bede vedeset dva

Taj je.

OK.

Ono se fakat nije tesko zbuniti u obilju...

Pescanik je 1 њањављење, bio i ostao, alibi za svaku vrstu nedelovanja, promenada mladih, lepih i pametnih, uticajan i dometa otprilike kao i ovaj forum.
Mesto na kome su se razmatrala i pretresala politicka i drustvena pitanja koja su stratosfera demokratije, ljudskih prava i ostalog iz te branse i u najrazvijenijim zemljama, u kojima su se kvalitetno, vrhunski, razmatrala najbovija dostignuca modernog feminizma na primer, pre nego i u sredinama u kojima su nastala, i to u zemlji u kojoj se jos uvek vise od 80% stanovnistva kupa 1 put nedeljno, ako i toliko.
Лепозвучећи, bio je utociste za sve takozvane slobodnomislece koji su se ponosili svojom malobrojnoscu u jednoj zemlji u kojoj je - mimo Pescanika i pescanikovanja - prolazilo i prolazi sve i svasta.
Decak Vasa?
Jebiga, dokaz da удаваштва nije postedjen niko.

шумидер-модер wrote:Decak Vasa?
Jebiga, dokaz da удаваштва nije postedjen niko.

Skandal! Udaju Vasu?

No Country for Old Man wrote:Ono se fakat nije tesko zbuniti u obilju...

jel to i zeljko "odi mala znas da bez starca nema udarca" tamo?

Ne znam za Zeljka, al' se secam dobrih starih vremena kada na Pescaniku Nikola sipa otrov po Kostunici, onako najstrasnije, a na gornjem sajtu uredno samardzuje sa Slobodanom.

Pa ti si... pa ti nisi... pa ti si...

Б92 – почетак и крај

Димитрије Војнов, Београд
Димитрије Војнов

Сва моја искуства везана за радио почињу и завршавају се станицом Б92. Додуше, као дете волео сам да слушам Индексово радио позориште, касније - као студент и дипломирани драматург - имао сам изведене радио драме на српском и хрватском националном радију, али једини период када ми је овај медиј заиста био важан у животу поистовећујем са Б92. Њихов филмски критичар Горан Терзић био ми је велики узор и свакако један од људи који су ме формирали када сам ушао у ту професију. Зоран Пањковић, Урош Ђурић и Дарко Кокоруш су из неког другог угла продубљивали моје интересовање за спорт. Смејао сам се уз Бракусове емисије и учио историји рокенрола уз Жикицу Симића. Међутим, исто тако, помоћ људима који су протерани из Крајине не би могла ефикасно доћи да нас тог лета пре двадесет година Б92 није обавештавао о пуним размерама тог националног бродолома.

Док сам био средњошколац јако сам желео да упознам те људе и још увек памтим одушевљење када сам први пут гостовао у Ритму спортског срца, као добитник неке награде у квизу, и упознао Пањковића, Ђурића, Кокоруша, Мојсина и Терзића, а временом сам упознао и многе друге радијске хероје са ове станице, па чак и сарађивао као критичар у емисији Моћ вештица, једној од најблиставијих у зрелој фази радија, после Петог октобра.

.

Када се Милошевићева владавина завршила, Б92 се нажалост нашао у креативној пат-позицији. Многи аутори су већ били потрошени, неки су пошли путем крајње екстремних ставова попут Пешчаника, и у програмском погледу, Б92 није успео да направи смену генерација. Ово је био радио који је у себи увек носио нешто помало херметично, у неким ситуацијама требало га је претрпети а сада бише није било разлога за то. Престао сам да слушам Б92, али и радио уопште, пар година после Петог октобра. На том путу, не треба сметнути с ума да је Б92 имао и низ гафова. Нису сви новинари стасали на овој станици постали моралне громаде и светионици независности, погледајмо рецимо Срђана Кусовца који је уређивао латиничну Побједу Мила Ђукановића, дневни лист који у маниру е-новина помера све границе режимске пропаганде и дискредитације опозиције. Затим, форсирање властитих издања у домену популарне музике где су временом масу квалитетних бендова истиснули са својих плејлиста и умногоме допринели кризи српског рокенрола. Ови гафови радија Б92 се гурају под тепих и ствара се једна хагиографска слика, без праве анализе.

.

