Move over Ištvan - here comes Bazdulj!

Колумна недеље

ИЗМЕЂУ КРАЈНОСТИ

Кад заборавиш ЈУЛ
Војислав Шешељ и Мира Марковић у улози кастинг менаџера, или зашто се све мора променити да би све остало исто

Постоји једна карактеристика овдашњег менталитета о којој се често разглаба у различитој публицистичкој литератури, као и у кафанским и уличним разговорима, а коју бисмо могли прозвати „негативном селекцијом”. Сви смо хиљаду пута чули за такве приче: универзитетски професор при избору асистента не бира најбољег студента и кандидата јер се боји да ће овај у скорије време да засени његову научну звезду и помрачи му харизму и славу па бира полтрона и медиокритета, и тако даље, и томе слично. Таква „после мене – потоп” стратегија из перспективе целог друштва је погубна. Уместо прогреса и напретка обезбеђује стагнацију и мочвару.
Шампиони такве стратегије по правилу су политичари. Страхујући увек од „ножа у леђа”, од „гује у недрима”, окружују се неспособним послушницима, па је њиховим странкама, кад из овог или оног разлога изгубе дугогодишњег председника, готово гарантована маргинализација. У јавности је већ нотирано да је један од ретких изузетака у овом смислу заправо Војислав Шешељ. Има мали милион његових негативних особина, али му се не може оспорити вештина у кадровској селекцији. Уосталом, четири формално (а делом и неформално) најмоћније особе у Србији данас изишле су из његовог шињела: Александар Вучић, Томислав Николић, Маја Гојковић и Јоргованка Табаковић. Није Шешељ, међутим, једини страначки лидер из деведесетих који се показао као солидан кастинг менаџер. Како време пролази, све је јасније да данашњом Србијом, уз Шешељеве кадрове, владају и кадрови једне кастинг менаџерке која је данас у егзилу. Мислим, наравно, на Мирјану Марковић, оснивачицу Југословенске левице.
Ако четворо побројаних добро симболишу квалитет Шешељевог кастинга, ред је да на сличан начин персонификујемо и јуловски кастинг чија друштвено-политичка тежина данас, дванаест година након формалног распуштања партије и више од двадесет након њеног оснивања, није мања него у време кад је ова партија била део владајуће коалиције. Четири имена се намећу сама од себе: Александар Вулин, Жељко Митровић, Зоран Чичак и Љубиша Ристић. Те четири приче су, наравно, различите, али су истовремено и комплементарне. Вулин као актуелни министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања те лидер Покрета социјалиста у оперативном смислу најдиректније наставља јуловску линију. Владајућа позиција његовог Покрета социјалиста и њега лично директна је последица предизборне коалиције с најјачом партијом, док им је самостална снага унутар бирачког тела занемарива. Жељко Митровић и Зоран Чичак нису директно политички ангажовани, али су обојица снажно присутни у јавности. Обојица одговарају оном профилу ЈУЛ-ових кадрова који у једној фрази сугестивно описује социолог Слободан Антонић, успутно помињући Југословенску левицу у својој рецентној књизи о Милошевићу: „Пословни људи, жељни да се лакше докопају каквог државног монопола или какве увозне-извозне повластице”. Митровић је медијски магнат чија империја је, по општој перцепцији, унутар сфере електронских медија кључни пропагандни сервис актуелне власти. Чичак је бизнисмен који је пре седам-осам година купио „Крушик”, а данас је председник „Аргонаутс групе” и домен су му „безбедносна аналитика, израда и процена политичких ризика, предвиђања политичких процеса и профилирања личности политичара”. Поједини медији га представљају и као „утицајног твитераша” чији су ставови „здраворазумски” и критички настројени према владавини Александра Вучића. То је било довољно да га учини либлингом једног истакнутог серкла унутар београдске чаршије, оног који функционише по геслу: Добар си, без обзира на све, само ако си против Вучића.
Напослетку долазимо до Љубише Ристића, углавном омраженог унутар тог истог серкла, мада је непознато да се овај икад и игде позитивно изјаснио о Вучићу. Ристић је овде, наравно, посебан случај јер је заправо једини чија је позиција фактички много инфериорнија и маргиналнија него током деведесетих. Такође, он је једини међу побројанима који је идеолошки и био и остао и Југословен и левичар, тако да му номинално и јесте било место на челу странке с таквим именом, само што суштински та странка није била вредна тог имена јер није била ни заиста југословенска ни заиста лева. А ипак, и такав маргинализовани Љубиша Ристић као фигура има снажан политичко-симболички ореол. Потврђује то и вест која се могла прочитати ових дана о припремама за позоришну представу „Комплекс Ристић” у режији Оливера Фрљића која ће премијерно бити изведена у оквиру овогодишњег Битефа.
Фрљићева уметничка инспирација овде је јасна те се представа о Љубиши Ристићу поетички сасвим добро уклапа у његов опус, да и не говоримо о чињеници да је сам Фрљић као режисер вероватно најаутентичнији наследник ристићевски схваћеног театра. Премијера на Битефу, међутим, ствара ту врло специфичан контекст. Сам Фрљић изјављује неки дан да је Љубиша Ристић у Србији „једина жртва једне врсте неформалне лустрације”. То је углавном тачно (можда би тачније било рећи једна од две-три жртве, а не баш „једина”, али да сада не улазимо у детаље), но ту неформалну лустрацију спровео је управо чаршијски серкл у чијој орбити је и Битеф, серкл који ће својим љубимцима опростити и већа непочинства од оних за која је Љубишу Ристића и теоретски могуће оптужити.
Петнаест година после петог октобра, скоро целокупна српска јавна сцена, па и кадрови ЈУЛ-а који на њој играју важне роле, представља егземпларну илустрацију дубинске тачности оне реплике с краја Лампедузиног „Гепарда” како се „све мора променити, да би све остало исто”. То је, чини се, и права друштвена функција фамозне транзиције: опстанак исте елите, уз промену идеолошког оквира. Кад заборавиш ЈУЛ и све се деси и прође, кренуће се из почетка; све исто, само мало горе.
Мухарем Баздуљ
објављено: 14.06.2015

