Move over Ištvan - here comes Bazdulj!

Kad smo već kod Politike, mislim da te verovatno s pravom mnogi doživljavaju kao osobu blisku sadašnjoj urednici Ljiljani Smajlović. Kakva su tvoja iskustva u radu s njom?

Mislim da je ona trenutno i apsolutno, sada, nakon ove smjene Zorana Panovića, na koju sam gnijevan, bez ikakve konkurencije najbolji urednik dnevnih novina u Srbiji. Zapravo, uopšte jedini ozbiljan urednik dnevnih novina u Srbiji. Dakle, da se razumijemo, ja sam radio i tri godine u sarajevskom Oslobođenju kao zamjenik glavne urednice i mislim da ne postoji u novinarstvu operativno zahtjevniji posao od uređivanja dnevnih novina koji zahtijeva, uz jednu potpuno fanatičnu posvećenost profesiji, isto tako potpuno zanemarivanje privatnog života i zanemarivanje nekog, banalno govoreći, svakodnevnog hedonizma. Moraš biti, ono što bi rekli, potpuni radoholičar teške kategorije. To je, naravno, jedan uslov. Drugi uslov je jedna vrsta profesionalne veštine, sposobnosti, ako hoćeš ljubavi za posao i umijeća rada s ljudima, jer u dnevnim novinama moraš raditi s najmanje desetinama ljudi, a to znači sa isto toliko sujeta. Mislim da to Ljiljana Smajlović radi odlično.

Ipak, pored svi tih radoholičarskih i menadžerskih sposobnosti, smatraš li da je za urednika važno da ima i integritet?

Pa naravno da mislim da je potreban i integritet. Ali nisam čuo neku vjerodostojnu i za mene uvjerljivu kritiku njenog integriteta.

Evo, dok druge optužuje za primanje američke pomoći, zaboravlja da napomene da je godinama bila istaknuti saradnik američke fondacije Ireks, da je dobila američke stipendije, da njeni novinari dobijaju strane stipendije i grantove. U vezi sa samom Politikom, ne znamo vlasničku strukturu i druge stvari. Meni se čini da tu nema baš nekog prostora za integritet.

O tome, zaista, isto tako ne znam ništa sem onoga što sam mogao da pročitam u medijima, uključujući i Politiku. Ali ne mislim da glavna urednica ili ostali zaposlenici imaju veze s tim zamešateljstvom koje je nastalo.

ПОГЛЕДИ

Некако с пролећа 2020. године

Уз свест да ове изборе сигурно губе, озбиљне опозиционе странке морале би већ почети да се припремају за изборе 2020.

Аутор: Мухарем Баздуљчетвртак, 14.04.2016. у 08:15

Био сам недавно у Загребу и тамо с пријатељицом расправљао о ондашњој политичкој ситуацији. Она је левичарка и неописиво је бесна на филоусташке сентименте у новој власти Републике Хрватске, али је на претходним изборима апстинирала и упркос свему се не каје због тога. Каже да једноставно није имала за кога да гласа. Питао сам је зашто није гласала за СДП. Рекла је како за њу није проблем што СДП, ето, није права левица, него начин на који су се понашали док су имали власт, сва та бахатост и дезавуисање сваке критике примедбом да је стање још и добро у поређењу са оним које су они затекли. Насмејала се и рекла: То је као у оном вицу кад четрдесетгодишњакиња дође код гинеколога. Рекао сам да не знам тај виц. Иде овако: Четрдесетгодишњакиња дошла код гинеколога и он јој после прегледа каже да је с њеним здрављем све у реду, али да има једно приватно и индискретно питање. Он случајно зна да је дама већ у трећем браку, па како је могуће да је још увек virgo intacta, односно девица. Знате докторе, каже она, мој први муж је био Француз и њега сам у том смислу интересовала само орално и анално, а други муж ми је био Босанац који је мислио да жена треба да ти кува, пере и пегла, док секс имаш са љубавницама. Добро то, прекида је доктор, али ви сте већ четири године у браку са државним министром из СДП-а. Ех, докторе, вели жена, па знате какви су они, овај мој се само жали што ови пре њега нису ништа урадили.

Виц се у Хрватској, наравно, препричава у контексту локалне политичке ситуације, али је заправо универзалан и СДП се може заменити било којом владајућом странком у било којој земљи која на сваку критику о јаловости властите владавине одговора критиком својих претходника који, ето, ништа нису урадили. Иако су СПС и СНС преузели власт у Србији још 2012. године, маневар са ванредним изборима 2014. и премијерском рокадом помогао је актуелној власти да барем у делу јавности остави утисак да влада тек две године. Предстојећи ванредни избори то ће, међутим, променити. Очекује се да ће се власт поново формирати око СНС-а и они тада неће моћи да критикују своје претходнике јер би то значило да критикују сами себе. То је заправо једина сигурна добит коју опозиција може да очекује од ових избора.

Већ је много коментатора устврдило да су ови избори само припрема за председничке који ће се одржати идуће године. Поједини – Миша Ђурковић, рецимо – тврде да ће уз председничке изборе 2017. „највероватније опет ићи и нови парламентарни“. Мислим да то није изгледно. Као што врч иде на воду док се не разбије, тако и трик са ванредним изборима има ограничен рок трајања. Идућа влада ће – уз евентуалне реконструкције – владати до пролећа 2020. године.

Психолози из женских часописа баратају оном бизарном једначином по којој је после изласка из дуге везе потребно да прође половина времена проведеног у вези да би се раскид преболео. Банално говорећи, после везе од две године пати се годину дана. Политичари би морали да буду спремни на неку варијанту ове релације, односно да буду свесни да ће им често бити потребне две године у опозицији за сваку годину у власти. Уосталом, управо је Александар Вучић човек са огромним опозиционим стажом. Уз свест да ове изборе сигурно губе, озбиљне опозиционе странке морале би већ почети да се припремају за изборе 2020. Оне се, међутим, листом троше у блесавим и тривијалним краткорочним надгорњавањима тако да се доима скоро извесним да нико од актуелних опозиционих лидера ни 2020. године Вучићу неће моћи ништа.

Ипак, то не значи да он мирно може да очекује како ће сигурно да влада још осам или дванаест година. Ако још нема опозиционог лидера који га може победити, не значи да га неће бити, само што тај који за четири године може освојити власт није било ко за кога сте већ чули или барем није неко за кога знате у политичком контексту. Тај неко не може бити потрошени кадровик нити олињали бирократа, медиокритет са неколико десетина наштребаних фраза. Тај неко не може бити помодарска копија лидера Сиризе или Подемоса који би појам „социјалне правде“ користио на исти начин на који десничари користе национализам. Тај неко ће морати да понуди искрену и аутентичну политику са конкретним локалним решењима за конкретне локалне проблеме и мораће избрисати цинизам циничних, укинути апатију апатичних, уништити хејт хејтера, мораће гомилу очајних и отуђених појединаца убедити да представљају заједницу односно друштво и да су они сами ти које су све време чекали.

Писац и новинар