Prostor za kolumnu Zorana Ćirjakovića

Ali, rasprostranjenost ove neobične estetike zavoja odlično ilustruje još dve stvari kojih uglavnom nema u medijskim slikama Irana. Jedna je da ova zemlja – bez ekstremne bede karakteristične za mnoge države kojima rukovode neoliberalni odlikaši – ima mnogobrojnu srednju klasu. Druga, manje ohrabrujuća, jeste koliko se, istovremeno, Islamska Republika, čak i pod sankcijama, približila neoliberalnom mejnstrimu.

Poverty in Iran reaches new heights:

Ipak, jedna od najčešće pominjanih reči na dvodnevnom forumu bila je jedinstvo, često praćeno lamentima što ga nema i isticanjem „značaja zajedničkih islamskih principa”. „Danas na suprotstavljenim stranama ratuju ljudi koji sa podjednakim žarom uzvikuju: ’Alah je veliki’ dok ubijaju jedni druge”, podsetio je rezignirani delegat iz unesrećene i duboko podeljene Libije.
I Iran, iako oaza stabilnosti u uzavrelom regionu, uvučen je u novi „građanski rat u islamu”, koji je okinula američka intervencija u Iraku. Oko džamije, samo stotinak metara od našeg hotela, istaknute su fotografije dobrovoljaca iz obližnjeg radničkog predgrađa koji je nedavno poginuo u Siriji. Bez pomoći iz Irana, manjinske islamske zajednice bi verovatno već nestale u razorenoj zemlji u kojoj se senka istrebljenja nadvija nad, jedno vreme očekivani, pad Asadovog režima. Šiiti su postali meta brutalnog državnog terorizma i u prebogatim, ali sve nestabilnijim „naftnim monarhijama” na zapadnim obalama Persijskog zaliva.
Islamski svet odavno nije bio ovako snažno podeljen i uzdrman. Mnogi govornici na forumu, češće čak i od strane dominacije i „okupacije islamskih zemalja”, pominjali su demokratizaciju i „promociju ljudskih prava”, izgovore koje su isticali moćni zapadni političari dok su gurali islamski svet u tragediju bez presedana i pokrenuli reke izbeglica. Iako su mediji puni slika zapadnih žrtava, malo ko je stvarno svestan da od terorizma i ratova kojima se ne nazire kraj ubedljivo najviše stradaju – muslimani. Otkad su putevi izbeglica prekinuti na istočnim obalama Egejskog mora, iz medija su skoro sasvim nestale slike muslimanskih žrtava.
Forum je istakao potrebu da strateške komunikacije, koje bi mogle da promene lažne slike i pogrešnu percepciju, treba da uključe i naučnike. Nažalost, nije lako uticati na način kako se govori o islamu i islamskom svetu. Pre pojave Al Kaide i Islamske države, vekovima je na Zapadu učvršćivano shvatanje da je istovremeno superioran i sve ono što islamski svet nije. Danas su se čak i najšire prihvaćene dogme političke korektnosti, pojmovi kao što je diverzitet, odomaćili tako da ne uključuju vrednosti islamskog sveta, redovno predstavljane kao izraz patologije, a ne različitosti.

Jazd, prastari pustinjski grad koji je iranska vlada odabrala za domaćina foruma, oličava neke od najzavodljivijih – duh solidarnosti i zajedništva, nestajuće vrednosti u delovima sveta gde su najviši ideal postali beskrupulozni „društveni penjači”. Verujem da bi i mnogim ateistima malene džamije i mauzoleji lokalnih svetaca, u kojima vam neko obično ponudi ukusne kolačiće, čaj i sok od krastavca čim provirite, probudile nostalgiju za izvesnijim, sporijim i ukotvljenijim vremenima. Možda bi, čak i ako im se ne sviđa iranska alternativa, u vrelom Jazdu pronašli i potvrdu da neoliberalizam nije naša jedina budućnost.
I dobre i pogrešne lekcije lakše se uče u senci prošlosti, njenih impozantnih tragova. Kongresna dvorana u kojoj je održan forum nalazi se nekoliko stotina metara od dva velika kupasta brda. Na njihovim vrhovima su se smestili zoroastrijanski „tornjevi tišine”, najupečatljiviji simboli nekada dominantne persijske religije, čiji je centar u 7. veku, na početku dugačkog opadanja, postao Jazd. Lep je pogled u rano jutro sa vrha brda spomenika koji dominira nad velikim delom razvučenog grada. Tragovi izbledele vere podsećaju da nema te visine s koje se ne može pasti u zaborav.
Ljudi koji na svojoj strani nemaju globalne medije, koji nisu zaslepljeni sadašnjošću i slikama sopstvenog sveta, lakše uče iz prošlosti. Možda mogu da savladaju i njenu verovatno najtežu lekciju, onu iz poniznosti. U istorijskom Jazdu – među dosledno suzdržanim i uviđavnim ljudima odmerenih gestova, u miljeu koji ističe različitost i samosvojnost Orijenta, a ne njegovu redovno banalizovanu egzotičnost i sliku pretnje koja opseda zapadnu misao – u oči upada značaj i vitalnost svetova kojih nema u masovnim medijima.