Move over Ištvan - here comes Bazdulj!

Onome ko ne shvata tu vrlo jednostavnu uzročno-posljedičnu vezu, ja ne mogu da pomognem. I nemam nikakvu potrebu da nagađam šta bi Srđa Popović mislio da je živ, ali sam prilično siguran da mu je, dok je bio živ, bilo važnije da Srbija nepovratno napreduje u evropskim integracijama, nego da Fabrika knjiga bude izdavač godine. I čini mi se da su i on i Aleksandar Vučić mogli mnogo toga da nauče iz sage o Ivi Sanaderu. Desničar koji je pred desetinama hiljada ljudi na splitskoj rivi sipao drvlje i kamenje na Haški tribunal, naposljetku je bio onaj koji će uspješno da kruniše saradnju Republike Hrvatske sa Tribunalom u slučaju Ante Gotovine. Dok je Hrvatsku brzim koracima vodio ka EU, Zapadu je bio dobar, naročito nakon što je preuzeo politiku relaksacije u regionalnim odnosima i saradnje sa srpskom manjinom, onu politiku koju su u Hrvatskoj prethodno zastupali samo lijevi opozicioni mediji i bliske im nevladine organizacije. Zbog mita i korupcije je stradao tek nakon što je Hrvatska već bila na pragu EU.

Usljed karakterističnog faznog pomaka, Vučić pred sobom nije imao breme Haga. Boris Tadić je već izručio i Karadžića i Mladića i Hadžića. Umjesto ratnih zločinaca, on je mogao da uhapsi Miroslava Miškovića (što je kao da je Sanader uhapsio Todorića, umjesto što se pokušavao po bogatstvu takmičiti s njim), a takvo hapšenje u vlastitom biračkom tijelu donosi mnogo više poena.
Vučić bi za Srbiju, što se iz njegovih istupa može zaključiti, htio da učini ono što je Sanader učinio za Hrvatsku, a da se lično ne oklizne na isti način. Po svemu što je javnosti dostupno, on se na tu istu (koruptivnu) koru od banane i neće okliznuti. To, naravno, ne znači da pred njim nisu druge banane. Šopenhauer je negdje zapisao kako je razlika između inteligentnog i neinteligentnog čovjeka u tome što potonji kad razmišlja o budućnosti misli samo na opasnosti koje su već očekivale druge ljude u sličnim situacijama; inteligentan, nasuprot njemu, zna da se neke stvari događaju prvi put. To je znao Srđa Popović (kao i Aleksandar Tijanić, uostalom). Otud (najavljena) praznina u kojoj sablasno odjekuju promašene analogije sa Miloševićevom erom i jauci izgubljenih duša.

William Murderface wrote:Ma daj Filipe, kakav konkretan odgovor. Tog razgovora nije bilo, Bazda smišlja zanimaciju za Politikine čitaoce pritom terajući vodu na Vučićevu vodenicu.

plachkica wrote:Bazdulj je upoznao Anu Mariju Popović?

Filipenko wrote:

William Murderface wrote:Ma daj Filipe, kakav konkretan odgovor. Tog razgovora nije bilo, Bazda smišlja zanimaciju za Politikine čitaoce pritom terajući vodu na Vučićevu vodenicu.

Ma kontam ja to. Samo, ko stvarno želi što pre u EU, treba da glasa za političara koji ima njihovu nesumnjivu i najveću podršku, a to je Aleksandar Vučić.

Bez obzira da li je taj razgovor postojao ili nije (verovatno nije, slažem se), činjenica je da postoji gomila ljudi koji bi "samo hteli da se ide u EU" sa idejom da je samo potrebno želeti i da je sve to samo jedan dobar, divan svet koji će nas prigrliti "ako mi sami to budemo dovoljno želeli." Bez ikakve predstave šta je sve potrebno uraditi, koliko je toga potrebno učiniti, koliko se pažljivo neke stvari moraju napraviti da se ne surva dobar deo i ove ovako bedne ekonomije, kakav je red potrebno uvesti. 

Mislim, hteli bi oni to, da se prosto desi. Znate da nisam ženomrzac, ali žene su posebno sklone tome, a naravno ima i muškaraca. Meni su takvi isti kao svi oni šti bi/što su hteli leba bez motike. Hteli bi da postoji red, ali se gnušaju nasilja. Žele da bude sve po zakonima, ali da se u njih ne udubljuju. Svakako bi voleli da idemo u EU, ali tako da ovde preko noći dođe nekakav red i probudimo se sa njihovim standardom. Ne shvataju šta sve sleduje i šta sve mora biti učinjeno da se to desi. Takođe, ne shvataju da je veeeeoma diskutabilno da li nas neko u toj EU uopšte želi, i ako nas želi - zbog čega nas želi.

Za mene je Aleksandar Vučić upravo oličenje takvih ljudi. Neshvaćeni geniji koji po sopstvenom mišljenju zaslužuju mnogo više nego što im mi dajemo i daleko veća priznanja nego što smo voljni da im udelimo. Takvi ljudi postoje, na sve strane. Kao što ne znaju šta je potrebno da se uradi da bi se ušlo u EU, tako ne znaju ni šta je potrebno da se uradi da se sa vlasti skloni neko koga ne žele. Samo, pitanje je da li ga iskreno ne žele, i zbog čega.

