Move over Ištvan - here comes Bazdulj!

ostap bender wrote:

uskok i ajduk wrote:Добро, Остапе, узми овако... Ако он и ја, независно један од другог, он муслиман, ја православан, размишљамо на исти начин (а нисмо преписивали од неког заједничког ауторитета) онда значи да ту има нешто. Није све само пука фантазија. (мада допуштам могућност да Баздуљ чита интелектуалне форуме и да понешто преписује  )

stvarno sta ima logicnije za postizanje jedinstva od paganskog pan-slovenstva u oblandi malogradjanstine? to do sada niko nije probao. kada se tako ujedinimo idemo da krademo stoku ilirima i neveste dacanima.

pri tome ne potcenjuj sebe. ti si konzistentan mislilac za bazdulja.

uskok i ajduk wrote:

ostap bender wrote:


stvarno sta ima logicnije za postizanje jedinstva od paganskog pan-slovenstva u oblandi malogradjanstine? to do sada niko nije probao. 

А па није он заговарао повратак паганизму, него је приказао жесток интелектуални дуел два равногорца. Мустафа Мулалић члан Дражиног врховног штаба, доживео је да га саборaц прозива у погледу повратка "вери прађедовској", а овај је интелектуално узвратио, да је Перун свима њима "вера прађедовска". Концепт је много сложенији и савременији, као што рекох: секуларно грађанско друштво + потенцирање заједничког идентитета (језик пре свега) а не потенцирање разлика (институционалне религије).

vilijam kakogod wrote:to što pišeš neki sublimat dominantne ideologije.

То вечито понављаш као да си у служби (нео)колонијалних сила, па је читав твој свет подељен на некакав "доминантни српски национализам" и на оно што се "супротставља доминантном национализму", а у национализам сврставаш ама баш све што није или анационално или антинационално.   Да си рекао да је све национално доминантно, та теза би имала какву-такву одрживост, (што је статистички логично да у земљи Срба најчешће буду националне теме) међутим ти неком магијом све национално претвараш у националистичко, и онда још налепиш етикету доминантно  (ту се завршава твоја методологија у анализирању друштвених појава). Ово што Мухарем Баздуљ заступа јесте национална прича, али је јако далеко од доминантне, том причом навлачи мржњу на себе свих могућих колектива (па и овог овде), готово свих интелектуалних кругова, центара моћи, итд. Ови у служби колонијалних сила, типа Весне Пешић, рећи ће му отворено да је издајник Бошњака (а то ће му рећи и лидери Бошњака), а Срби ће му замерити што их прозива да су не само некоректни према муслиманској мањини, него да се били изразито некоректни и према муслиманима који су се својом вољом опредељивали као Срби (а да нису хтели да промене веру). Та прича да Срби имају више религијских идентитета, и да сваки треба поштовати, међу грађанским интелектуалцима није никада била доминантна, а мислим да је Баздуљ први мејнстрим колумниста који скреће пажњу на то.

Зли дуси
Има нечег болесног у атмосфери у којој се Ољи Бећковић сугерише да би Славиши Лекићу требало да опрости што ју је тукао јер су обоје данас, ето, „против Вучића”. Има нечег неизрециво одвратног у цвркутању таквог јата
Аутор: Мухарем Баздуљсубота, 19.12.2015. у 22:00
Има негде у „Травничкој хроници” духовита досетка која вели да није највећа будала онај ко не зна да чита него онај ко верује да је све што је написано истина. На сличан начин могло би се приметити да не види најслабије онај ко има премало информација него онај ко их има – превише. За астигматизам због кога највећи део овдашњих политичких аналитичара потпуно погрешно процењује ситуацију крива је огромна количина бесмислених информација које покушавају да процесуирају погрешно им учитавајући смисао. Наоко парадоксално, уз упућеност у преобиље тривијалних актуелности, руку подруку иде потпуно непознавање историјски сличних ситуација и могућих аналогија са догађајима с политичких сцена других земаља, чак и из најближег суседства Србије.
Рецентна прича о „државном удару” у том смислу би могла да послужи као савршена студија случаја. Подсетимо, у медијском рату између Пинка и „Информера” с једне, односно „Курира” с друге стране, покренут је и спин о могућем „државном удару”. Потезане су тешке речи, поједини новинари су прозивани и довођени у везу с наводним „државним ударом”. Они су се опет доста невешто бранили, а аналитичари су тврдили како је цела ова ситуација у двадесет и првом веку могућа само у Србији.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ

plachkica wrote:Možda je smisao u štampanom izdanju?

Nebojša Krstić ‏@Krle22 1h1 hour ago Republic of Serbia
Pročitajte "Zle duhe" Muharema Bazdulja u @PolitikaJavlja, tekst govori o vama, učesnicima verbalnog saobraćaja na društvenim mrežama.