Радио Б92 је рецимо био један од најзаслужнијих за промоцију навијачких група и улазак њиховог речника и животног стила у јавност. После Петог октобра, у биоскопу Рекс, доделили су им награду у којој је писало, Момци који се се 10 година супротстављали режиму, тукли се са милицијом док су остали спавали у својим кућама. То су Делије. Само десетак година касније, Б92 је морао да штити своју новинарку Бранкицу Станковић од навијача. Сада су навијачи постали непожељни јер су за неке друге наручиоце деловали по улицама Београда, али Б92 је био медиј који им је дао крила и убедио их да они треба батинама да реагују на друштвена кретања. Одједном је туча са милицијом проглашена за хулиганизам а вулгарне навијачке песме за претње. Унутар куће, постоји низ сведочанстава о слабљењу међуљудских односа, и разним гестовима који су по много чему гори од овога што се на крају десило када су грчки власници отпустили све преостале запослене и променили име радија, успут доводећи у питање сам карактер станице и њене обавезе према РРА и АНЕМ-у. Речју, и Б92 је имао низ великих гафова о којима се ћутало, неке од својих легенди је деградирао и одбацио без икаквог обзира, није одговорио на креативне изазове емитовања у постмилошевићевској Србији. Стога, може да нам буде жао што Б92 више не постоји али Грци су за то понајмање криви, они су само еутаназирали једну одавно оболелу станицу.

.

Међутим, екипа са и око Б92 има снажан осећај посебности и он извире из текстова који комеморирају укидање станице, врло често откривајући бизарно или непрофесионално понашање које је када га они практикују наравно јако симпатично. Рецимо, Милош Васић из Времена у свом тексту Смрт једног радија каже:"Сећам се као јуче да је било како седим у оно мало студија у Дому омладине (5. спрат) и лупетам шта ми падне на памет у три поподне (Интервју дана), док се покојни Мамула, Милица Кубуровић, Васке, Дејан, Бојана Лекић, Тамара Пуповац или кога је већ запала смена криве од смеха. Био сам активни учесник оне подвале коју помиње Теофил Панчић, када су одглумили –по рецепту Орсона Велса – преузимање Радија од стране СПС. Написао сам љутити коментар у коме сам напао Време као „издајнике“ и посебно Роксанду Нинчић као „дедињску трачару“. Васке је тада производио вести о мистериозном „пуковнику Гвоздену“, српском хероју на кога се део слушатељства чак и примио; добро, Куса и ја смо помогли. Те забаве није било више никада".

Дакле, глупирање на радију и узнемиравање или дезинформисање јавности су били потпуно у реду уколико то раде Изабрани. И сада њихова жал за временом када су били млади и несташни, треба да уздигне укиданје радија Б92 на ниво националне трагедије иако су барем двоје протагониста ових анегдота касније примили Карићеве награде, одлазили на његову телевизију или РТС итд. Губећи стране донације, Б92 више није имао начина да финансира своју политичку агенду, а очигледно је да су најбољи новинарски кадрови врло брзо напустили ову станицу јер су им Богољуб Карић и Александар Тијанић лако показали да свако има своју своју цену. Међутим, рекло би се да више ни слушаоци ове независне станице - смештене у зграду коју им је дао Динкић у време када су наплаћивали свој првоборачки стаж - нису имали стрпљење за њихов оећај Изабраности.

.

Патологију деведесетдвојкиног самовиђења лаконски, вероватно потпуно несвесно, сумира један цитат из текста Тамаре Скроззе "Како је нестао радио Б92: Договор је да се ово одмах заврши" који каже: „Некада је било двадесетак људи у редакцији, а сада сам практично радила сама. Кад дођем после подне, читам вести на пола сата, радим Дневник и спремам Јутарњи дневник. То никада тако није било. Радила сам као на траци, а била задовољна ако успем да у Дневник ставим бар неколико вести и прилог који нико други нема, који ће рећи нешто нормално, да људи имају шта да чују, казује Биљана Вујасиновић". Управо та претпоставка људи са Б92 да ће они да одређују ко је нормалан а ко није, уместо да се баве својим послом и да извештавају о чињеницама, додатно појачана илузијама које су им распиривале стране донације и атрактивне награде, учинила их је неподношљивим за слушање, и зато су Грци могли да их закатанче без иједне реакције, што Милошевић никада није могао. Парадоксално, када подвучемо црту, Слободан Милошевић је био најзначајнији радио аутор и уредник на овој станици. Изабрани су били само мали Нерони који су сведочили како држава гори. Када више није било шта да се запали, ни Б92 није имао смисла.

