich se ovde bavi svim gore-pomenutim stvarima, a najviše – ulogom makrofaga u raznim procesima u organizmu (živih bića, uopšte, ali akcent je na našoj vrsti). Makrofage su ovde bitne jer se na njima prelama poljuljana vera u crno-belu medicinu iz sredine XX veka (a šire uzev, i nauku). Naime, nekada su stvari bile jednostavne, znalo se ko su dobri, a ko loši momci. Makrofage su bile dobri momci koji nas štite od patogena i sličnih uljeza, a takođe i „čiste“ povrede i ostatke razgrađenih ćelija i tkiva. Međutim, ispostavilo se da isto tako mogu i da se okrenu protiv nas, pa su tako asocirani sa rakovima, bolestima srca, itd. (Dakle, najvećim uzrocima smrtnosti danas.)

Klasa Amerikanaca u kojoj živi Barbara je – više nego one klase ispod, ili ljudi u siromašnijim zemljama – opsednuta „velnesom“ (koji je postao i lepa srpska reč, u međuvremenu) i produžavanjem (bogatih i uspešnih) života po svaku (ili skoro svaku) cenu. Našavši se u toj situaciji, autorica se pita (sad u odmaklim 70-tim), dokle to treba da ide i ima li smisla tako u „nedogled“. Što se nje tiče, ona je odlučila da baš i ne mora da se život produžuje po svaku cenu, pa se stoga, normalno, postavlja pitanje suočavanja sa smrću.

Ona daje faktički prikaz smrti onakav kakav jeste (nimalo lep), a onima koji su bili eksponirani nepristrasnom (i neplašljivom) posmatranju (naše) smrti, kakvo je recimo u lamaizmu – to će biti dosta poznat pristup. Naravno, i zapad je bio ovog uvek svestan (Šekspir kaže u Hamletu, „we fat ourselves for maggots“.)

Pri kraju knjige, u smislu čitljivosti, stvari znatno odskoče i iz (na momente) naizgled beskrajne diskusije mikrofaga i njihove funkcije dvostrukih agenata, ulazi se u simfoničnu, gotovo veselu, izvesnost naše smrti. Barbara nas podseća da je koncept „sopstva“ (self) relativno nova izmišljotina (zapadne) civilizacije… I ispostavlja se da je taj samo-reflektivni fokus na sopstvo, na „ja“, upravo ono što smrt (ličnu) čini veoma teškom za svariti… Teškim za zamisliti, „svet bez nas“.

Ovde bih dodao svoju malu notu – autorica predstavlja sopstvo, naše „ja“, kao relativni novitet u našem razmišljanju, mada mislim da je to više filozofski; u biološkom smislu „ja“ je oduvek tu: adaptacija koja daje evolutivnu prednost (mozak u svakom momentu kreira to naše „ja“ poput nekog virtualnog servera; to i postoji, a i ne postoji; to je više kao model, čija funkcija u preživljavanju jedinke/grupe je jasna, ali se u međuvremenu razvila i snažna vera da taj model tj. „ja“ i stvarno postoji.)

Realnost je uvek i sve vreme jedna te ista, naime – mi smo jedno sa okolinom i na kraju celim svemirom. Međutim, intelektualna informacija o tome (kao ove reči napisane na papiru/ekranu) i istinska svesnost, osećaj, o tome – jasno, sasvim su različite. Barbara u završnici knjige govori o psihoaktivnim supstancama (i navodi neka skorašnja istraživanja na tu temu). Ukratko, psihoaktivne supstance (kao što su neke pečurke) pomažu upravo da se rastopi taj opsesivni fokus na sopstvo (lično „ja“) i da se – ovo je opet moja interpretacija, ona to tako ne kaže – realnost, a ta je da smo jedno sa svemirom, i da je sve OK i da ima smisla, vidi i doživljava upravo kao takva. (Ili, što bi Bill Hicks rekao, it is just a ride).