[list=stream-items-id]
[*]
Nebojša Krstić ‏@Krle22 3h3 hours ago Republic of Serbia
Poštovana građanska inteligencijo, nemoj se ljutiti ako ti skrenem pažnju da je tekst Muharema Bazdulja @PolitikaJavlja izvanredan.
[/list]

William Murderface wrote:

Filipenko wrote:


Ma kontam ja to. Samo, ko stvarno želi što pre u EU, treba da glasa za političara koji ima njihovu nesumnjivu i najveću podršku, a to je Aleksandar Vučić.

Bez obzira da li je taj razgovor postojao ili nije (verovatno nije, slažem se), činjenica je da postoji gomila ljudi koji bi "samo hteli da se ide u EU" sa idejom da je samo potrebno želeti i da je sve to samo jedan dobar, divan svet koji će nas prigrliti "ako mi sami to budemo dovoljno želeli." Bez ikakve predstave šta je sve potrebno uraditi, koliko je toga potrebno učiniti, koliko se pažljivo neke stvari moraju napraviti da se ne surva dobar deo i ove ovako bedne ekonomije, kakav je red potrebno uvesti. 

Mislim, hteli bi oni to, da se prosto desi. Znate da nisam ženomrzac, ali žene su posebno sklone tome, a naravno ima i muškaraca. Meni su takvi isti kao svi oni šti bi/što su hteli leba bez motike. Hteli bi da postoji red, ali se gnušaju nasilja. Žele da bude sve po zakonima, ali da se u njih ne udubljuju. Svakako bi voleli da idemo u EU, ali tako da ovde preko noći dođe nekakav red i probudimo se sa njihovim standardom. Ne shvataju šta sve sleduje i šta sve mora biti učinjeno da se to desi. Takođe, ne shvataju da je veeeeoma diskutabilno da li nas neko u toj EU uopšte želi, i ako nas želi - zbog čega nas želi.

Za mene je Aleksandar Vučić upravo oličenje takvih ljudi. Neshvaćeni geniji koji po sopstvenom mišljenju zaslužuju mnogo više nego što im mi dajemo i daleko veća priznanja nego što smo voljni da im udelimo. Takvi ljudi postoje, na sve strane. Kao što ne znaju šta je potrebno da se uradi da bi se ušlo u EU, tako ne znaju ni šta je potrebno da se uradi da se sa vlasti skloni neko koga ne žele. Samo, pitanje je da li ga iskreno ne žele, i zbog čega.

Pa to su ti neki, što reko uskok - arhetipi - po kojima Bazdulj sastavlja svoje foto-robote. Razmažena drugosrbijanka, licemerni Hrvati, fali još Albana s belom kapicom koji govori "lj" i glupi Bosanac. A ne, čekaj, ovaj poslednji je ipak tu.