 

Аутор је сценариста из Београда

uskok i ajduk wrote:

Dušan Pavlović ‏
[ltr]@d_pavlovic[/ltr]

  Jul 7

Senzacionalno: #B92 otkriva

"sadrže vasuklaturnu strukturu" - то нешто за клаћење неког Васе? Е, ускоче, враже један.

Putinovih 15 godina: Od skromnog službenika do velikog vođe


...Putin Rusijom vlada duže nego Staljin,...

...2008. godine ruske vojne snage porazile su bivšu sovetsku republiku Gruziju i u pet dana republiku Južnu Osetiju....

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2015&mm=09&dd=06&nav_id=1035873

Vest o smrti Del Boja rastužila je mnoge, ali evo šta je prava istina



naravno, del boj nije umro, ali to ove kretena iz bulevara nije sprecilo da stave ovaj naslov. za ovo im treba iskopati oci, majku im jebem kretensku.

los dezulovic

http://www.portalnovosti.com/rekvijem-za-b92

lose se pise o ovom meltdownu, jos nisam procitao tekst sa barem minimumom teza koje se mogu potpisati. dezulovic ima ne samo faktografske greske na koje mozda ima i pravo, ali je onako ograniceno fokusiran na svoj esnaf. to sto on smatra devedesetdvojkom - dusan, milica i ostali - je najmanje bilo B92, jer su oni to mogli da budu i u niko kao ja ili bilo kojoj drugoj post oktobar 2000 info emisiji na bilo kom mediju. fleka i rackovic tesko.

Па мора да је то било довољно велико да га је свако видео таман толико да онај што је десет метара даље види нешто друго. Меншчини да је тај стари беде веде седва био онако најлуђа и најдужа журка коју сам силом прилика пропустио - до Зрењанина је једва допирао и студио Бе, шуштао је помало чак и кад се искључи стерео.

То што Дежуловић можда није трефио суштину како је ви видите, јебига, није стајао са исте стране у исто време. Мени вреди да прочитам и шта је он видео, склопиће се нека слика временом.

ostap bender wrote:los dezulovic

http://www.portalnovosti.com/rekvijem-za-b92

Што лош? Мислим, има ту фактичких грешака (нпр. Б92 почетком 90-тих није био једино, па ни главно електронско гласило слабашне српске опозиције: то је био НТВ Студио Б), и овога што каже Кондо: сузио је ствар на политику, а Б92 је ипак био још којешта.

Али је у основној тези итекако у праву: Милошевић није успео да укине Б92, неолиберализам јесте. И та ствар није локално-егзотичне природе, него је у питању један светски процес, који врло ефикасно заглупљује планету.

No Country for Old Man wrote:

ostap bender wrote:los dezulovic

http://www.portalnovosti.com/rekvijem-za-b92

Што лош? Мислим, има ту фактичких грешака (нпр. Б92 почетком 90-тих није био једино, па ни главно електронско гласило слабашне српске опозиције: то је био НТВ Студио Б), и овога што каже Кондо: сузио је ствар на политику, а Б92 је ипак био још којешта.

Али је у основној тези итекако у праву: Милошевић није успео да укине Б92, неолиберализам јесте. И та ствар није локално-егзотичне природе, него је у питању један светски процес, који врло ефикасно заглупљује планету.

plus jedan

tribina u ukp. neki car iz ipsosa na pitanje jj o razlici u slušanosti b92 iz 2008. i 2015. (i čini mi se dodatnu opasku ane m. da je b92 čak i pred ukidanje imao svoju publiku) odgovara da je tu slušanost b92 imao na osnovu brenda. i kraj odgovora. valjda se taj brend stvorio sam od sebe i nije imao nikakve veze sa nekadašnjom programskom orijentacijom radija. kao što ni pad slušanosti nema baš nikakve veze sa potpuno nedefinisanom pozicijom radija nakon preuzimanja b92 od strane grka. kao što ni pomeranje tržišta u izvesnim pravcima nema nikakve veze sa rezultatima istraživanja po kojima npr. potrebe tih slušalaca b92 iz 2008. potpuno nestaju sa onih grafikona koje je dovukao, a slušaoci radio beograda bivaju svedeni na prosečnu starost od preko 60 godina. mislim, ako su ono te briljantne metodologije istraživanja i analize radijskog etra, onda k đoci.