Dobra vest je da efekti upotrebe ovih psihoaktivnih supstanci traju po 6 i više meseci posle korišćenja. Ustanovljeno je da su osobe sa velikom anksioznošću i paničnim strahom od smrti (u ovim eksperimentima, uglavnom ljudi sa terminalnim rakom) bili sasvim toga oslobođeni. I to trajno, u celom preostalom (prekratkom) ostatku njihovih života.

Naravno, usput se negde (dosta letimično) spominje i religija, tj. religije. Barbara je negde na poziciji da se savremena nauka, posle dosta turobnog perioda (najviše asociranog sa XX vekom) u kome smo živeli u „mrtvom“ svemiru nauke ista vraća – ili bi trebalo da se vrati – u neku varijantu animizma (baziranu ne toliko na veri u duhove u svakom objektu i živom stvoru, koliko na kvantnoj fizici, gde je svemir brujajući, vibrirajući koloplet energija… i gde i na nivou protona i elektrona postoji neka varijanta „slobodne volje“ - tu se nadovezuje priča o makrofagama i ostalim ćelijama koje takođe mogu da ispoljavaju neku vrstu „donošenja odluka“ iliti „slobodne volje“ - poznato u novijoj nauci kao Cellular Decision Making.)

Završetak je bio vrlo zadovoljavajući i ispunjavajući, a središnji deo koji dosta vremena provodi na opisima bioloških funkcija organizma vredi „pretrpeti“ (premda meni lično nije bio naporan, ali ne sumnjam da je onima sa manje korena u biologiji to naprosto dosadno; o čemu svedoče i neke recenzije koje sam video.)

Jedino što sam na kraju poželeo i sam malo tih pečuraka, ili barem nekog šita.

kuku wrote:hm... moj problem sa diasporom je bio dosada, nikakvu zajebanost nisao detektovao, mada i ja sam bio
jednom na popravnom iz matematike pa...

Dijaspora je meni najbolji Egan, ali mislim da nikako ne treba da bude prvi Egan. 'Problem' sa Dijasporom je i sto je to roman nastao iz kratke price, pa ume da deluje nepovezano na pocetku.
Ako ti je do zajebanosti (bar onoliko koliko je ima kod Egana), uzmi Schild's Ladder, ili ako te ne mrzi da citas tri knjige umesto jedne - Clockwork Rocket.

Deveti mesec reading club, osim obaveznih "kako nauciti bebu da spava" i "sta znace razlicite boje u pelenama":
Nickle and Dimed (Barbara E.) - ili "sve ono sto ste znali o Americi ali niste smeli da pitate da li je stvarno tako"
For Her Own Good (isto Barbara, ali rana) - zanimljive stvari koje nisam znala o razvoju medicine u USA.
Talking to My Daughter About the Economy (Varoufakis) - kratak, easy read.

Sad citam Anaximander (Carlo Rovelli), videcemo kako ce se pokazati.

biva mi se članom nekog čitalačkog kluba, al nakon kratke pretrage čini mi se da nema toga kod nas..

Размишљао да ставим у СФ, али на мене делује као комедија, умирем од смеха у појединим пасусима.   (браћа Стругацки, "Хотел код погинулог алпинисте") 

Citam Milankovica: Kroz vasionu i vekove

disident wrote:Ja procitao pad hiperiona , bas razocaracn istim, kraj je zbrzan i lici po bljutavosti i hepi endu na one najgore holivudske blokbakstere

Kakav hepiend - imas knjigu pre i dve posle

uzeo sam da pročitam dve knjige gđe Lengold, imam određena očekivanja, videćemo uskoro

kapetanm wrote:Citam Milankovica: Kroz vasionu i vekove

Interesantna slučajnost, dobio sam tri knjige :
Milutin Milanković : Nebeska Mehanika
Борис Александрович Воронцов-Вельяминов - Сборник задач и практических упражнений по астрономии
Robin M. Green - Klasika u novom ruhu

Daj bože da pročitam jednu... u sledećih 6 meseci.