Избор традиције
Нема те силе која може да помири Милана Недића и Слободу Трајковић, двадесетчетворогодишњу студенткињу и вереницу Иве Лоле Рибара, коју је Недићева полиција ухапсила и пребацила у Бањички логор где је заједно с родитељима, братом и сестром угушена у гасној комори
Аутор: Мухарем Баздуљчетвртак, 24.12.2015. у 08:15
Вози ме летос знанац кроз Праг па ми говори како се зове која улица и објашњава по коме или по чему је добила име, ако су ми личност или догађај непознати. Занимљиво ми је како Праг, рецимо, још увек има Улицу југословенских партизана. У тренутку док улазимо у једну широку улицу добацује како се она зове по 5. мају, односно датуму кад је у Прагу подигнут устанак против нацистичке окупације. Која је то година, питам: четрдесет прва или четрдесет друга? Он се смеје, мисли да се шалим. Кажем да питам озбиљно, па он одговари да се то десило 1945. Чекај, прекидам га, хоћеш да кажеш да је Хитлер био већ данима мртав кад је у Прагу подигнут устанак против нациста, а он потврђује.
После сам мало истражио ствар. Испоставило се да је устанак заиста подигнут тек 5. маја 1945. У целој причи је можда најапсурдније то што су Немци и у време док су их савезници свуда немилосрдно газили успели да угуше тај устанак и то за само три дана. Устаници су поражени 8. маја, а већ сутрадан Црвена армија је ослободила Праг.
Не волим приче о националним карактерима и менталитетима и бизарни су ми стереотипи према којима су Срби, ето, листом слободарски настројене бунџије, док су Чеси облапорни хедонисти којима је само до пива. Историјски контексти су увек одвише различити да би се могле повлачити директне аналогије. Уосталом, не треба никад заборавити на атентат на Хајдриха који су починили чехословачки антифашисти Јозеф Габчик и Јан Кубиш, а након чега су нацисти у одмазди починили масакр у Лидицама.
У историји сваког народа постоје различите тенденције, а сваки народ у сваком тренутку бира на коју од тих тенденција ће да калеми своју будућност. Зато је Ренан и рекао како је нација „свакодневни референдум“. Без обзира што су се на устанак против нациста дигли тек четири дана пре коначног пораза Трећег рајха, Чеси свој идентитет темеље на борби за слободу и на антифашизму. Уосталом, из захвалности на доприносу оствареној слободи чешког народа, војник Франтишек Лебл је запамтио место тајног гроба Гаврила Принципа. Из исте захвалности су његови посмртни остаци уз све почасти враћени у Југославију. Из исте захвалности је Масарик поклонио прелепу зграду уз сам Карлов мост за амбасаду Краљевине Југославије. Успут, у тој згради је данас амбасада Републике Србије.
Кад Љубиша Ристић ових дана коментаришући најаву рехабилитације Милана Недића огорчено каже како је „једини стварни континуитет у историји Србије била и остала сарадња са окупатором“ то се још увек може читати као уметничка хипербола. Ристић је, међутим, сасвим у праву када каже да разлог за рехабилитацију није ревизија историје већ оправдавање данашњих квислинга и њихове сарадње са окупатором додавши: „Устанак и борба за независност у нашој историји је само инцидент који ћемо касније окривљавати за наше невоље и чиме ћемо оправдавати оне који стрељају ђаке у Крагујевцу или бомбама убијају новинаре РТС.“
Евентуална рехабилитација Милана Недића била би коначан печат на истинитост Ристићевих речи. Јер колико год да је погрешна и рехабилитација Драже Михаиловића, она се не може изједначити са рехабилитацијом Недића. Михаиловић никада идеолошки није био антифашиста, али се његове снаге барем неко време јесу бориле против окупатора. Његове снаге јесу починиле ратне злочине, али он се никад није клањао пред Хитлером као Недић.
Рехабилитацијом Недића Србија би изабрала традицију сарадње са окупатором. И није да се за избор те традиције последњих година ударнички не агитује у медијима и јавности. Труби се о томе како је Гаврило Принцип скупо коштао Србе и Србију, како је 27. март био злочиначка британска ујдурма, како је Аустро-Угарска била баш супер, како не може шут с рогатим, и тако даље, и томе слично.
Међу јужнословенским тоталитаристима постоји тај култ каудиља Франка који је измешао кости републиканаца и ројалиста у сврху помирења шпанског народа. На тај начин је и Туђман хтео да мири хрватске партизане са усташама. Нема, међутим, те силе која може да помири Милана Недића и Слободу Трајковић, двадесетчетворогодишњу студенткињу и вереницу Иве Лоле Рибара, коју је Недићева полиција ухапсила и пребацила у Бањички логор где је заједно с родитељима, братом и сестром угушена у гасној комори. Био је 9. мај 1942, тачно три године пре Дана победе.
Не може, Србијо, и Недић и Слобода. Бирај.
Писац и новинар

A nation is therefore a large-scale solidarity, constituted by the feeling of the sacrifices that one has made in the past and of those that one is prepared to make in the future. It presupposes a past; it is summarized, however, in the present by a tangible fact, namely, consent, the clearly expressed desire to continue a common life. A nation's existence is, if you will pardon the metaphor, a daily plebiscite, just as an individual's existence is a perpetual affirmation of life. That, I know full well, is less metaphysical than divine right and less brutal than so called historical right. According to the ideas that I am outlining to you, a nation has no more right than a king does to say to a province: "You belong to me, I am seizing you." A province, as far as I am concerned, is its inhabitants; if anyone has the right to be consulted in such an affair, it is the inbabitant. A nation never has any real interest in annexing or holding on to a country against its will. The wish of nations is, all in all, the sole legitimate criterion, the one to which one must always return.