Move over Ištvan - here comes Bazdulj!

<< VREME | BR 1277 | 24. JUN 2015.

KULTURA

RED ISPRED KNJIŽARE: Vargas Ljosa u Beogradu

Foto-komentar >

Diskretni heroji

muharem bazdulj
Gostovanje Marija Vargasa Ljose u Novom Sadu i Beogradu izazvalo je nezapamćeno interesovanje čitalačke publike
Postoje te fraze koje su uglavnom koriste u pežorativnom kontekstu, fraze kao "šutljiva masa" ili "tiha većina". Postoji i vremena kad takav kontekst za navedene fraze ima smisla. Postoje, međutim, i drugačija vremena, vremena poput onih o kojima govori Ivo Andrić u čuvenom pismu Borivoju Jevtiću gdje veli da šutnju vidi kao svoju dužnost jer tako može "bar za jedan glas" da umanji haos i dreku svih oko sebe. Sada su, reklo bi se, takva vremena.
U okruženju tabloidne buke i bijesa, u svijetu histeričnih objava po zidovima i lajnama, oni koji šute su diskretni heroji; oni, naime, bar za jedan glas umanjuju haos i dreku svih oko sebe. To, međutim, ne znači da su se povukli u ilegalu, u unutrašnju emigraciju. Na njih valja računati, kao na crne rupe (bez ikakve metaforske konotacije). Kao što slika svemira nije vjerna bez svijesti o crnim rupama, realna slika društva je nezamisliva bez uzimanja u obzir gravitacije "tihe većine". O tome sam mislio u utorak 23. juna, oko pola sedam uveče, silazeći polako niz Resavsku ulicu. Te večeri je Mario Vargas Ljosa u knjižari Delfi potpisivao svoje knjige, a rijeka njegovih čitalaca slivala se sve od Nemanjine ulice do Studentskog kulturnog centra. Stotine i stotine ljudi, uglavnom mlađih, s knjigama u rukama, čekali su da im ih Mario Vargas Ljosa potpiše. Ljosina popularnost među čitaocima u Srbiji nije politička. Nije se on devedesetih zalagao za srpsku stvar ili srpsko stanovište; naprotiv. Nije njegova popularnost takođe ni estradna, mada on jest dobitnik Nobelove nagrade. Ljudi iz Resavske su slika jednog dirljivog povjerenja u duh i u kulturu. Ima u tom prizoru nečega što podsjeća na legende iz starih vremena, na gostovanje Josifa Brodskog, recimo, u obližnjem Jugoslovenskom dramskom pozorištu s kraja osamdesetih. U prethodnih četvrt vijeka promijenilo se skoro sve, jedna država je nestala, stvoreno je šest novih, ali taj normalni svijet koji posvuda od Ajdovščine do Bitolja samo kap veselja traži, samo malo, malo duha, ukazao se sada u Resavskoj ulici, kao što će se neki drugi put možda ukazati negdje drugdje. I mada Ljosa jest svjetska zvijezda gdje god da se pojavi – od Geteborga do Sidneja – ovakav doček ni za njega nipošto nije nešto rutinski i uobičajeno. Ispisujem ove riječi dok Sunce zalazi, dok se spušta Ivanjska noć. Ima onaj Borhesov stih koji Vargas Ljosa dobro zna, stih koji kaže da samo u Ivanjskoj noći "ulice pamte da su nekoć bile polja". U takvoj noći, kao u onom njegovom naslovu, Vargas Ljosa u Beogradu je arhetipski pripovjedač koji priča, onaj koji je svojim riječima stotinama i hiljadama svojih ovdašnjih čitalaca pomagao da rastjeraju mrak, kao što su ga tjerale riječi epskih rapsoda u davnom djetinjstvu čovječanstva.

