Srpska pravoslavna crkva

Podozrevam da je patrijarha na ovaj potez nagovorio njegov glavni savetnik. Čak se i u pismu koje je potpisao patrijarh naslućuje savetnikov jezik i stil.

Naravno da bi bilo neophodno vrlo konkretno navesti šta je to Milićević zastupao u neskladu sa Svetim Pismom ili učenjem Svetih Otaca, ali to nije ni pokušano. Podozrevam da je to zbog toga jer bi se tada videlo da takvi njegovi stavovi uopšte i ne postoje. Kao odličan poznavalac i strastan zagovornik Svetog Pisma i Svetih Otaca (na čemu je i doktorirao) Vukašin Milićević prosto ni u jednom svom nastupu nije protivrečio pomenutim izvorima. A poznajući ga dvadesetak godina sa sigurnošću tvrdim da mu to ni u snu nije bila namera.

- Šta Vi mislite o nastupima Vukašina Milićevića u medijima? Da li mislite da su stavovi koje zastupa protivni stavovima SPC i da li mislite da oni predstavljaju “otvorenu, za crkvenu javnost sablažnjivu, kritiku zvaničnih stavova Crkve”, kako je navedeno u pismu?

Nastupi jednog od najtalentovanijih i najobrazovanijih teologa mlađe generacije, dr Vukašina Milićevića, koje sam ja u medijima video (poslednjih nekoliko meseci) su besprekorni. Ne znam da li u njima ima nečeg suprotnog stavovima SPC, jer ne znam koji su stavovi SPC u vezi sa onim što je on govorio niti da li ih ona u vezi sa tim uopšte ima. Ali ono što sigurno znam (jer sam te nastupe video) jeste da apsolutno ni u čemu nije zastupao stavove protivne Crkvi (pa otuda verovatno ni SPC). Bilo bi besmisleno i pomisliti da je čovek koji je svoj život posvetio Crkvi zastupa stavove njoj protivne. Naprotiv, stavovi koje je iznosio mogu samo služiti Crkvi na čast.

Umesto često infantilnih, nezrelih, retrogradnih pa i sablažnjivih stavova koje, nažalost, možemo čuti od mnogih crkvenih poslenika svih nivoa jerarhije, konačno smo, kao retko kada, čuli umesne, odgovorne i kompetentne stavove koji se hrabro hvataju u koštac sa aktuelnim društvenim problemima. Briljantni Milićević je svojim nastupom pokazao da se i sa stanovišta Crkve može sasvim umesno govoriti o najaktuelnijim i najkompleksnijim pitanjima savremenog sveta. I na tome SPC treba da mu je zahvalna. Na taj način on svojim nastupima ne samo da nije urušavao ugled Crkve, nego mu je dao izuzetan doprinos. Uostalom, čak i da Vukašin Milićević jeste iznosio stavove suprotne saopštenjima crkvenih vlasti, valjda bi i ta činjenica trebalo da služi na čast Crkvi koja bi tako demonstrirala da ne samo na rečima nego i na delima poštuje slobodu mišljenja, čime bi se pokazalo da izjava njenog portparola da “u Crkvi ne postoji delikt mišljenja” ne bi bila samo prazna reč.

- Da li onda, prema Vašem mišljenju, Milićevićevi nastupi na bilo koji način štete interesima SPC?

Sve zavisi od toga kako vidite interese SPC. Ako su njeni interesi u tome da se zabarikadira u prevaziđene formule mišljenja, govorenja i saobraćanja sa ljudima, kao i da sa svetom komunicira samo saopštenjima portparola a da svakom drugom zabrani da misli i govori, ili kada se neko ipak usudi tada da bude proganjan i kažnjavan, onda nastupi Vukašina Milićevića sasvim sigurno štete interesima SPC. No, ako interesi SPC nisu ti (ma koliko se nekoliko episkopa svojski trudi da ih takvima predstavi), nego da u otvorenom i iskrenom dijalogu sa svetom snažno svedoči istine Jevanđelja i to idiomom koji taj svet razume, onda javni nastupi Vukašina Milićevića sasvim izvesno ni na koji način nisu u suprotnosti sa interesima SPC niti su ikako naškodili njenom ugledu. Naprotiv. Svojim kompetentnim i odgovornim nastupima on je u javnosti nesumnjivo isključivo podizao ugled SPC.