Ово је у ствари управо показна вежба из оних зазивача капитализма и продаваца транзиционе магле, како ће све бити фино и красно кад то дође, тржиште ће промијенити све, све ће то доћи на своје место, капиталиста има интерес да то све ради као сат бла бла бла...

То би можда и било тако, да је ту било нешто оног капитализма какав памте њихови дедови, где си био упућен на суграђане јер ћете и кроз десет година бити једни другим муштерије, чист рачун дуга љубав, добројтро чаршијо на све четир стране и слично.

Али не, ако су призивали тако неки газдински капитализам, дозвали су ђавола, који је средио да се прво оствари најтањи део њихове приче, да су домороци неспособни да управљају привредом коју су већ умели да направе, него ће доћи стране газде да управљају тим, они ће донети паре и све има да крене, лева славина мед десна млеко. Не знам да ли су причали и да нећемо морати да се задужујемо, то би био посебан црњак.

У међувремену, а о чему нису били баш обавештени, онај капитализам је укинут и замењен другим, луђим, у ком се ништа не исплати осим две-три ствари: банкстерај, измишљене услуге, посредовање и знојарник у Кини. И било какав садржај само да попуни простор између реклама.

И срушише се дивни снови њини, да ће они бити некакав јавни сервис са положајем некаквог Бибисија, Њујоршког тајмса или Њузвика - таква гласила могу да постоје тамо где има (и наших) пара за тако нешто, негде мора да се производи и тај тзв садржај који ће остали да преузимају. Неко мора да извештава и из Буџумбуре, ал' неће ваљда неки беде веде да има дописника тамо? То кошта а не доноси баш довољно лове, а ви, боранијо, има да будете као локалне станице из мреже Клир ченел: 90% програма право из централе, 30% локалних реклама које наватате, нешто локалних вести и готово, дакле довољна су вам два радника и један пијачни репортер, хонорарно за до три сата дневно. А за продају локалних реклама се снађите.

Трућ.

Odlična analiza a za

paće wrote:знојарник

.
Jel to postoji u rečniku? Uvek sam se pitao kako se prevodi sweatshop, ovo je idealno.

znojarnik. svaka cast rasejani.

Излетело ми... то је био радни превод за по кући већ неку годину, не знам да ли сам га негде већ износио у јавност. Ваљда сам заборавио. Па, ето, сад, шта је ту је.

bio sam na toj tribini u parobrodu. lik iz ipsosa je vrlo eksplicitno demonstrirao kakva je to zlocinacka organizacija. to sa slusanoscu "na brend" je bio samo jedan primer, a ne znam da li si primetio da je vezano za b92 covek izgovorio da je b92 prosle godine imao prosecno 800.000 slusalaca zato sto je b92 bio pozeljan odgovor. idi jebote. a u jednom trenutku je sklopio konstrukciju da stanice treba da emituju ono sto slusaoci zele da slusaju i da je to sveti gral radija a onda je nicim izazvan na to dodao da slusaoci uglavnom ne znaju sta hoce niti to umeju da definisu, da ni sami ne znaju da li je severina pop, folk ili je uopste severina.

ne, nestvaran je stepen manipulacija koje ipsos sprovodi svojim istrazivanja, uvek i nepogresivo u funkciji kapitala. dok je irex placao merenja, dobijali smo jedno. danas kada su glavne platise najpopularnije stanice, jasno je da se dobija nesto drugo i da se uvek po defoltu metodologija fino stimuje. sada su ocito dobili pare zadatak da izguraju play u merenjima, sto je on implicitno i potvrdio kada je zabrinuto vrteo glavom dok je sef S radija rekao da ce u februaru biti jasno da je play failure. sa druge strane neko ko je onolike pare urokao u najvecu OOH kampanju ikad vidjenu na ovim prostorima za jedan radio, sigurno nece prepustiti stvar slucaju pa ce zavrsiti stvar tamo gde se stvar zavrsava.

play corp.

Rama poručio Tačiju: Ne dolazi na utakmicu

Premijer Albanije Edi Rama poručio je zameniku kosovskog premijera Hašimu Tačiju da ne dolazi na utakmicu Albanija - Srbija, koja se sutra igra u Elbasanu.

То зато што Тачи не би умео да се снађе за кога навија: племенски за родбину, или територијално за судржављане .