Мухарем Баздуљ

Трагедија у три чина
Књига Марлене Шпери показује како је управо Србија (по)служила Западу као својеврстан глобални покусни кунић кад је реч о новим формама „промовисања демократије”
Ишчитавам ових дана књигу Марлене Шпери „Инжењеринг револуције”с поднасловом „Парадокс промовисања демократије у Србији”. Књига је објављена на енглеском у издању штампарије Универзитета у Пенсилванији. Ауторка се већ дуго бави дипломатијом, има двојно (америчко и холандско) држављанство, тренутно ради за УН, а раније је радила, између осталог, за Маршалову фондацију, те за Америчку амбасаду у Хрватској.
Књига је изузетно занимљива, јер не само да се бави начинима на који су стране државе и фондације утицале (односно нису утицале) на политичку сцену у Србији од 1990. до 2012. године него и показује како је управо Србија (по)служила Западу као својеврстан глобални покусни кунић кад је реч о новим формама „промовисања демократије”. Уосталом, пред сам крај књиге ауторка дословно каже како је свргавање Милошевића представљало први успешан пример како отворено пружање финансијске помоћи у сврху демократизације, а не тајне операције које води ЦИА, односно директна војна интервенција, носи лавовски део заслуга у рушењу неког диктатора. У наредних пет година, а на истом трагу, долази до рушења Шеварнадзеа у Грузији, затим до „наранџасте револуције” у Украјини, као и „револуције лала” у Киргистану. Од 2011. године следи „арапско пролеће”, односно низ преврата у арапском свету, које велики западни медији изнова пореде са свргавањем Милошевића.
Књига Марлене Шпери има пет поглавља. Прво и уводно бави се „промовисањем демократије” и пружањем помоћи политичким партијама у иностранству у понешто уопштеном кључу, док се у последњем, петом, износе закључци. Наслови преостала три поглавља, међутим, индикативни су као лаконски описи фаза „промовисања демократије” у Србији: „Одсуство помоћи у Милошевићевој Србији 1990–1996”, „Припреме за промену режима 1997–2000”, те „Промовисање демократије у Милошевићевој сенци 2001–2012”. У најкраћем, у првој фази помоћи противницима режима скоро да уопште није било, што због санкција, што због перцепције Милошевића као фактора мира на Балкану и националистичког имиџа највећег дела опозиције; у другој фази делило се шаком и капом; у трећој је помоћ најпре пружана искључиво проевропским и антинационалистичким снагама, док је према партијама и лидерима с националистичком позадином и са пртљагом учешћа у рату подигнут својеврстан симболички санитарни кордон. То се променило 2008. године након избора после којих је склопљена коалиција ДС-а и СПС-а. На интервенцију Бориса Тадића, Фондација Фридрих Еберт успоставља везе са СПС-ом, затим промовише ову партију по Немачкој и подупире њен захтев за повратак у чланство Социјалистичке интернационале. То је био сигнал завршетка једне ере. Кад после неколико месеци Томислав Николић и Александар Вучић напусте СРС и формирају СНС, страним фондацијама и међународној заједници више неће бити зазорно да сарађују с њима. Они ни раније нису имали проблема са гласачком подршком, него једино с међународним легитимитетом. Кад је то решено, власт је била иза другог ћошка.
У својој књизи Марлена Шпери подвлачи црту и покушава, из перспективе Запада, да извуче закључак који аспекти „промовисања демократије” јесу, а који нису имали успеха, те које лекције из Србије су успешно, а које неуспешно примењене другде у свету. То, наравно, опет подсећа на судбину покусног кунића.
Има Агата Кристи онај сјајан кримић „Трагедија у три чина”, где велики глумац сер Чарлс Картрајт убија троје људи да би могао да ожени девојку у коју је заљубљен, мада је већ ожењен, но жена му је у лудници, а као католик не може да добије развод. Детектив Херкул Поаро има мотив за друго и треће убиство: друга жртва зна за Картрајтов брак, а трећа пак страда као неугодан сведок другог убиства, но мучи га чињеница да за прво убиство не може да замисли никакав мотив. И онда му сине: прво убиство је било генерална проба. Картрајт се, као глумац, није усудио да организује тровање на јавном месту оне жртве коју му је било стало да убије, а да претходно не испроба ствар на фактички случајном узорку.
То је некако најнеугодније осећање које овдашњи читалац стиче након читања оваквих књига. Цео ратни распад Југославије и каснија такозвана транзиција за Запад су у доброј мери били згодан експеримент, чији се закључци после могу применити на „пацијентима” који су им важнији и до којих им је више стало. Не знам шта бива са заморцима који игром случаја преживе лабораторијске експерименте, али чисто сумњам да их пусте на слободу.
*Писац и новинар
Мухарем Баздуљ
објављено: 09.07.2015

No Country for Old Man wrote:

William Murderface wrote:Pa potgao je Poraoa jer drugačije nije mogao da poentira, argumenata nema, ovo što on tvrdi, ne piše u knjizi koju prikazuje, a smisao je ionako konspirološko oslobađanje lokalnih igrača od odgovornosti za raspad Jugoslavij - svi smo samo marionete u rukama velikih sila, pa stoga ne možemo biti ni odgovorni. Usput se baci čitocu Politike dobaci ono što ovaj uvek najviše voli da čuje ' da su 5. oktobar sproveli strni plaćenici i domaći izdajnici, i eto tako.