Oni zlonamerni (a njih uvek ima) koji su sa apriornim nipodaštavanjem gledali na Crkvu kao na instituciju koja o važnim pitanjima savremenog društva nema šta da kaže, mogli su se, posle ovih nastupa, i sami uveriti da nisu u pravu (a neki od njih su to javno i priznali). Dakle, bilo je za očekivati da Milićević od Crkve zbog toga dobije neku nagradu ili priznanje, ili barem ohrabrenje da sa ovakvim nastupima nastavi da bi se ugled SPC, već prilično narušen neodgovornim i nekompetentnim nastupima mnogih njenih predstavnika, bar unekoliko podigao.

Treba reći i to da su naučne i ljudske kompetentnosti Vukašina Milićevića, zajedno sa još nekoliko nastavnika Bogoslovskog fakulteta (naročito mlađe generacije), takve da bi svaka crkva i svaki fakultet poželeli da imaju takve predstavnike. Ono što oni promovišu – tendencija ka slobodnom, odgovornom i utemeljenom teološkom mišljenju – se u poslednje vreme više nego što je ranije bio slučaj primećuje i među studentima. Međutim, mnogi u vladajućim strukturama SPC, upravo zbog toga, na sve njih gledaju sa sumnjičavošću. U tome treba videti i uzrok paničnog straha kod nekoliko episkopa da Bogoslovski fakultet konačno ne postane naučno-istraživačka ustanova u kojoj će i nastavnici i studenti imati svoje mišljenje a neće se u strahu stalno pitati da li je to neki episkop “blagoslovio” (što je eufemizam za “odobrio”) i zato birati da im je pametnije da ćute nego da budu kažnjeni.

Ne bih se začudio da iz iste kuhinje iz koje je patrijarhu bilo servirano da Milićevića treba kazniti i iz koje je mu pre nekoliko meseci bilo servirano kako sa Bogoslovskog fakulteta treba udaljiti (za početak) dva Milićevićevim shvatanjima bliska nastavnika, a potom i još neke, a neposlušnog dekana skloniti sa tog mesta, dođe i nagovor da se i Milićević takođe otera sa fakulteta. A sve to zajedno sa namerom da se onemogući uticaj svih onih koji se trude da od podobnih naprave sposobne i od poslušnih one koji misle svojom glavom. Jer ta se kuhinja specijalizovala isključivo za tu vrstu recepata. Da li će koristeći se svim tim nezakonitim sredstvima koja preduzimaju uspeti u svojim mračnim namerama ja to ne mogu reći, ali da ovaj novi talas probuđene i oslobođene teološke misli na svu sreću i na ugled Crkve neće nikako uspeti da zaustave to je već više nego jasno.

Vučić poručio patrijarhu Irineju da neće biti ukinuta zabrana kretanja, SPC navodi da poštuje propisane mere https://t.co/vsrnQ7xsmU

— TV N1 Beograd (@N1infoBG) 15. април 2020.