KOLUMNE
Dalmacija nosi lanac oko vrata







0
inShare

16.06.2015. | PIŠE: Muharem BAZDULJ
Jedan od najproduktivnijih, najcjenjenijih, najeklektičnijih kolumnista (post)jugoslovenskog istorijskog prostora, autor koji je pisao ili piše ne samo za gomilu medija na centralnom južnoslovenskom prostoru BiH, Crne Gore, Hrvatske i Srbije, prostoru na kojem se govori isti jezik, ma koliko ga različito nazivali, nego i u Sloveniji, primjerice, gdje se njegovi komentari prevode na slovenački, zglajzao je na domaćem terenu. Tekstovi Borisa Dežulovića svake nedjelje se pojavljuje, između ostalog, u Sarajevu (baš kod nas, u Oslobođenju), kao i u Zagrebu, Ljubljani te Splitu, njegovom rodnom gradu. Tamo Dežulović piše - odnosno, doskoro je pisao - za Slobodnu Dalmaciju. Prije nekoliko dana, Dežulović je primio telefonski poziv iz centrale pomenutog splitskog dnevnika. U razgovoru su ga obavijestili da prekidaju saradnju s njim, odnosno da više neće objavljivati njegove kolumne. 

Povod za raskid saradnje jest skorašnja pravosnažna presuda Županijskog suda u Splitu prema kojoj je Slobodna Dalmacija dužna da uplati po petnaest hiljada kuna za desetoro tužilaca (što će reći, ukupno stotinu i pedeset hiljada) zbog Dežulovićevog teksta "Za njih bi bilo bolje da Bog ne postoji" jer je taj tekst, po sudskoj ekspertizi, "povrijedio čast, ugled i dostojanstvo" navedene desetorke. Odmah poslije ovakve odluke uprave splitskog dnevnika, saradnju sa Slobodnom Dalmacijom demonstrativno su otkazali Jurica Pavičić i Ante Tomić. Radi se zaista o hvalevrijednom činu solidarnosti, jer su i Pavičić i Tomić, kao i Dežulović uostalom, stalno zaposleni u koncernu Europapress Holding, koji je vlasnik Slobodne Dalmacije što znači da njihov čin definitivno nije lišen hrabrosti jer može potencijalno da ugrozi i njihov izvor egzistencije. To se, međutim, ne može reći za teatralno "supotpisivanje" Dežulovićevog teksta od strane nekoliko desetaka (uglavnom) javnih ličnosti. To "supotpisivanje" ima otprilike jednaku težinu kao "like" na Facebooku, odnosno predstavlja surogat bilo kakvog stvarnog djelovanja. Da se neko dosjetio ideje bojkota Slobodne Dalmacije, odbijanja davanja izjava i intervjua, to bi, makar suštinski takođe trivijalno, nosilo barem simboličku težinu, ovo je pak podrška koja "supotpisnike" ne košta apsolutno ništa. (Da se ovdje ne bavimo činjenicom da na tom spisku, uz dosta časnih ljudi, postoji i nekolicina onih čiji likovi i djela baš i ne tjeraju koliko-toliko objektivnog posmatrača da povjeruje u njihovu posvećenost vrijednostima slobode govora i slobode štampe.) 