Filipenko wrote: Zduljba

Од уста до уста
Сабраћа оних који су Туђмана критиковали због односа према медијима и кичастих униформи, а не због политике према Србима, данас критикују Вучића због односа према медијима и стварања „култа личности”, а не због темељне оријентације његове политике
Аутор: Мухарем Баздуљсубота, 06.02.2016. у 22:00
Пре тачно две године, у фебруару 2014, седим у неком већем друштву након што се лепо појело и попило. Време је предизборно, па су и теме предизборне. Од десетак људи, за пола бих рекао да су бивши белолистићари који су се покајали па агитују за Демократску странку. У другој половини углавном су бивши „чедисти”, садашњи (односно тадашњи) „радуловићевци”. Свима је заједнички радикални антивучићизам.
У једном тренутку за реч се јавља девојка у касним двадесетим годинама, амбициозна и образована, која се недавно вратила с неке стипендије из Западне Европе и која је сада разапета између два света. Каријерне тежње вуку је натраг на Запад, а породица, емоције, па и неки нерефлектовани (локал)патриотизам, вежу је за Београд. Она изговара кратки монолог чија је суштина то да њу политика и политичари не занимају, а да је једино што је занима да се Србија неповратно „конектује” на Запад и да, у што је могуће краћем року, постане пуноправна чланица Европске уније. Онда сам кратком репликом изазвао њен доста интензиван бес. Рекао сам, наиме: „Извини, а зашто си онда ти против Вучића?”
Сетио сам се ове причице, не толико због чињенице да је време у Србији опет предизборно, него зато што је време у Хрватској постизборно. У том контексту морам да признам да ме необично забављају жестоки напади левичарске и грађанске сцене у Хрватској на Златка Хасанбеговића, новог тамошњег министра културе. Хасанбеговића, наиме, нападају због „филоусташких сентимената”, због става да је данашња независна Хрватска производ дисконтинуитета с Југославијом. Та теза је, наравно, тачна. Има нечег дебело лажног у наслањању на ЗАВНОХ без свести да контекст ЗАВНОХ-а подразумева шири контекст АВНОЈ-а. Добар део данашњих напада на Хасанбеговића резултат су нечисте савести, односно прешутне сагласности хрватске јавности с мисијом Фрање Туђмана да Хрватска стекне независност као „национална држава хрватскога народа” (као резултат „тисућљетне националне самобитности и државне опстојности”), што је, у крајњој линији, фактички укључивало и протеривање највећег дела српског становништва.
Хрватска утемељена ЗАВНОХ-ом била је по дефиницији део југословенске федерације и била је такође земља у којој су Хрвати и Срби били конститутивни народи („потпуно равноправни”), утемељена на ставу да је, заједно с хрватским народом, српски народ у Хрватској „извојевао слободу и самоодређење народа Хрватске”. Туђманов пројекат одвајања Хрватске од Југославије започео је обесправљивањем Срба, а наставио се проглашењем независности. Највећи део хрватске политичке јавности, почевши од Рачановог СДП-а, за који је 1990. године гласао лавовски део Срба из Хрватске, прешутно је Туђману дао сагласност за остваривање тог пројекта. Нипошто овде не бих ниподаштавао храброст и принципијелност хрватске грађанске опозиције Туђману из деведесетих година прошлог столећа, али та опозиција, уз најређе могуће изузетке, ни у чему није доводила у питање суштинске постулате Туђманове политике. Проблематичан им је био само модус операнди. Није у реду оперетска ауторитарност, није у реду пљачкашка приватизација, није у реду политика према Босни и Херцеговини, али независност и „решење српског питања” – то се мора.
После Туђманове смрти кренуло се с фризирањем (новије) историје. Индикативно је да се то десило под патронатом Стипе Месића, чија је животна мисија, по сопственом признању, било уништење Југославије, који је почетком деведесетих говорио како је у Другом светском рату Хрватска двапут победила, између осталог и 10. априла 1941. године, што је много „филоусташкије” од већине ствари због којих се на Хасанбеговића диже кука и мотика. На трагу поменуте Месићеве изјаве и Туђманове фантазме о „свенационалном помирењу” створен је привидни консензус како је универзално прихватљиво да су партизани, антифашизам и југословенство били ембрион независне Хрватске без Срба. Хасанбеговић се ту појављује као неки фантом из хорора за кога су сви мислили да је мртав. Он изговара заборављену истину: једини начин на који је независна Хрватска могла да настане јесте кроз потпуну негацију баштине на којој је била утемељена Југославија.
Он подсећа да независна Хрватска није стварана на идеји братства и јединства. Уосталом, у њеном уставу стоји како се „забрањује покретање поступка удруживања Републике Хрватске у савезе с другим државама у којем би удруживање довело, или могло довести до обнављања југославенскога државног заједништва, односно неке балканске државне свезе у било којем облику.” Уставом се, дакле, Република Хрватска ограђује и од теоретске могућности „југославенскога државног заједништва (...) у било којем облику”. Бизарно је и помислити да је таква држава могла да настане без дисконтинуитета с Југославијом и негације свега на чему је Југославија почивала.
Првоборци антимилошевићевских протеста воле да кажу да их данашња Србија подсећа на Србију деведесетих. Мислим да је паралела погрешна. Данашња Србија много више подсећа на – Хрватску деведесетих. Као што је независној Хрватској кључни циљ био да се утемељи као што је могуће етнички чистија национална држава, те су стога политичка елита и јавност „овластили” Туђмана да реши проблем Крајине и Срба, у свеже независној Србији циљ је да се постигне иста ствар, решавањем проблема Косова и Албанаца. Туђман је успео да се реши Срба сачувавши територију. Пред Вучићем је много незахвалнији задатак да фактички призна како се Србија решила Албанаца губитком територије. Награда ће бити улазак у Европску унију.
У оба случаја, она „фина”, „грађанска” елита савршено је свесна мисије коју за њих обавља „мрски аутократа”. У оба случаја они одобравају крајњи циљ, а гадљиво се мрште на модус операнди. Сабраћа оних који су Туђмана критиковали због односа према медијима и кичастих униформи, а не због политике према Србима, данас критикују Вучића због односа према медијима и стварања „култа личности”, а не због темељне оријентације његове политике. У оба случаја, нечиста савест испољава се, између осталог, у хистеричном исмевању „диктатора” који суштински спроводи политику коју они подржавају. У случају исмевања Туђмана и Вучића постоји чак и бизарна анатомска подударност на коју се најбеспризорнији међу лицемерним критичарима страствено фиксирају. Реч је о устима. За поједине „антитуђмановце” Фрањо Туђман је био „кривоусти љигавац”, међу „антивучићевским агитаторима” има неколико распрострањених вулгаризама који алудирају на облик његових усана, а међу надимцима којима га часте, „уснија” је још и најпристојнији.
Има разних прича о Србима и Хрватима, јуначких, трагичних и смешних, али тешко да је у историји било јадније од ове што би се могла звати Од уста до уста.