Sto je najgore, Bazdulj se u ovom tekstu nesto narocito i ne trudi oko doticne teze - ona se izmedju njega i njegovih citalaca naprosto podrazumeva, u pitanju je davno uspostavljeni aksiom.

Muharem Bazdulj: Jugoslavija je samo u komi
Ranko Pivljanin | 12. 07. 2015. - 18:59h | Foto: A. Dimitrijević | Komentara: 1
Muharem Bazdulj svojim tekstovima često uzburka balkansku žabokrečinu - nervira nacionaliste braneći Jugoslaviju, a revizioniste istorije braneći Principa i mladobosance.

Beograd je prestonica bivše imperije
Dvadeset godina je od zločina u Srebrenici. Obeležavaju je rezolucije, prepucavanja, zloupotrebe...?
 
- Srebrenica je definitivno najzlokobnija deonica u našim ratovima devedesetih. Ako pogledate “Bosansku knjigu mrtvih”, koju je uradio Informativno-dokumentacioni centar iz Sarajeva gde su žrtve pobrojane na najprecizniji i najpouzdaniji način, vidite da u ratu u Bosni dotad postoji neka logika, brutalna, ali logika. U prva tri-četiri meseca rata srpske snage vrše krvavo etničko čišćenje u istočnoj Bosni i Potkozarju, mnogo je bošnjačkih civilnih žrtava u Zvorniku, Višegradu, Prijedoru itd. Nakon toga dolazi do jačanja Armije BiH i vodi se manje-više pravi rat u kome uglavnom ginu vojnici na sve tri strane, dok 1995. godine sve ukazuje na to da je mir na pragu. I upravo tada, u samo nekoliko dana jula biva ubijeno oko 8.000 muškaraca i dečaka. Čini mi se da bi do famoznog pomirenja i normalizacije došlo mnogo lakše da je ceo rat bio isti kakav je bio samo da nije bilo Srebrenice. Ovako je mnogo teže. Ne mislim da normalizacija može da dođe kao posledica bilo kakve rezolucije i deklaracije. To je postupan proces kroz koji različiti ljudi prolaze različitim brzinama. Ima onaj dobar engleski stih koji otprilike kaže da ljudi polude kolektivno, ali se oporavljaju samo jedan po jedan.
 


Vi ste se, kao rođeni Travničanin, doselili u Beograd, a niste ostali u Sarajevu ili otišli u Zagreb. Zašto je vaš izbor bio srpska prestonica?
 
- Ja sam studirao u Sarajevu i živeo tamo godinama nakon studija. Takođe, devedesetih sam nekoliko meseci živeo u Zagrebu. Objavio sam neke knjige i u Sarajevu i u Zagrebu. Nakon što sam početkom dvehiljaditih počeo češće da dolazim u Beograd i da pišem za beogradske medije i objavljujem knjige kod beogradskih izdavača, a naročito nakon što sam osetio ritam grada i krenuo intenzivnije da se družim s nekim ljudima, jednostavno mi se ukazalo da mi je mesto ovde. Tu se najprijatnije osećam. To je najveći grad u kome se govori moj jezik, tu živi najveći broj ljudi koji voli da čita ono što napišem.
 

Pisana reč je obezvređena   Vi ste pisac i novinar. Dosta njih iz obe profesije se ne mogu podičiti angažmanom, naročito u periodu građanskog rata. Kakvo je stanje danas?   - Pisana reč, generalno i književnost i novinarstvo, ima veću moć u totalitarizmima nego u demokratiji. Kod nas je u poslednje vreme pisana reč žestoko obezvređena. Možda je to dobro?

A na kom jeziku pišete?
 
- Kad u katalozima pominju moje tekstove, negde stoji da pišem na bosanskom, negde na srpskom, a negde na srpsko-hrvatskom, a da mene niko nije pitao kako bih ja to nazvao. To je neka vrsta arbitrarne odluke neke instance za koju ne znam ko je ovlastio da presuđuje. Ja nemam problem ni sa jednom od tih odrednica, ali smatram da je lingvistički najtačnije nazvati taj jezik srpsko-hrvatskim.
 
Razlike i sličnosti između Beograda, Sarajeva i Zagreba?
 
- Sve su to danas glavni gradovi svojih zemalja, ali Beograd je nešto više, nešto sličnije Istanbulu ili Beču, možda zapravo i jedini ozbiljan grad između Istanbula i Beča, prestonica bivše imperije. Beograd je širi i šareniji, ilustracija one Marksove da kvantitet stvara kvalitet.
 