Hrvatsko novinarsko društvo već je kritikovalo Slobodnu Dalmaciju jer nije stala iza svog autora. Ima, međutim, nečeg i pomalo nelogičnog u ovakvom opravdavanju Dežulovićevog otkaza, što je uostalom primijetio i sam Dežulović. Otkaz sam po sebi ne mijenja presudu i neće redakciji uštedjeti nikakav novac. Imajući u vidu ukidanje kolumne koju je godinama ispisivao Davor Krile te skorašnje angažovanje Tihomira Dujmovića, radikalno desnog komentatora, čini se da Europapress Holding, u kontekstu očekivane pobjede Karamarkovog HDZ-a na idućim izborima u Hrvatskoj, pokušava Slobodnu Dalmaciju tržišno da pozicionira kao "patriotsko" glasilo.

Širom ex-Yu prostora, u posljednjih nekoliko mjeseci promoviše se knjiga Borisa Pavelića "Smijeh slobode: Uvod u Feral Tribune". Embrion Ferala nastao je onomad upravo unutar Slobodne Dalmacije kao novinske kuće, a Boris Dežulović bio je jedan od trojice njegovih kreatora i osnivača, ravnopravan dio "Viva LuDež" trojstva. Na promocijama se, između ostalog, oplakuje smrt i nestanak "zlatnog doba" nezavisnog novinarstva. Ima nečeg prokleto simboličkog u činjenici da se Boris Dežulović bio vratio u Slobodnu Dalmaciju samo da bi dobio otkaz. Razlaz Ferala i Slobodne Dalmacije desio se zbog otpora nacionalizmu i šovinizmu s jedne strane i njihove apologije s druge. Taj je razlaz u to vrijeme, međutim, bio ideološki, pa i moralni. Današnje pristajanje Slobodne Dalmacije uz desničarsko-patriotski narativ mnogo je više tržišno nego ideološko. Da na predsjedničkim izborima nije pobijedila Kolinda Grabar-Kitarović, odnosno da se ne očekuje pobjeda HDZ-a na parlamentarnim, otkaza vjerovatno ne bi bilo, čak i da se desila ista presuda Županijskog suda. U tom smislu, ima nečeg licemjernog u krokodilskim suzama čitalačke publike za zlatnim dobom nezavisnog novinarstva.

Cijela gomila medijskih projekata - što novina i časopisa, što internetskih portala - koji su okupljali vodeća imena ovdašnjeg žurnalizma nije uspjela da opstane na tržištu zbog nevoljkosti publike da finansijski participira u održavanju takvih medija, bilo kupovanjem na kioscima, bilo plaćanjem nekakve online pretplate. U takvoj situaciji, kad redakcije zavise od vanjskih prihoda, bilo marketinških, bilo fondovskih, bilo državnih, kompromisi su nužni, a kompromisi se često lome baš preko leđa autora.

Tu nema slobode i tu se obično ne može izgubiti ništa osim svojih okova. Svaki autor se pojedinačno bori za svoju slobodu, do svoje vlastite mjere, sve do jednom, sve dok se lanac ne zategne. Dalmacija nosi lanac oko vrata, ali nije jedina.