Агорафобија
Сличност између најгласнијих таблоидних апологета овог режима и оних који га најстраственије оспоравају већа је него сличност међу једнојајчаним близанцима
Аутор: Мухарем Баздуљ
четвртак, 21.01.2016. у 08:15
Агорафобија из наслова овог текста не односи се директно на психички поремећај који се манифестује као страх од отвореног простора, то јест, што би рекли Клаић, „Вујаклија”, „Гугл” и „Википедија”, на „скуп страхова у вези са јавним местима, отвореним простором и мноштвом људи и са мишљењем да на таквом месту, након изненадног онеспособљења, не бисмо били у стању побећи или потражити помоћ”. Агорафобија коју имам на уму има много више везе са етимологијом овог појма – са страхом од трга, тачније симболичке функције трга у изворној античкој демократији.
У античкој Грчкој агоре су представљале парадигматске јавне просторе, то јест тргове на којима је политичка заједница доносила одлуке о најзначајнијим питањима своје садашњости и будућности. Речима Тијане Милосављевић Чајетинац: „Агора је подједнако припадала свим грађанима и свим друштвеним групама, без обзира на њихов материјални, друштвени или професионални статус. Њихова једнакост се, међутим, састојала управо из њихове различитости, сукобљених интереса које је требало решити за опште добро опстанка полиса, као јединог простора у коме ови интереси могу бити остварени. Полис, дакле, никако није могао бити место хармоније, хомогености и неке врсте ’истости’. Једнакост коју је полис обезбеђивао била је исономија, равноправност, једнако право на учешће у политичком животу и једнакост пред законом. Зато главно средство власти и доношења одлука постају дискусија и аргументи који ступају на место потчињавања и насиља.”
Најгора особина јавног живота данашње Србије јесте, дакле, специфична врста агорафобије, страха од равноправности у различитости и тежње као хомогености и некој врсти истости. Таква агорафобија је већ неко време присутна, а потпуно је рационално, нажалост, помислити како ће у предстојећој изборној кампањи она додатно ескалирати.
У друштву агорафобије дискусија и аргументи су инфериорни потчињавању и насиљу, вербалном и сваком другом. У друштву агорафобије добро увезане интересне заједнице черече и линчују сваког појединца који се усуди да мисли другачије. У друштву агорафобије статус људских бића се признаје само истомишљеницима, док сви остали, а нарочито они који су оглашени као „непријатељи”, могу да рачунају само на увреде и подсмех.
У модерним демократским друштвима, улогу агоре играју озбиљни и одговорни медији. У њима се, као некоћ на агори, сучељавају супротстављена мишљења и интереси. Велика већина овдашњих медија, међутим, такође болује од агорафобије. Пренебрегнемо ли два или, највише, три изузетка, српски су медији постали билтени истомишљеника у којима је инокосно мишљење теже пронаћи него дисидентски став у најригиднијем партијском гласнику неке тоталитарне државе. У свему томе је посебно трагично то што се најзагриженији агорафоби већ месецима упињу да на нарочито низак и недостојан начин нападају управо те ретке озбиљне медије.
Идеалан пример за агорафобију представљају такозване друштвене мреже. Ту се подразумева да колико-толико аргументована комуникација постоји само међу истомишљеницима. За оне друге је резервисан „језик багре”. Објашњавајући некоћ зашто се у својим публицистичким текстовима о нацистичком режиму служи грубљом реториком него у сопственој уметничкој прози, Томас Ман је, да парафразирам, казао како багра разуме само језик багре. Мало која фраза је чешће и грубље злоупотребљавана и вулгаризована. Историја је одавно пресудила да су нацисти били багра, док је Томас Ман, је ли, био Томас Ман. Сви они који данас увредама и гнусним погрдама дехуманизују своје неистомишљенике ближи су багри него Томасу Ману.
И као што најзадртији шовинисти детектују шовинизам код сваког народа осим код властитог, тако и најтеже случајеве агорафобије проналазимо међу онима који њене карактеристике препознају само код оних других. Сличност између најгласнијих таблоидних апологета овог режима и оних који га најстраственије оспоравају већа је него сличност међу једнојајчаним близанцима. За прве је свака критика власти заправо државни удар, за потоње је свако ко о тренутној власти и њеним најистакнутијим носиоцима у свакој прилици не говори у регистру апсолутне негације тек „бот”, који је душу и људско достојанство продао за сендвич. У сендвичу између те две агорафобијске крајности гуше се и нестају остаци остатака овдашње критичке јавности. Кад је реч о њеном коначном уништењу, две поменуте крајности су сасвим спремне за краткорочну непринципијелну коалицију.
Писац и новинар
Nebojša Krstić
samo što je ono od prije par bilo baš vrhunski. Poljaci, Turci, tri milijarde eura itd.
Home
by beatakeshi Thu Dec 24, 2015 10:19 pm
Erős Pista