Na nekim forumima su vas u Bosni nazivali “novim srpskim igračom”, oni koji su vas branili znali su da kažu kako ste žrtva sarajevskih patriotsko-ćepenačkih zavera. Šta je istina?
 
- Ne mislim zapravo da sam žrtva bilo kakve zavere. Ako su razni anonimci s interneta skloni teorijama zavere i paranojama, ne znači da i ja treba da budem paranoičan. Ja pišem za novine već skoro punih dvadeset godina i stavovi su mi sve to vreme bili konzistentni. Takođe, kroz sve to vreme bilo je raznih budala koji su me nazivali ovim ili onim. Ali neka ih. Štono kažu, za dobrim se konjem prašina diže.
 

Ljudi polude kolektivno, leče se jedan po jedan

Često pišete i polemišete na temu bivše države Jugoslavije koja se sad zove region! Kako je vi zovete, doživljavate...?

- Meni je Jugoslavija domovina. Ja sam se rodio u Jugoslaviji, stekao jugoslovensko državljanstvo i meni su i ta država i to državljanstvo bili dobri dok mi neki idioti nisu razvalili domovinu. Ne volim reč “region” u tom kontekstu. To su oni seljački eufemizmi, kao kad sujeverni ljudi za rak ne kažu rak nego kažu “ono najgore”. Ne znam čemu to, osim ako i Jugoslaviju ne doživljavaju kao neki tumor.
 
Pozivajući se na neke stihove Lorensa Darela, u kojima je ustvrdio kako je Sarajevo nastalo iz eha pucnja pištolja, vi ste rekli da nije Sarajevo, ali jeste Jugoslavija. Da li je nešto što je nastalo u ehu pucnja moralo i da nestane u pucnjavi?
 
- Nije moralo. Nije moralo ni da nestane uopšte, a naročito nije moralo da nestane u pucnjavi.
 
Da li je Jugoslavija leš koji se sporo hladi?
 
- Kažete leš! U jednoj Kišovoj priči spominje se jevrejski običaj da pre sahrane rabin šapne pokojniku u uvo: Znaj da si mrtav. Mnogi se jako trude da sami sebe uvere u to da je telo koje se sporo hladi zaista mrtvo. Ako se tako sporo hladi, možda i nije leš? Možda je samo u komi?
 
Vi niste imali dilemu po pitanju Sarajevskog atentata, Principa i mladobosanaca. Stogodišnjica događaja je donela kontroverze i različita tumačenja?
 
- Ljudi svesni istorijskih činjenica tu i nisu mogli imati dilema. Nova tumačenja su posledica novih interesa. Ipak, čini mi se da je većina ljudi ipak ostala svesna toga da je Mlada Bosna bila progresivna, revolucionarna, emancipatorska, svejugoslovenska organizacija. Drago mi je da takva interpretacija ostaje prisutna ne samo kod nas nego i šire.
 
Bosni kao da je suđeno da visi negde između. Jednom ste napomenuli da je tamo na delu autistična politika, ima li nade za tu zemlju?

- Moglo bi da bude nade, barem koliko i za ostale zemlje zapadnog Balkana koje su još izvan EU kad bi sve tri BiH etničke elite smogle snage i pameti da bar malo razmišljaju izvan puke dnevnopolitičke pragme. Prateći, međutim, tu scenu godinama, čini mi se da postoji veliki problem s tzv. ljudskim faktorom. Kao da nema političara koji bi se usudio da imalo dugoročno razmišlja.
 
Ko su ljudi koji na Balkanu vode politiku, na šta te podsećaju i kuda nas vode?
 
- Nekad mi se zaista čini da su oni proizvod negativne selekcije. Pomislim često da bi ljudi birani na lutriji, birani metodom slučajnog uzorka sa ulice, iz tramvaja, iz telefonskog imenika, radili bolje i uspešnije. Nigde nikog ko bi i pokušao da vodi ozbiljnu i odgovornu politiku; sve sami demagozi i menadžeri srednjeg nivoa.
 
Verovatno ste pratili šta se događa u Grčkoj. Koliko u svemu ima istinske revolucionarnosti i koje će biti posledice?
 
- Čini mi se da je Cipras tek kad je osvojio vlast na izborima, shvatio u kakvu se igru upustio. Cela ta njegova priča jeste malo u žanru David protiv Golijata, pa bi, barem žanrovski gledano, on mogao da pobedi. Samo što bi bilo dobro da ta pobeda, da se malo vratimo iz biblijske u antičku metaforiku, ne bude Pirova.