I zaista, osim nepotpisanog saopštenja iz kabineta patrijarha u kojem se opskurnim nacionalističkim jezikom društvenih podela – poznati vokabular episkopa bačkog – napada i preti episkopu Grigoriju, SPC ostaje nema na uznemirujuća ulična dešavanja proteklih dana.
Da li je sloboda na ceni u crkvenoj stvarnosti? – zapitao se i episkop zapadnoamerički Maksim u knjizi „Viđenje Nevidljivog – suočavanje sa stvarnošću“ (Beograd, 2020). Knjiga sadrži niz autorskih tekstova prethodno objavljenih na sajtu teologija.net i namenjena je, sudeći prema izboru izdavača (Laguna), čitaocima koji ne prate ili nemaju dodira sa crkvenim izdavaštvom. Svojom erudicijom i stilom autor podseća na pokojnog Vladetu Jerotića, jednog od retkih ubeđenih i upućenih hrišćanskih intelektualaca kod nas. U tekstovima se tako mogu naći imena brojnih umetnika (režisera, slikara, vajara) naučnika i filozofa čija dela, istraživanja i razmišljanja inspirišu episkopa Maksima kao pravoslavnog teologa. Od savremenih svetskih fenomena tu je tema o migrantima, zapažanja o kineskoj kulturi, pariskoj katedrali Notr Dam, obrazovanim nomadima ili veštačkoj inteligenciji.
Savremena stvarnost je dinamična i sa njom se valja suočiti sa pozicija pravoslavne teologije i pastirske crkvene prakse, bez zauzimanja stava pridike, sveznajućeg i nepogrešivog autoriteta: „Najviše se treba kloniti onih koji smatraju da poseduju istinu, da unapred znaju ’činjenice’, da im je zagarantovana dominacija kontekstom“. Odbacivši poziciju autoriteta, autoru preostaje nenametljivost i istrajnost, naročito ako su mu glavne teološke preokupacije sloboda i pluralizam: „Veliki oci i učitelji nikada nisu porobljavali, nego su ostavljali sledbenike slobodnim… Razne aspekte Drugog (i drugog), koji mi se ne prikazuju, tek treba da upoznam“.
Stvarnost sa kojom se episkop Maksim suočava u Crkvi ne obećava: „Ukoliko se misija današnje Crkve svede na ideološki obračun sa neistomišljenicima i progon zbog drugačijeg fokusa… posledice mogu biti štetne“ ili: „Najpre vas ućutkaju u ustanovama, a onda sledi i isključivanje iz zvaničnih foruma“. Ali stanje nije ništa bolje ni u državi: „Medijski linč koji se u Srbiji sprovodi protiv opozicije teško da ima pandan u bilo kojoj evropskoj političkoj areni“. U knjizi su ponuđeni i neki odgovori zašto su se i crkva i država, svaka u svom domenu, našle na istom poslu suzbijanja slobode i pluralizma, odnosno demokratije: „Što je društveno znanje manje, to je veća autoritarnost, a time i otuđenje vlasti“ – poručuje episkop Maksim.
Od zbirke eseja čitaoci ne mogu očekivati iscrpnost, tako da nema dalje razrade u vezi sa kojim sve temama u Srbiji i SPC vlada neznanje. Odgovor autora – teologa i episkopa – u vezi sa osnovnim nedostacima u crkvi i državi su, mogli smo to i prethodno zaključiti, neuvažavanje slobode i dostojanstva svake ljudske ličnosti – naročito neistomišljenika. Ali, da li bismo mogli i preciznije odrediti teme od javnog značaja, u vezi sa kojima vlada društveno neznanje, a kojima manipulišu ili ih prosto ignorišu u crkvi i državi?
Nije li jedna od tih tema genocid u Srebrenici? Ili masovni zločini srpskih snaga nad civilima na Kosovu i Metohiji? Nema prevelike sumnje da oni koji ne žele suočavanje sa crnim mrljama iz bliske prošlosti (umesno je ovde nazvati ih i grešnim delima) – bilo da su političari, intelektualci ili sveštenici – ne mogu biti privrženi unapređenju i odbrani osnovnih ljudskih vrednosti u jednom društvu. Takođe, oni koji nisu upoznali i priznali patnju drugih, ne mogu biti osetljivi ni na batine, modrice i patnju demonstranata, pripadnika njihovog naroda. Još i ovo: policijsku brutalnost nad protivnicima sadašnjeg autoritarnog režima, baš kao i tokom devedesetih prema „neprijateljima srpskog naroda“ – motiviše istovetna mračna poslušnost.
Episkop Maksim se našao na meti progona od strane moćnika u SPC zbog neuporedivo manjih „prestupa“, tako da možemo zamisliti šta bi mu se tek desilo da je na osnovu svojih teoloških postavki progovorio i o navedenim temama. Put do slobode je, u svakom slučaju, predložen: uvećavanje društvenog znanja. Za sada znamo da u SPC postoje i episkopi kojima sloboda nešto znači. Nije ni to malo na početku puta ka slobodi.