Move over Ištvan - here comes Bazdulj!

Medijski vidljiv segment ovdašnje političke borbe ionako je praktično potpuno lišen klasne dimenzije. O smrti Vladana Marinkovića mnogo više govore Krležine reči napisane pre nepunih stotinu godina negoli pozerski „statusi”, „tvitovi” i „selfiji” lažno ganutih digitalnih bundžija. Ovako je pisao Krleža nakon što je Jure Kerošević osuđen na smrt povodom učešća u ustanku Husinskih rudara: „Jedni se pate i krvare i opijaju rumom i sifilisom i rakijom, a drugi profitiraju. Jedni hoće elektrifikaciju globusa, progres, zemlju, bolnice, škole, a drugi stoje na principu da je čovjek marva i da treba da ostane marva. Jedni krepavaju po talionicama i na lađama i u rudnicima i na frontama i vječno rade i hoće i dalje da rade, samo uz nešto snošljivije i higijenskije prilike, da bi bilo manje besposlice i anarhije i krize i konkurencije i konjunkture, a drugi baš zato sjede kod zelenih stolova, telefoniraju i kradu po burzama, da bi bila što veća anarhija, što više kriza, jer je onda konjunktura bolja, konkurencija manja, a profit veći, percent veći i dividende veće.”
Marinković i njemu slični proleteri ne dobacuju do „kultnih” pijaca kakve su Kalenić ili Bajlonijeva, ne dobacuju oni niti do Savamale ili Cetinjske, njihov svet su Vidikovac ili Karaburma (na kojoj se, uostalom, i danas nalazi ulica Husinskih rudara), njihov svet su rad, borba za opstanak i jednostavna životna zadovoljstva. Nema kod njih prostora za kemp.

"Roman o čoveku koji je odbio da smisao koji je izgubio u mraku traži pod reflektorima i kome ne preostaje ništa do da gradi svoj lični, autoparodični, zajebantski i jebivetarski mit, i da pod imenom nepostojećeg čoveka, sazdanim od naslova jedne pesme bez keruakovske potrebe da od toga pravi pompu, krene na putovanje koje je samo sebi cilj i svrha“.